Odrastao sam u jednom malom gradu, pa u predgrađu jednog malo većeg grada, a jedan još veći grad – ovaj u kojem i danas pišem – bio je najbliže iskustvu sela koje sam imao. Bilo je tu i prasića u svinjcu, i pilića u podrumu, i njive na kojoj su se sadili paradajz i kukuruz, i kerova lutalica, i mirisa loženja; priroda je bila tu oko nas, hoćem reći, nismo bili nimalo urbana deca – pa ipak, ni u toj njivi, ni tamo bliže reci, ni po brdima i planinama, ama baš nigde, nikada za tih petnaestak godina dečaštva, i evo četrdesetak godina postojanja, nigde i nikada nisam naleteo na – živi pesak.

A nije bilo stvari koju nismo znali o živom pesku: i kako nastaje, i gde se nalazi, i kako da se izvučeš iz njega, mada bolje da ne pokušavaš, je li. Dane smo provodili razglabajući o, činilo nam se, sasvim izglednom scenariju da ćemo jednog dana hodati proplankom, ili čak puteljkom kojim smo prošli mali milion puta dotad, i da ćemo odjednom propasti do pasa, a onda čekati nekoga da nam doturi grabulje ili već kakvu lijanu, brojeći minute do neumitnog kraja.

Ali šta ako budeš sam? Šta ako niko ne naiđe? Šta ako ne možeš da dohvatiš spasonosnu granu? Koliko vremena imaš pre nego što se blato zatvori iznad tvoje glave, uz jedno plop! koje će značiti da te više nema?

CEO TEKST PROČITAJTE U PRAZNIČNOM DVOBROJU NEDELJNIKA KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 25. APRIL

UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG NEDELJNIKA NA POKLON DOBIJATE MAGAZIN „ISTORIJA“.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.