“Dragi Crnjanski, za koji dan će Uskrs, pišite nešto o proleću, nešto vedro i veselo…”:

0
Foto Profimedia

„Dragi Crnjanski”, kroz koji dan je Uskrs. Za uskršnji broj napišite nešto o proleću. Nešto vedro, veselo. Možete spomenuti i naše stare zemlje i manastire, ali najviše proleće. Naš narod je sad bez vere. Pre je imao svoje Kosovo i ratove. Sad polako gubi svoju dušu”.

Tako je pisao direktor predratnog lista “Vreme”, a 1926. godine zabeležio veliki pisac Miloš Crnjanski (ujedno i saradnik ovog lista), u jednoj zanimljivoj reportaži o radu redakcije velikog lista u glavnom gradu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca .

Kroz priču Miloša Crnjanskog ogleda se kako je Beograd u to vreme hvatao korak sa modernizacijom.

“Vidite Beograd se podiže, država, ma šta pričali juri napred, ali gubimo dušu. Ogromne su nam zgrade, silna vojska, moć, napor na sve strane, ali kako zamaraju te krize, politika, ta jurnjava. Hoću bar ovaj jedan, uskršnji broj da bude svetao, da mi čitaoci odahnu. Štampaću pesme, putopise. Rastko će pisati o Španiji. Pišite mi Vi štogod o proleću, ali vedro, veselo”, pisao je direktor Crnjanskom.

“Beograd više nije onaj stari, pun bašta i malih kućeraka, pa i redakcije više nisu ono što nekad behu, kavanice za šalu i po neki ljuti članak protiv vlade. Beograd se digao visoko, tvrda profila, nad vodama i zemljama pod sobom, pa i redakcija njegovog žurnala nalazi se sad u drukčijoj zgradi, sa bežičnim brzojavom, dugim hodnicima redakcija, velikim dvoranama štamparija, svojom telefonskom i električnom centralom itd”, piše 1926. godine, između ostalog Crnjanski.

U isti čas kada nešto zna Pariz, London ili Rim, navodi pisac, zna to i Beograd. U isti dan kada nešto štampa Berlin, navodi pisac, štampa to i Beograd. Ono pak što Beograd čita ujutru, ili posle podne, piše Crnjanski, čita u Vremenu Skoplje u podne.

Profimedia
Profimedia

“Pre nekoliko godina i ministarska kijavica beše državna i partijska tajna. Sad sva zemlja, u isti dan, vidi i zna šta se misli i radi”, piše Crnjanski.

A kako je grad izgledao ujutru, o kakvim vestima se tada pričalo?

“Pred zoru, kad Beograd duboko spava, osim železničke stanice, ova osvetljena, velika zgrada izgleda isuviše ozbiljna, da bi ikog podsećala na stare vesele redakcije naših listova. Prozori su joj osvetljeni kao okna dvorana za operacije u nekoj bolnici. Knez Mihailo tada, crn i nepomičan, pokazuje na nju, kroz tihe i prazne ulice. Čuvar na kapiji. Rus, jedini je kome je sve to ničevo i koji stoji zagledan u zvezde.

Taj deo dana, u zoru, jedina je tišina u toj zgradi. Osim svetiljke dežurnog, sve drema, jedino u svojoj čekaonici prodavci novina priređuju tada tihe bokserske utakmice.

Pre podne se sprema Večernje Vreme. Dan počinje prijatnom tišinom pred buru. Na drugom spratu gde se nalaze redakcije, još je polutama, pod mračnim svetlom i duž crvenih ćilimova. Električna centrala, od koje sva zgrada trepti kad je u punom radu, tiho sjaji.

Početak dana i ne sluti na buru. Zamor od prošlog dana vlada neko vreme. Prvo se jave telefoni. Neko trovanje. Neko selo iz unutrašnjosti pita ima li krize? Iz Pančeva pitaju koliko je g. Ljubi Jovanoviću godina?

Ti jutarnji časovi su mili i dragi celoj redakciji. Prošli dan pretresa se još jednom. Pet gaženja autom. Reporter za trke, u kabrioleu, prestigao je opštinski autobus za Topčider. Gospodin Majkić pošto je izgovorio: oprosti, praštam, praštamo, izgubio se. Telefon zvrji, iz Bosne javljaju poplavu…”, pisao je Miloš Crnjanski.

Kad se pogleda kroz prozor napolju tih aprilski dan. Beograd osunčan, ulica mnogo mirnija, nego hodnici ove kuće.

Dok se Beograd polako skuplja u susret lepom aprilskom večeru, rad za veliko Vreme koje se štampa noću teče sve burnije, pisao je Crnjanski fasciniran mašinama u štampariji koje su tutnjale, opisujući detaljno “užurbanost novog doba”. 

“Asovi Vremena  g. Krakov i Vinaver stižu, umorni i burni sa posla. Upadaju u svoje sobe i pišu kao u groznici. Njin boks nosi broj 7. Na jednim vratima posetnica poljskog plemića, gravirana, posetnica koju je pomilovala ruka Nite Naldi. Na drugim vratima karta Vinavera. To je ona posetnica od koje se svi prepadnu kad je vide.

Pošto se pre dva dana vratio iz Belgije i Pariza, g. Krakov šalje u list sliku lepe Nite Naldi koju će sutra čitaoci gutati očima. Osim toga odlazi direktoru sa vešću koju još niko u državi ne zna i koja će sutra zaprepastiti unutrašnjost: izmirenje g. Nikića i Radića.

Foto Nedeljnik
Nedeljnik

Vinaver, pošto je pre tri dana stigao iz Grčke, sa zakletve Pangalosa, nikako da stigne da opiše Svetu Goru i svoje utiske o grčkoj umetnosti koji su vanredni. Sav prašnjav, on prska perom po papiru. Sav je još pod utiskom demonskog, prećutanog zapleta u Glavnom Odboru. Kroz pet minuta, prevrnuvši tri stolice, odjurio je opet niz stepenice. Javili su mu da vlada podnosi ostavku…”, pisao je Crnjanski u ovoj reportaži.

I tako do kasno u noć.

“Crni se velika masa Beograda. Ponoć je. Kuća drhti od napora mašine. Kad smo u toploj noći, posle jednog sata prošli praznim ulicama, videsmo kod Londona g. Vinavera kako nešto živo govori g. Srškiću. Beograd je spavao. Ispod Akademije, pri stubu električne lampe jedan žandarm čitao je Vreme. Broj od pre pet dana, pocepan i mastan. Dopao mu se Napoleon koji je bio naslikan mlad i lep, u bici kod Arkole, pre sto godina”, pisao je između ostalog Crnjanski.