Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Feljton

"Tek posle pobede u Ljubljani, 'ulica' je shvatila da je košarka muški sport": Šta je sve Vladimir Kostić ispričao o odrastanju uz košarku

Nedostajalo mi je nekoliko desetina santimetara, i ne manje važno, talenta. Ali ja sam na toj nesrećnoj ljubavi dugo istrajavao - verovatno sanjajući sopstveni san. Jer, da se razumemo, ja sam jedino u snu mogao da „zakucam", na javi sam jedva dosezao do obruča. Ali, kako je to moj deda napisao u jednom pismu, začudo „čovek posebno voli ono što nema", ispričao je Vladimir Kostić u intervjuu za Nedeljnik
Datum: 31/12/2017

"Tek posle pobede u Ljubljani, 'ulica' je shvatila da je košarka muški sport": Šta je sve Vladimir Kostić ispričao o odrastanju uz košarku

Foto Nedeljnik

Proteklu godinu u Nedeljniku obeležili su i "Razgovori sa akademicima", serija intervjua sa članovima SANU, za koju je urednik Nedeljnika Nenad Čaluković dobio godišnju nagradu UNS-a. Brojni akademici su govorili za Nedeljnik (Više pogledajte OVDE).

U ovom serijalu, za Nedeljnik je govorio i predsednik SANU Vladimir Kostić u veoma zapaženom razgovoru u kom je govorio o svom životu, karijeri, pogledima na svet, Akademiji...

Kostić je tom prilikom za Nedeljnik ispričao i manje poznate detalje o svojoj zaljubljenosti u košarku i svojevrsnoj "košarkaškoj prošlosti".

 

Čini mi se da je vaša prva velika ljubav iz detinjstva - košarka. Ko vas je „zarazio" košarkom?

Moj iskreni odgovor bi eventualno mogao da bude interesantan za one koje interesuje psihopatologija ljubavi. Od samog početka, naime, svakoj iole racionalnijoj osobi bilo bi jasno da će ta moja ljubav biti jednostrana i neuzvraćena, gotovo nemoguća... Nedostajalo mi je nekoliko desetina santimetara, i ne manje važno, talenta. Ali ja sam na toj nesrećnoj ljubavi dugo istrajavao - verovatno sanjajući sopstveni san. Jer, da se razumemo, ja sam jedino u snu mogao da „zakucam", na javi sam jedva dosezao do obruča. Ali, kako je to moj deda napisao u jednom pismu, začudo „čovek posebno voli ono što nema"!

Košarkom me je, uostalom kao i moje prijatelje, „zarazio" pokojni Obrad Belošević, naš nastavnik fizičkog i čuveni košarkaški sudija, koji je sredinom šezdesetih započeo sa školom košarke u Osnovnoj školi „Sveti Sava". Sećam ga se sa nekom čudnom nežnošću, imao je gabenovsko držanje i mir u pokretima i govoru. Vozio je vespu - bojim se da ste mladi da vam objašnjavam šta je to tada značilo za nas golobrade klince - i nakon utakmica je vespom, za nagradu, vozio najboljeg igrača kući. Ali najbolji je bio - po njegovoj definiciji - onaj ko je dao najviše u odnosu na ono što se od njega očekivalo. Neki Fića Lazarević, koji je za nekoliko klasa bio bolji od svih nas i sam davao više koševa nego svi ostali zajedno, nikada nije seo na vespu. Ja sam se vozio dva puta, a i za njih nisam siguran da sam ih zaslužio.

Drugi kuriozum je što se radilo o tajnoj ljubavi, koju smo morali da krijemo. Na Čuburi i Neimaru, gde smo odrasli, muškim sportovima su se smatrali gotovo isključivo fudbal i boks, pa smo opremu krili da nas ne otkriju stariji mangupi iz kraja i time postanemo predmet izrugivanja. Čini se da je tek nakon trijumfa u Ljubljani „ulica" prihvatila da se radi o i te kako „muškom" sportu.

 

I ko se tada okupljao na košarkaškim betonskim terenima Beograda?

Mi iz Beloševićeve škole smo se međusobno „vukli" i, iako su nam se igrački talenti i sposobnosti bitno razlikovale, želeli smo da igramo zajedno, pa smo se konačno skrasili na terenu beogradskog „Železničara". Danas je potpuno jasno da se radilo o potrebi da se družimo, što smo svojski i radili, kako između sebe, tako i sa prijateljima koji su se oko tima okupljali, ali i sa ljudima iz drugih timova beogradske „beton" lige: Ušća, Novog Beograda, Tašmajdana, Koraća, Vojvode Stepe... Sa prijateljima iz osnovne škole i gimnazije, delom i po liniji sporta, družim se i danas. Već više od 40 godina svake subote, „tačno u podne" nalazimo se u „Manježu" i izostanci se ne pravdaju. Kako moja supruga bez zlobe objašnjava ako me neko u vreme „Manježa" pozove na telefon: „Vlada je u crkvi", ostavljajući ih zbunjene pred tolikom mojom pobožnošću. I taj prostor edenske jednakosti mi sa starenjem sve više znači, iako se proređujemo, kao prostor u kome ne mogu nikoga da lažem, ali bogami i niko ne može mene da laže.

 

Interesantan detalj iz vaše biografije je da ste čak zamrzli studiranje godinu dana da biste bili trener KK „Železničar"?

Ako nastavimo sa pitanjima ovog tipa, bojim se da će čitaoci protestovati što intervjuišete osobu čije greške iz prošlosti mogu da kvare decu.

 

Danas, ipak, pasionirano pratite košarkaška zbivanja. Košarka je u Srbiji nacionalni sport, postojao je i taj mit o dugačkim Srbima. Kako biste nas vi okarakterisali?

Onih dana kada se na televiziji prenose utakmice Evrolige, supruga ume da me diskretno podseti na film u kome Endži Dikinson zauvek ostavlja Berta Rejnoldsa rečima da „samo idiot gleda dve utakmice dnevno". Međutim, i ona shvata da se radi o obaveznoj aktivnosti kojom pokušavam da sačuvam svoju socijalnu i sagovorničku kompetentnost u kontaktima sa najstarijim prijateljima. U tom svetlu, gledanje utakmica je obaveza, a ne zadovoljstvo, kako bi neko površan mogao da zaključi.

Danas košarku igraju svi i taj mit koji pominjete polako bledi. Uostalom, za mene sport ima smisla samo dok je igra, dok se oni koji u njemu učestvuju ili igraju, smeju i zabavljaju, kako je to radio jedan Kićanović, Mišović, Slavnić... Stoga bih ja govorio o mitu o onim našim igračima koji su umeli da se igraju košarke - nazovite to maštom, lucidnošću, kako god. Današnji sportisti su smrknuti, retko se smeju... Razumem da je u pitanju ogroman novac, svet „proslavljenih", čije relacije nisam u stanju da razumem i, štaviše, često ih, indirektno, doživljavam kao poniženje. Pa sredstva Nobelove nagrade namenjene onima koji su menjali granice saznanja gotovo su beznačajna u poređenju sa ugovorima sportskih i filmskih zvezda. I tu ne govorim o novcu, već o relacijama vrednosti. Naravno, kada bi to bio samo novac, jedan Ajnštajn ne bi mogao da uđe u poređenje sa kakvom levom polutkom ne nužno i posebno poznatog fudbalskog tima. Možda sam neizlečivo konzervativan, ali ja ovakve nesrazmere doživljavam kao znake dekadencije civilizacije kojoj pripadamo.

Ali, sa druge strane, da li smo uopšte odmakli od logike panem et circenses? Ovu kovanicu iz satirične pesme rimskog pesnika Juvenala iz 2. veka, Vikipedija objašnjava kao posledicu „podele besplatnog hleba i sve većim interesovanjem za gladijatorske igre i druge javne spektakle u organizaciji države", zbog čega građani gube „svaki interes za politiku i brigu o javnim stvarima, prepuštajući ih vladarima i njihovim klikama". Bojim se da se, nakon kratkog civilizacijskog iskoraka, ponovo vraćamo efemernostima i banalnostima, koje je Babelj divno okarakterisao kao „kontrarevolucionarne". Sa druge strane, više nema ni besplatnog hleba. O čemu se onda radi?

 

CEO TEKST INTERVJUA OBJAVKJENOG U NOVEMBRU U ŠTAMPANOM IZDANJU NEDELJNIKA POGLEDAJTE OVDE


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.