Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Ekstremi će biti naša budućnost: Najvažnije je kako ćemo se adaptirati

Profesor Slobodan Simonović, jedan od najvećih stručnjaka za klimatske promene u svetu, dok pričamo o tome šta će biti sa planetom Zemljom i da li nam se bliži "dan posle sutra", konstatuje kako je njegov sadašnji mobilni telefon četiri puta moćniji nego prvi kompjuter na Matematičkom fakultetu na kojem je radio magistraturu i gde je počeo da se bavi istraživačkim radom. Eto, čovek je sa jedne strane toliko napredovao, a sa druge naneo toliku štetu... I nema boljeg sagovornika za temu klimatskih promena od profesora na Univerzitetu Zapadni Ontario
Piše Ana Mitić
Datum: 01/06/2018

Ekstremi će biti naša budućnost: Najvažnije je kako ćemo se adaptirati

Foto: Profimedia

Profesor Slobodan Simonović iz Srbije radi na Univerzitetu Zapadni Ontario i jedan je od najvećih stručnjaka u oblasti hidroinženjerstva, uticaja vode na klimu i klimatske promene i umanjivanja posledica prirodnih katastrofa u Kanadi, a visok indeks naučne kompetentnosti (h index 50) svrstava ga u svetski red stručnjaka iz oblasti koja će odrediti sudbinu Zemlje i koja je i jedna od tački politike Donalda Trampa zbog čega stručnjaci strepe da bi predsednik SAD mogao da potopi planetu.

Dok pričamo o tome šta će biti sa planetom Zemljom i da li nam se bliži "dan posle sutra", profesor Simonović konstatuje kako je njegov sadašnji mobilni telefon četiri puta moćniji nego prvi kompjuter na Matematičkom fakultetu na kojem je radio magistraturu i gde je počeo da se bavi istraživačkim radom posle završenog Građevinskog fakulteta na smeru hidrotehnike. Kontradiktorno -- čovek je sa jedne strane toliko napredovao, a sa druge naneo toliku štetu.

 "To je bila soba sa spuštenim plafonom, erkondišnom, pa vi donesete kutiju sa karticama, pa oni propuste i daju vam print-out. Jednom mi je ispala kutija i to nikada neću zaboraviti, jer je u njoj bilo dve-tri hiljade kodiranih kartica, a one se ne numerišu i sve je trebalo ponovo složiti", priča profesor Simonović koji u stvari nije hteo da ide iz zemlje kada su ga prvi put pozvali u Kanadu.

"Da nisam otišao, verovatno me sad ne biste intervjuisali. Ne bih sasvim sigurno imao šanse da uradim ono što sam dosad uradio. U to vreme šanse da se bavite istraživanjima su bile ograničene i već tad je počeo da se oseća nedostatak sredstava. Ući na fakultet je bilo vezano za godine profesora, dok neko ne ode u penziju. Usledio je poziv fakulteta u Manitobi da radim kao profesor na istraživanjima. Manitoba je centar Severnoameričkog kontinenta, ima prirodna jezera, na kojima se proizvodi električna energija iz nekoliko hidrocentrala, tu je i reka, povezana je sa istokom, zapadom zemlje, sa SAD, i koristeći ta jezera oni prave struju i zarađuju novac, tako da je to bilo savršeno mesto za mene da se bavim istraživačkim radom. Sa kompanijom Manitoba Highroad koja je kao naša elektroprivreda imao sam odličnu saradnju i oni i danas koriste neke optimacione sisteme koje sam razvio sa svojim istraživačkim timom. Mislim da je danas 80 odsto menadžera u toj organizaciji prošlo moje kurseve", kaže profesor Simonović.

Ne kaže ovo -- ali nije neskromno reći da je Simonović i jedan od onih koji su "krivi" za uspešnu proizvodnju struje kojom se snabdeva ne samo Kanada već i Amerika. Nedavno je posetio Srbiju i dao intervju za Original.

 

Šta je istina o vodi, pošto slušamo raznorazna predviđanja od toga da će se ratovi u budućnosti voditi zbog pijaće vode, pa do onih koji tvrde da vode na planeti ima sasvim dovoljno i da su takve priče u domenu teorija zavere i prenaduvane?

Stanje vode na planeti je kritično, a povezano je sa klimom. Jer voda je osnovni element koji klimu i klimatske promene povezuje sa prirodom, sa nama kao stanovnicima Zemlje i svim ostalim elementima. Promene koje se dešavaju na klimatskim planovima, kao što je povećanje emisije štetnih gasova i povećanje temperature, utiču na vodu pojačavajući hidrološki ciklus -- kruženje vode. Potrebe za vodom neprestano rastu kao posledica povećanja populacije. Ogromna količina vode je potrebna za proizvodnju hrane, 75 odsto vode na planeti se koristi za proizvodnju hrane. Ogromna je potreba stanovnika za vodom, naročito zbog trenda da se stanovništvo koncentriše u gradovima koji postaju kritična mesta, kao što je Kejptaun koji ima "dan zero" ili dan kada će ostati bez kapi vode zbog produžene suše. I industrija i ekonomija su veoma zavisne od vode. Te potrebe dramatično rastu na jednoj strani, a na drugoj imamo promene u fizičkom sistemu vođene promenama u klimi koje utiču da se raspodela vode menja u vremenu i prostoru. Drugo, sve više doživljavamo ekstremne aspekte -- suše i poplave. Treći problem koji se pojavljuje jeste kvalitet vode zbog povećanog stanovništva i korišćenja vode u poljoprivredi. Voda koja je dostupna na površini je vrlo zagađena. Ona može da se pročišćava i u bogatim zemljama se to radi, ali zahteva odvajanje ogromnih sredstava. Zbog toga je neophodno u bilo kojoj oblasti -- od proizvodnje struje pa do proizvodnje hrane -- koristiti savremene metode u upravljanju vodama kako bi se bilans između raspoložive i potrebne vode izjednačio.

 

Šta je istina o klimatskim promena od Milutina Milankovića do Donalda Trampa? I tu slušamo one koji ih negiraju, a sa druge strane smo svedoci scena koje smo nekada gledali samo u filmovima o prirodnim katastrofama.

To je izuzetno ispolitiziran problem. Ne znam da li u naučnoj oblasti postoji neki problem koji je toliko politički eksponiran i onda korišćen, na obe strane, potencirajući dramatičnost do negiranja. Mislim da je problem toliko ozbiljan da je rešavanje vrlo kompleksno i da su političari počeli da dodiruju neke elemente problema da bi ih iskoristili. Nisam siguran da su im namere najbolje. Naučna činjenica je da su klimatske promene već u toku. Već imamo merenja i podatke bez prestanka da koncentracija ugljen-dioksida, kao jednog od gasova iz staklene bašte, permanentno raste. I ta kriva nema nikakvih varijacija, jednostavno raste po pravoj liniji. To je samo jedan od gasova, ima i drugih. Ako kriva tako raste, ta činjenica da se toplota koja dolazi od Sunca jednostavno ne može vratiti nazad, ostaje uhvaćena, i time se povećava temperatura i tu nema nikakvih dilema. Dva problema jesu: kako ta temperatura utiče na ostale procese koji nas dodiruju i kako ta temperatura utiče na hidrološki ciklus, da li će se broj poplava i suša povećati, da li će suše trajati duže, da li će poplave biti ekstremnije.

 

Hoće li?

To nije tako jednostavno reći. Razlika će biti na različitim delovima Zemlje jer se temperatura ne menja jednako na svakoj tački i postoje i drugi elementi kao što je nadmorska visina i ostali fizički faktori. Taj deo kako će klimatske promene uticati na nas zahteva veliki rad i mislim da se na tome radi. Drugi problem je kako rešiti ovaj osnovni problem emisije gasova koji utiču da se formira efekat staklene bašte i povećanje temperature. Dva su pravca, jedan je adaptacija a drugi ublažavanje ("mitigation").

Ublažavanje je pitanje kako sprečiti emisiju gasova, to je ovo o čemu se pregovara u Parizu, Kjotu i na ostalim internacionalnim sastancima na kojima se traži rešenje. To vrlo teško ide. Prvo zato što je neophodna saglasnost velikog broja zemalja, nije potpuno jasno ko koliko doprinosi tim emisijama, kako nekome ko je u razvoju danas razvijene zemlje kao što je moja Kanada ili Amerika, da kažu -- nemoj to sad da proizvodiš ili povećavaš svoj BDP? Naći način kako da taj problem zajednički rešimo izuzetno je teško i na svim pregovorima se postavljaju ciljevi, ti ciljevi se ne ostvaruju. Čak i ako je najbolja politička volja, teško je to implementirati. Mi u Kanadi imamo vladu koja je vrlo raspoložena da reši i utiče na problem, ali imamo mnogo velikih problema kako naći efikasan način da se te akcije ublažavanja primene. Kako fabrici koja proizvodi neki proizvod reći da oni moraju da pređu na drugi način proizvodnje, a ta druga vrsta proizvodnje npr. povećava cenu tog proizvoda za 30 odsto. Ko će pokriti tu razliku? Nije uopšte jednostavan problem, ali neke zemlje rade na tome. Amerika koja daje najveći doprinos tom problemu i imala je u istoriji, nažalost, najveće efekte, ne daje adekvatnu pomoć drugima da se to reši.

 

Ako je rešenje u ublažavanju odnosno umanjivanju efekata klimatskih promena, kako mogu da se umanje ti efekti?

Po mom mišljenju, temperatura će nastaviti da raste jer mi nemamo način da to sprečimo. Uskoro ćemo imati sasvim drugačiji svet oko nas. To će se videti u vodi, u sušama, ekstremnim padavinama, u pomeranju čitavih klimatskih zona oko planete. U Kanadi su uspeli da u jednom području gde su živeli beli medvedi, jednom ubijenom medvedu urade DNK, i zaključili su da je on druga generacija mešavine belog i grizlija, a te dve vrste nikada nisu delile habitat. Dakle, došlo je do mešanja zbog klimatskih promena. Evo i primera odskoro. Centralni deo severnoameričkog kontinenta je suva klima, tu je prerija, tu su žitnice, sa tog dela kontinenta se hrani pola planete i izmerili su da je granica između tog suvog i vlažnog, istočnog dela, pomerena za oko 220 kilometara udesno.

To znači da će poljoprivredna proizvodnja sad mnogo više zavisiti od vode, zatim vrste koje su gajene više neće moći da se gaje, pšenica više neće moći da uspeva, moraće da pređu na kukuruz... To su vrlo dramatične promene koje mogu da imaju drastične posledice, i to su primeri kako nas dotiču klimatske promene. Zato put adaptacije zahteva ozbiljniji pristup.

 

Šta znači ta adaptacija, a to je ono čime se vi zapravo najviše bavite, kako čovečanstvo da se prilagodi klimatskim promenama?

Tu nema jedinstvenog odgovora jer će svaki deo, svaka lokacija na Zemlji na različiti način biti pogođena klimatskim promenama. Za svaku konkretnu oblast treba tražiti rešenje, a ta rešenja moraju da se prilagode situaciji koja dosad nije bila registrovana u istoriji i tu je najveći problem. Klimatske promene pokazuju da nema više načina i da ne možemo da predviđamo i planiramo budućnost na bazi istorijskih podataka. Istorija više neće biti dovoljna da nam pomogne da predvidimo šta sledi. Zato moramo da razumemo šta je problem, da ga sagledamo sa svih aspekata i da na neki način simuliramo budućnost u vrlo širokom domenu mogućih varijacija. To znači da ako hoćete da posmatrate kako bi Beograd odgovorio na neke velike kiše, trebalo bi da ga predstavimo kao jedan sistem koji uključuje ljude, infrastrukturu, energiju...

 

Da li će nas klima u budućnosti kazniti još brutalnije i šta je sledeće što možemo da očekujemo posle velikih poplava i suša?

Ja sam duboko ubeđen da će ovaj trend neprijatnih događaja na obe strane, i suše i poplave, nažalost, biti sve više izražen. Tamo gde klima dodiruje vodu i gde voda utiče na ljude i niz socioekonomskih procesa od zdravlja do proizvodnje hrane, pijaće vode... ti ekstremi će biti naša budućnost. Način kako se adaptirati na te ekstreme je od suštinske važnosti.

 

Gde je Srbija u priči o klimatskim promenama?

Srbija je vrlo daleko od toga a već je uveliko pogođena klimatskim promenama i 2014. godina je bila opomena. Pričao sam sa kolegama hidrolozima ovde i došli smo do zaključka da više statistički ne možemo da izrazimo procenu. Mislim da je najveći problem u Srbiji nedostatak sredstava da se ozbiljnije priđe tom problemu, nedostatak koordinacije, i to mora da bude podignuto na daleko viši nivo jer utiče na opasnost po život, infrastrukturu, proizvodnju hrane, ekonomiju... I naći kako se adaptirati takvim promenljivim situacijama zahteva zajednički koordinisani pristup. To ovde ne postoji. Ne postoji čak ni u naučnim krugovima. Neka potpuno drugačija rešenja su potrebna da bi se problem rešio.

 

A šta je najveća opasnost po Srbiju -- zemljotresi, poplave, suše...?

Zemljotresi nisu toliko povezani sa klimatskim promenama iako su neki pokušali da ih dovedu u vezu. Svi ostali hazardi jesu, i olujni vetrovi, kiše, poplave, suše... Srbiji su najveća pretnja i suše i poplave. Ako bude produžena suša, to znači da će poljoprivredna proizvodnja i ekonomija direktno biti ugrožene. A ako gledate drugi ekstrem, poplave, tu se štete nanose zbog nedostatka infrastrukture da se zaštitimo od takvih situacija.

 

Foto: Igor Pavićević
Foto: Igor Pavićević

 

Koliko vas je kao naučnika pogodio Trampov stav o klimatskim promenama, da li ste se zabrinuli? I koliko je on opasan kada govorimo o negiranju klimatskih promena?

Sarađujem sa kolegama u SAD, ali je ogromna razlika između Kanade i SAD u pristupu klimatskim promenama, aktivnostima i teško da mogu da odgovorim na to pitanje. Međutim, i kolege u Americi rade na tome bez obzira na to šta Tramp radi i obožava da šalje tvit u tri sata ujutru obaveštavajući svet o svojim pogledima. Ja sam Američkoj agenciji za zaštitu životne sredine (IPA) držao predavanje dva dana pre nego što je Tramp izabran i tema je baš bila adaptacija na klimatske promene i kakav je uticaj na infrastrukturu, što su veliki problemi u Severnoj Americi. Ako se ne veruje u klimatske promene, onda ta sredstva koja treba da idu u infrastrukturu ne dođu. On je u svojoj kampanji obećavao da će prići infrastrukturi ozbiljno, ali još to nije uradio. I u naučnim krugovima ljudi su svesni problema, rade na tome, sprovodi se niz aktivnosti, ali je teže doći do ozbiljnih finansija za dugoročnije kontinualne studije da se problemi vezani za klimu reše.

 

Kad to kažete, može se samo zaključiti da svet nije svestan razmera problema klime i da ne čini dovoljno na njegovom rešavanju.

Sigurno je da aktivnost nije dovoljna. Uvek se daleko veća pažnja pridaje pregovorima i tu su uvek naslovne strane, priča se o tome, ali niko posle dve godine ne pogleda šta je rezultat svega toga, a zbog toga se ignoriše ovaj drugi put, koji ja ističem, a to je adaptacija. Možemo mnogo da uradimo da budemo bolje pripremljeni da ublažimo efekte tih ekstremnih pojava.

 

Koliko je realan taj "dan posle sutra" ili velika klimatska katastrofa, da li je čovečanstvo blizu toga?

U uticaju klimatskih promena na niz procesa postoji jedna teoretska tačka koja se zove "tačka bez povratka", kada sistem iz jednog stanja prelazi u drugo i tu dolazi do poremećaja sa kog nema povratka. Još uvek u mnogim manifestacijama klimatskih promena nismo do te tačke došli, ali u nekima jesmo. To znači da nema načina da se proces više zaustavi i tu dolazimo u opasnost, zato je vrlo teško znati i mi nemamo mudrost da objasnimo gde je ta tačka bez povratka. Za nas ostaje samo adaptacija koja je jedina budućnost.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.