Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Akademik Miro Vuksanović: Srbija ječi od praznih reči, došli su dani dugih jezika

Odoše svi koje smo izveli na put. Kada su, nedavno, na državnom univerzitetu delili nagrade za najbolji uspeh trideset svršenih studenata, samo dvojica su bili u zemlji i dobili priznanje. Ostali su poslali depeše na stranim jezicima, kaže u intervjuu za Nedeljnik akademik Miro Vuksanović, književnik i upravnik Biblioteke SANU
Piše Nenad Čaluković
Datum: 14/03/2017

Akademik Miro Vuksanović: Srbija ječi od praznih reči, došli su dani dugih jezika

Foto Igor Pavićević

Dobitnik brojnih nagrada za svoj književni rad - i NIN-ove i "Mešine" - Miro Vuksanović je praktično ceo život, više od četiri decenije, proveo u biblioteci. Bio je upravnik Somborske biblioteke (1975-1988), pa upravnik Biblioteke Matice srpske (1988-2014), a od pre šest godina je upravnik Biblioteke SANU. Zato i prvo pitanje upućeno njemu nije do kraja "novinarsko", nije "u glavu", već se tiče čitanja, biblioteka i impresija koje nosi neko ko se tako dugo druži s knjigama.

"Naučio sam da čitam rano, pre polaska u školu, a krenuo sam u prvi razred sa šest godina. Bilo nas je dosta, u proplancima pod planinom, u kućama i svuda. Prvu nagradu sam dobio da naglas, pored lampe koja čkilji, iz stare pesmarice, čitam narodne deseteračke pesme. Umeo sam po volji slušalaca da svaki stih kazujem razgovetno, popevajući, u istom ritmu, a ako je u pesmi neko stradao, žene su krajevima marame brisale suze. Knjige su bile retke, iskrivljene od sunca u prozorskim zidovima, neosigurane od pušača koji su ih bucali i motali u cigarete njihove listove, ispisane na marginama, ispod "mi" i "vi", brojevima osvojenih poena u kartanju. Nisam voleo da gledam kako gore slova. Tada sam, nesvesno, poželeo da uvek budem među knjigama, u kući i na poslu. I zato sam, verovatno, imao snage da u okolnostima kakve znamo, u godinama svog upravnikovanja, sa svojim saradnicima obnovim ili podignem nove zgrade za knjige na ukupno deset hiljada kvadratnih metara. Nedavno je otvorena renovirana Biblioteka SANU, a prijatelji su mi rekli da sam je dobro "renomiro". Glavna impresija koju priželjkujem jeste da su knjige na sigurnom mestu i da se što češće otvaraju, kao prozori, kao svetlost, da se vidi sve. I još ono što je suština moje vernosti bibliotekama koje ste pomenuli: dobile su oko milion i po knjiga i drugih publikacija, imaju toliko elektronskih zapisa u Virtuelnoj biblioteci Srbije (COBISS), a pamtim kako smo naporno došli do prvog računara", kaže akademik Miro Vuksanović za Nedeljnik.

 

Koliko Srbi danas čitaju? I da li nam je knjiga zaista postala višak i zašto naslednici iz kuće prvo izbacuju knjige, kako ste svojevremeno konstatovali? I kuda nas sve to vodi?

U trci sa satima, u zrelije doba u trci sa sve bržim godinama, u takmičenjima gde nemamo nikakvih šansi za pobedu - pobedili smo sebe. Odaljili smo se od reči i misli. Postali smo šifre i dugi brojevi. Naučili smo da je i ljubav virtuelna pojava koju možemo dobiti pritiskanjem miša ili slova na tastaturi. Knjige su postale uvenule starice bez poroda. Volimo poruke bez samoglasnika i vesti bez duše. Zato kućne knjižnice otpisujemo iz nasledstva. Kao da niko naš, nikad, neće poželeti da ima oko sebe zidove koji govore, misle, računaju, tumače umetnost, skupljaju znanje. Nismo sasvim svesni da iseljavanjem knjiga iz kuća ostajemo kao sva bića koja borave među golim zidovima, prazni kao laž. I gore od laži.

 

Svoj književni opus posvetili ste - rečima, najviše u trilogiji o Semolju. Napisali ste čak "Baladu o najdražoj reči". Koja reč je vama najdraža? I ako se može govoriti u tim kategorijama - koja je najskuplja, a koja najjeftinija?

Pisac i njegov čitalac nemaju nikoga zajedničkog osim reči. Kada sam to razumeo posle dosta vremena i dosta objavljenih stranica, počeo sam da slušam šta mi reči govore i da to zapisujem, azbučnim redom, u naročitim romanima. I to se primilo, počelo da raste i razgranalo se kao što nisam ni mogao maštom da obuhvatim. Tako sam pod knjigama čiji je glavni junak srpski jezik našao zaklon i od padavina i od žege. Međutim, nije reč o hladovini koju imaju svi. Reč je o hladovini koja je hladna za svakoga ko ne zna da čuva maternju reč. A pre dve godine, onamo, u istoj sobici gde sam čitao naglas epske pesme, kada je trebalo - po običaju koji u SANU traje od 1886 - da spremim svoju pristupnu besedu, napisao sam "Baladu" koju pominjete. U njoj se odmotava rodoslov porodice, naroda, ratova, verovanja, manastira, stradanja i deoba, u nagoveštajima, ali dosledno, nalik onome što je bilo, s krštenim imenom kao najdražom rečju u središtu i s porukom da moramo znati strane jezike da ne bismo zaostali, ali da moramo imati čuvare vlastitog jezika da ne bismo nestali. Naša najskuplja reč je naše ime ako ga pazimo, a naša najjeftinija reč je naše ime ako ga izgubimo. Ništa nije bezimeno. Ni kamen.

 

A šta u Srbiji danas uopšte znači - reč? Čemu nam ona služi? I koliko se nje držimo?

Davno smo usvojili izraz "pojedini krugovi" kao naziv za manje ili veće grupacije ljudi koji imaju iste interese, sklonosti i druge srodne pojave. Ali nije reč o Leonardovim krugovima koji su opisani oko čoveka raširenih ruku i nogu, koji su, dakle, savršeni. "Pojedini krugovi" su sasvim drukčijih geometrijskih oblika, od tupouglih do ćoškastih. I svaki od njih ima sebičan cilj. Nisu im ni reči iste iako se služe istim jezikom. Međutim, namere im se ne razlikuju: svi hoće da uzmu što više na najbrži način, prečicama i ukrivenim putevima. Zato su im reči kao veštački dukati. Uzimaju govore na beskamatni kredit, još češće da ne moraju ništa ni da vraćaju. Idu da sirotne uveravaju koliko su bogati, da imaju što nema niko, njih i nikoga više, nude i daju što im niko neće uzeti.

Namerno okolo idem da ne bih i sam krenuo prečicom. Hoću ovako, u slikama koje su prilično mutne, da kažem kako se savremena srpska reč poskitala, ide s jezika na jezik u gotovom, u sirovom i zadatom stanju, namerna da zavara i obeća drugome ono što želi za sebe. Neko to zove kampanja, a neko drukčije. Neko kaže spletkarenje ili lobiranje, neko upire prstom u strane plaćenike i domaće izdajnike koji često zamenjuju mesta. Taman misliš da će da prestane, a ono nadolazi, valja se u neopranim rečenicama. Sve bliže i jače. Srbija ječi od praznih reči. Obnovilo se vreme šarenih laža i varalica koje nisu za bebe jer njih ima tek ponegde. Došli su dani dugih jezika. Držanje reči je izašlo iz mode. Sami sebe rasplićemo, a verujemo da sunce izlazi na zapadu. Odoše svi koje smo izveli na put. Kada su, nedavno, na državnom univerzitetu delili nagrade za najbolji uspeh trideset svršenih studenata, samo dvojica su bili u zemlji i dobili priznanje. Ostali su poslali depeše na stranim jezicima. Sve je više stanovnika čija je jedina imovina - predizborno obećanje i posleizborna ćutnja. I sve je to nastalo od reči koje su same sebe izneverile u svim "pojedinim krugovima", ne samo političkim, razume se.

 

Dobili ste sijaset književnih nagrada, uključujući i Vukovu, NIN-ovu, Selimovićevu, ali i Miroslavljevo jevanđelje za najbolju proznu knjigu u Jugoslaviji. Šta bi danas za vas bilo Miroslavljevo jevanđelje? A kako gledate na Jugoslaviju?

Moj učitelj nam je nabavljao dečje listove čije sam naslove zaboravio. On je bio i poetska i boemska pojava, ali je u gorsko naselje bez struje, puta i telefona donosio sveže vesti i pokretao različite akcije. Posle, u nižoj gimnaziji, u istoj civilizacijskoj odvojenosti, povećala se pažnja nastavnika. Jedan od njih je za svog brata, leksikografa Stanića, skupljao reči. Bilo nam je čudno. Pitali smo se kome to treba. Mislili smo da je reč o ćosanju. Sada znam da je takav posao dragocen. Jedan profesor nam je nabavljao matematičko-fizički list koji je izlazio u Zagrebu i tamo nam slao rešenja zadataka i pisao kako se može izračunati površina goveđe kože. Iz listova za mlade smo uzimali ponuđene adrese za dopisivanje. Opisivala mi je Katica Žura njen Klis, Saveta svoj Knić, Eržika Kanjižu i Adorjan gde su mi stričevi imali dobrovoljačku zemlju, a Metka iz Struge se nešto naljutila i odgovorila da više "ima da nema pismo". Srećni smo se vraćali sa ekskurzija i pričali da je Ljubljana bila Emona, opisivali vozić iz Postojne, sveža jaja kojima smo u uskim splitskim ulicama gađani zbog galame. Kada nas je profesor poveo u Dubrovnik, presedali smo na Humu i peli se na kameni vrh. Čuli smo da je tu vladao knez Miroslav koji je naručio jevanđelje, ukrašeno u 12. veku u bjelopoljskom manastiru, petropavlovskom. Čudili smo se kako je knjiga sačuvana, a kad sam, znatno kasnije, video inicijale i svečana slova, znao sam da takve svete zbirke ne mogu nestati.

Prema tome, i sad je za mene Miroslavljevo jevanđelje knjiga dečje mašte i najlepšeg početka, kao i ukupna nemanjićka umetnost, temeljna srpska zadužbina. A Jugoslavija, za koju pitate, u meni dok sam lepo raspoložen živi u onim mladalačkim prepiskama i obilascima, u dubrovačkom izlizanom kamenu na Stradunu i kod Česme gde je prenoćio siroti Stanac, u knjigama koje smo čitali, govoreći da su svi pisci naši. To naši zamenjivalo je zaturene i prokazane nazive. A kad nisam raspoložen, kad sam ozbiljan i precizan, trnem od slika rata i jugoslovenskog raspadanja koje još traje. To se zove razbijanje iluzija, udaranje glavom u zid i ponavljanje istorijskih zabluda. Nedavno sam čuo da su Miroslavljevo jevanđelje pisala dva pisara - jedan srpski, drugi crnogorski, jedan ekavski, drugi ijekavski. Čak se i jevanđelje prilagođava sadašnjim političkim prilikama. Nauka i umetnost su u opasnosti, a škole pretvaramo u prodavnice diploma i titula. Južnoslovenski prostor se zove - region. Svi smo regionalnog značaja dok uzimamo stvari zdravo za gotovo.

 

Pokrenuli ste i uređujete u Matici srpskoj antologijski projekat "Deset vekova srpske književnosti" u 120 knjiga, a novih deset tomova izlazi ovog meseca. Šta vam je bio cilj? I ko su glavni junaci te edicije?

U postolju antologijske edicije su Miroslavljevo jevanđelje, spisi Svetog Save i usmena književnost. Početak je u 12. veku, a naš vek je deseti. Iza svakog perioda, sa svakog predela gde su Srbi pisali ili sada pišu, bez obzira na kojem obliku i narečju srpskog jezika, biramo stihove i zapise, pisce i knjige, po njihovoj vrednosti, po značaju koji su imali u svom dobu, uzimamo najbolje primere i tako oblikujemo srpski književni korpus. Najpre pet antologija svetosavske (srednjovekovne) književnosti, pa pet antologija narodnih umotvorina u pesmi i proznim oblicima, pa dubrovački i bokokotorski književni pojas, prosvećenost, sve pravce i žanrove iz prethodna dva veka, s otvorenim mestima za pisce koji sada ostvaruju uspeh.

Ceo poduhvat, jedinstven i po tome što u našem Izdavačkom centru koji je osnovala Matica srpska nemamo nikoga stalno zaposlenog, sa desetinama saradnika iz svih srpskih književnih središta, sve to i tako, podelili smo u dve serije. Prva serija ima 120 knjiga, imenovanih i hronološki raspoređenih, koje su obuhvatile i deo dvadesetog veka. Počeli smo 2010. godine, a uskoro, krajem ovog marta, imaćemo osmo kolo u deset knjiga, imaćemo 82 (osamdeset i dva) objavljena toma, na hiljadama stranica, u svečanoj opremi. Drže nas stalni pretplatnici i konkursne svote iz budžeta. U drugoj seriji će biti pisci dvadesetog i našeg veka koji nisu na ranijem popisu, a s njima književni istoričari, kritičari i esejisti. U svakoj knjizi je predgovor priređivača, antologijski izbor tekstova, životopis, bibliografija, tekstovi kritičara i koncepcija projekta s imenima pisaca i naslovima odabranih knjiga. Ne znam kako uspevamo, ali knjige redovno izlaze. Mislim da je to jedno od naših čuda. Radujem se u njegovom centru.

 

Na čelu ste Upravnog odbora Andrićeve zadužbine. Šta vam je sada u fokusu?

U desetovekovnoj ediciji srpske književnosti Crnjanski ima tri knjige, a Andrić četiri. Niko kao oni. Oba imaju zadužbine. Nije im položaj isti. Andrić je najpre preveden na glavne jezike, pa je potom dobio Nobelovu nagradu. Međutim, on je jedini srpski pisac čije su knjige izašle na pedesetak (tačno 49) jezika i čije knjige svake godine izlaze i na srpskom i na drugim jezicima. Njegova Zadužbina je jedini nosilac autorskih prava i ima pouzdane podatke o svemu. Obeležavamo 125 godina Andrićevog rođenja. Zanimanje za objavljivanje njegovih knjiga je povećano. Imamo pet mladih naučnika koji rade kritička izdanja pet knjiga pripovedaka koje je Andrić objavio za života. U SANU je imenovan Odbor za proslavu. Priprema se naučni skup i svečana akademija, kao i niz drugih prigodnih aktivnosti. Naša je obaveza da Andrića učvršćujemo u srpskoj književnosti i kulturi, a to znači da poštujemo njegovo više puta izraženo opredeljenje. Potvrdiće to i svečani broj godišnjaka Zadužbine, nagrada za pripovetku, programi koji još nisu prijavljeni, njegova knjiga o Vuku i Njegošu.

 

Koordinirate i organizacijom naučnog skupa o Njegošu. Može li da se ispravi ona nepravda, na koju su ukazali brojni pisci i poslenici iz kulturnog života, da nismo dostojno proslavili dva veka od Njegoševog rođenja? I ko ga je sve zaboravio?

Njegoš je vrhovni srpski pesnik. O njemu je objavljeno bezmalo pet stotina knjiga i naučnih zbornika. To je bio razlog da u Njegoševom odboru Matice srpske ove godine pripremimo stručni skup i da taj skup bude u celosti posvećen autorima koji su najboljim načinom proučavali Njegoševo delo i život. Reč je, dakle, o novim čitanjima ranijih čitanja Njegoša. Nećemo izostaviti činjenicu da su se s više strana, najčešće iz neknjiževnih razloga, pojavili netačni i zlom natopljeni napadi na Njegoša. Moraćemo da pogledamo i kako postupamo "u svojoj kući", zašto srpske književne i političke grupacije, najpre ponegde a potom na više mesta, imaju prema Njegošu odnos kao da je reč o tuđincu. Poneko će reći da je od njega bolji ne samo Njegošev učitelj već i poneki učiteljski sin. Još odjekuje ćutnja koja je potresla Srbiju za dva veka Njegoša i udružuje se s galamom koja ne prestaje "u regionu i šire". Međutim, Njegoš je svoje uradio i kazao. On je znao ko je i čiji je. Njegova se ne poriče. "Vrijeme je majstorsko rešeto..."

 

Poznati ste kao pobornik ćirilice. Zašto smo je toliko izbacili iz upotrebe? Šta znači odricanje od ćirilice? I ko je za to kriv ili najodgovorniji? A kako vam deluje ona opaska da u Srbiji niko ne koristi ćirilicu, a da se toliko borimo da se u Vukovaru koristi ćirilično pismo?

Pišem kao što sam počeo - ćirilicom. Ako je potrebno, mogu i latinicom. Ćirilica je naš prvi znak, naše prvo slovo u nacionalnom kalendaru. To ne treba da dokazujemo. Međutim, nešto je trulo u našoj svesti kad tako uporno, preko mere, ističemo latinicu da bismo zadovoljili druge, da bismo im pokazali svoju podanost. To nije prirodno i nadam se da će kao takvo (neprirodno!) i da nestane. To ne znači da ćemo progoniti latinicu. Imamo primere u susedstvu koji nas žestoko opominju - barem na dva načina. Osluškivanje nije mana. Prisluškivanje je mana. To poneko ne ume da odvoji. Ima simbolike u latiničnim nadgrobnim imenima na srpskim spomenicima!

 

Zašto smatrate da inat nije odlika Srba? Zar nam to nije glavna nacionalna karakterna osobina?

Jedna dama, na Zelenom vencu, na pijaci, išla je od tezge do tezge, pipkala voćke, komentarisala, i rekla prodavačici da su joj kruške odviše meke, pa je, zbog zapažene upornosti, dobila odgovor: "Nisi ni ti više tvrda!" Sve se menja. Srpski inat nije kao nekad. Ta pojava ima lice i naličje. Kao i sve, ali nevolje nastaju kad ih ne razlikujemo. Ako radimo dobro i korisno, niko neće da pita je li to došlo iz inata.

 

Verujete li i dalje da je pošten čovek danas u Srbiji - ružno pače?

Mislio sam na ljude kojima je stalo do poštenja (već vidim kako se ponekome javlja osmeh...) i mislio sam na ljude koji umeju da rade za ono što smo nazivali "opšta stvar", na sada pogrdno nazvane "skojevce". Mi smo patrijarhalnu civilizaciju sasvim potisnuli, a novu nismo oblikovali. Često koračamo tako da nam se tabani oslanjaju na vazduh. Rekao sam običnu metaforu da ne bih kazao da propadamo, jer se u tim dijagnozama utrkujemo. Sami sebe previše grdimo kao da nije dovoljno ono što o nama govore drugi.

 

Kako biste nas kao naciju opisali u nekom svom novom delu? I kako bi se to delo zvalo?

Imamo dobro pripremljen i uporan pokret "Srbi narod najstariji". Ne mislim na ediciju knjiga i na pisce tekstova pod takvim naslovom. Mislim na obične statističke podatke. Zato bih rado napisao knjigu "Srbi narod najmlađi", ali ću morati da pričekam. Navikao sam da istinito presvlačim u neobično. Obrnuti postupak nisam naučio. Prema tome, imam radni naslov romana. Nemam građu. Ne znam šta ćemo uraditi. Sve se primirilo kao u Kočićevoj pripovetki. Život nam postaje novi žanr u literaturi. Uvek imamo glavnog junaka, ali nemamo dovoljno sporednih uloga. I njih igra onaj koji misli da je sve njegovo.

 

Kakav je danas status srpskih akademika? I status SANU?

Srpski akademici imaju solidan status. To je stotinu i tridesetak ljudi koji su prošli težak put, jer nije lako postati član SANU. Uslovi su visoki, način biranja slojevit, u više tajnih glasanja. O svima tako svi odlučuju, naučnici o umetnicima i obrnuto. Bira se više onih koji su u većini. Ravnoteža nije mogućna, u potpunosti, ali traženje ravnoteže je obaveza. SANU je danas ponekad i preaktivna, i sveprisutna, ali prigovori ne prestaju. Ljudi vole gotova rešenja i osude kojima je istekla važnost. Tako biva kada zavlada inercija. Za svako društvo, za državu u celosti, važno je da su institucije stabilne. SANU je u središtu kada je reč o nauci i umetnosti. I više od toga. Nacionalne akademije su stare neophodne ustanove koje ne smeju da zaboravljaju tradiciju i savremenost kao prirodne spojeve.

 

Šta najčešće čitaju akademici?

Kao urednik Tribine koja prikazuje izdanja SANU i njenih članova, imam potpuniji uvid od ostalih u "lektiru" akademika. Ako bih imao vremena i prostora, ako bih nabrajao naslove knjiga, naučnih zbornika, umetničke radove, sve što samo u jednoj godini nastane u SANU, videlo bi se da je vremenski i svaki drugi raspon interesovanja srpskih akademika ogroman, gotovo nemerljiv. Sve je to rezultat čitanja i izučavanja u dugom nizu godina. Ali dosta ljudi ume da uradi nešto posebno važno, ali ne ume ili ne želi da o tome "priča po selu". To nikako ne znači da pravi rezultat ne dođe od onih kojima je potreban. Naprotiv!

 

Ko su za vas trojica najvećih srpskih pisaca? I koje tri knjige biste preporučili našim čitaocima da obavezno pročitaju?

Vuk Karadžić je temeljni pisac novije srpske književnosti. Nije slučajno Ivo Andrić u svojoj akademskoj besedi govorio o Vuku kao piscu. Vukov Srpski rječnik je najbolja knjiga u srpskoj književnosti i kulturi. Niko nije sublimisao srpsku izvornu mudrinu i rečitost kao Njegoš u Gorskom vijencu. I niko nije razveselio i rastužio srpsku reč istovremeno kao što je učinio Miloš Crnjanski. To su tri pisca i dve knjige, a treću knjigu možete da birate i od Andrića i od Crnjanskog. Nećete pogrešiti kako god postupite. Žao mi je što ste mi utrojčili zadatak. Bogata je srpska književnost. Kada bi nam svaka oblast bila takva, imali bismo su čim među narode veće od našeg.



Ukupno komentara: 3


Sva polja su obavezna.



Мирослав Б Младеновић Мирац
12.04.2017 - 10:12
ЧОВЕК И ЈЕЗИК
Морам себи признати да сам се на наслов самог текста, мање више површно односио-па и написао можда недостојан коментар, који није објављен. Сада сам мало детаљније барем \"поднаслове\" прочитао и схватио суштину. Поставља се суштинско питање бивствовања на планети-на релацији ЧОВЕК И ЈЕЗИК. Оба ова два суда су значајана, јер су угрожени на планети и ЧОВЕК као људско односно друштвено биће и ЈЕЗИК, као средство комуникације. Много шире и више бих се могло говорити на ову тему ЧОВЕК и ЈЕЗИК, али када се погледају ТВ РИЛИЈАЛИТИ ШОУ програми простаклука, обезвређености људскога живота у коме царује похлепа и моћ примитивизма над знањем и културом; онда се безвољно и има жеља да се нешто и напише која реч у знак побуне једноме тешком хаосу безнађа духовности и разума. П.С \"Намерно\" нисам у коментару помињао реч:СРПСКИ ЈЕЗИК-јер ми се згадила та кобавница од разноразних лезилебовића ЛИНГВИСТА, који годинама добро профитирају на тој теми, а да нама деца у школи често до факултета ни једну књигу не прочитају, што ме тако боли сада када сам у пензији и када сам живео и радио са иновацијама на часу математику:\"Учење путем рада са уџбеником\". Тада сам почео да схватам да деца у петом разреду нису знакла да читају, а касније је наишло све горе и горе по питању неписмености.... Незнам можда ће ЧОВЕК једнога дана смоћи снаге да правим ЈЕЗИКОМ пронађе себи свој пут биолошког и духовног опстанка. То су наде да ће ипак разум надвладати похлепу и надвлада сваку врсту моћи над човеком као људским бићем. Мирослав Б Младеновић Мирац, Власотинце, Србија 11.април 2017.г. Власотинце
Miroslav B Mladenovic Mirac
13.04.2017 - 12:50
ГОСПОДАР СВОГА УМА
Ако неко има моћ функције, силу или „титуларство“; не значи да у себи поседује моћ образованости и људскости. Нажалост, изгледа, привидна моћ или незнање је јача од моћи живота човека-да сам себи буде ГОСПОДАР свога ума и живота. Човеку не требају ВЛАДАРИ-него људи доброг разума и памети да процењују шта је „лепо“ а шта „смрди“ у људској свести и души. Мирослав Б. Младеновић Мирац, 12.април 2017.Власотинце, Србија
TonyBiH
25.04.2017 - 14:30
Pismenost
Akademik koji ne zna kako se govori. Ne kaže se \"su čim\" nego sa čim. Lampa ne \"čkilji\" (šta to znači-neka novokovanica) nego ćiri ili kao onomatopeja za ljudski izraz škilji, nikako čkilji.

Sva izdanja