“Morao sam, kažu, da 9. marta ‘završim posao’ kao Rumuni. Kako, to ne kažu. Koliko sam to glava bio dužan da žrtvujem uzalud?”

Autorski tekst Vuka Draškovića, lidera demonstracija 9. marta 1991. godine, objavljen na 25. godišnjicu prvih demonstracija protiv Slobodana Miloševića

2
Foto Nedeljnik

Gde bi bila Srbija danas, da ne beše 9. marta 1991?

Ključno je i preteško ovo pitanje koje mi je postavljeno, tim pre što je 9. mart počeo dosta pre 9. marta i trajao, neprestano, skoro celu jednu deceniju. Nisu, na žalost, još otvoreni ni tajni dosijei ondašnjeg predsednika i njegove ratne kamarile, koja je živela, razmišljala i delovala izvan globalnog zemljotresa koji je rušio komunizam, Varšavski pakt i Sovjetski Savez, mentalne prestonica njihove umiruće vere.

Ne priznajući stvarnost, Srbiju i Srbe u Jugoslaviji pretvorili su u svoje taoce, da budu „poslednji Mohikanci” u Evropi koji brane poredak koji je propadao i da, sa istim ciljem očuvanja temelja komunizma, na svoje ideološke zastave istaknu nacionalne simbole i odavno mrtve Srbe koje su prezirali: od Cara Dušana, Lazara i Obilića, pa do Putnika, Stepe i generala Mihailovića. Bila je to najveća i najtragičnija lobotomija nad srpskim narodom u celoj njegovoj istoriji. Komunistički generali natakli su na svoje glave kape slavnih srpskih vojvoda, a robijaši i pljačkaši u „osvetu zbog ustaškog genocida” krenuli su pod zastavama Ravne Gore i njenog ubijenog komandanta.

NIŠ, USTAŠE, BRKOVI

Duvao je snažan vetar, a dan bio vedar, kad sam, 11. oktobra 1990, na niškom polju, upitao desetine hiljada ljudi: Šta će biti sa Srbijom i Srbima, ako na izborima 9. decembra te godine pobede Milošević i njegova SPS? Na svoje pitanje, pred začuđenim narodom, dao sam i odgovor.

Gurnuće nas u rat i svetu nas predstaviti kao dželate. Sva naša prava pretvoriće u neprava, izgubiće oba balkanska i Prvi svetski rat, koje je dobila slavna Srpska vojska. Raspašće se i JNA i Jugoslavija. Bićemo izolovani od sveta i prezreni, a na kraju ćemo se naći i pod međunarodnim bombama neke „Balkanske oluje”…

Nema proroka posle Hrista. Svak razuman mogao je da nasluti tragediju ka kojoj su nas gurali, ali većina u Srbiji, ogromna većina, nije videla, a najveće slepilo odjekivalo je na „duhovnim visovima” nacije: mnogi akademici, pisci, vladike… bogotvorili su „novog Karađorđa”. Govorio sam da su „među budalama opasne jedino pametne budale” i satanizovan kao jeretik, ludak, lažni mesija, nacionalni izdajnik, špijun CIA, a u predvečerje 9. marta i kao – ustaša.

Deveti mart je počeo 3. februara ’91, kada je Predsedništvo SPO usvojilo moj programski tekst „Šta hoće generali”, a „Srpska reč” ga objavila u celini. Poenta teksta razbesnela je Miloševića i njegovu zahuktalu ratnu propagandu:

„Niti su generali u Zagrebu ustaški, niti su generali u Beogradu srpski. Svi su oni učili iste škole, svi su oni deca Kominterne i svi su izašli iz dva šinjela dva Josipa, Broza i Džugašvilija. Mi u rat tih generala nećemo. Neka oni u rat koji pripremaju vode svoju decu i svoje glave. Mi im decu Srbije ne damo!”

Dve sedmice kasnije, uzvraćaju udarac. Urednik TV Beograd, Slavko Budihna, čita državni komentar da „Srpski pokret obnove sarađuje sa proustaškom i profašističkom Hrvatskom…”. Te iste večeri, napisao sam proglas za protestni skup „u subotu, 9. marta, tačno u podne, na Trgu republike”. Televiziju sam nazvao „TV-Bastiljom” i napisao da „TV-Bastilja mora pasti”! Milošević zabranjuje miting, a „Srpska reč” na naslovnoj strani objavljuje fotografiju njegove supruge sa – Staljinovim brkovima!

PIROVA POBEDA

Opet je dan bio vedar, a duvao je i vetar, kao i onog dana na niškom polju. Oko 100.000 golorukih ljudi iz cele Srbije, većinom mladih i seljaka, našlo se u obruču oko 15.000 policajaca sa borbenom municijom u cevima, sa transporterima, vodenim topovima, polubojnim otrovima, konjicom, dresiranim psima… Kad su, sa svih strana, krenuli u napad, sa balkona Narodnog pozorišta komandovao sam „Juriš, juriš, juriš!”. Za desetak minuta, sva ta sila bila je razbijena, a bojno polje pomereno je prema TV-Bastilji, Miloševićevoj kancelariji i Skupštini Srbije. Pale su i dve žrtve, učenik Branivoje Milinović i policajac Nedeljko Kosović. Tenkovi JNA izlaze na ulice Beograda i gase bunu, specijalne trupe hapse mene i još stotine demonstranata i odvode u zatvor. Tada se buni Studentski grad, pa studenti po fakultetima u gradu, pa srednjoškolci, pa Beograd, pa Srbija. Milošević traži da Vrhovna komanda vojske (Predsedništvo SFRJ) proglasi vanredno stanje i da armija okupira Beograd i „zavede red i mir”. Za tu odluku on ne dobija većinu, priznaje da je poražen. Pušta na slobodu sve uhapšene, pa i mene, direktor i četvorica urednika „TV-Bastilje” podnose ostavke, a pada i ministar policije.

Tri meseca posle 9. marta uživali smo u slobodi, naročito medijskoj. Poraženi se oporavljao od poraza i pripremao osvetu. Dok sam ja dočekivao princa Aleksandra Karađorđevića na surčinskom aerodromu, već su gruvali topovi oko Vukovara, a „TV-Bastilju”, privremeno oslobođenu, okupirali su srpski novinari – bojovnici rođenjem ili poreklom iz Hrvatske. Smrt i mržnja bacali su u nesvest Srbiju, mnogo žešće nego pre 9. marta.

VUČE, ODLAZI

Mnogo je i danas u Srbiji i zlonamernih i naivnih koji za takav ishod jedne velike pobune okrivljuju mene. Mogao sam i morao sam – kažu – da 9. marta „završim posao”, kao Rumuni, kad su ubili Čaušeskua i Helenu. Kako? To ne kažu. U Rumuniji je vojska prišla narodu i vojska, a ne demonstranti, „završila je posao”. U Beogradu, 9. marta ’91, sva oružana sila, ogromna većina naroda i ogromna većina nacionalne elite bili su uz našeg Čaušeskua i Helenu. Koliko sam to glava, toga dana, bio dužan da žrtvujem uzalud? Ni to ne kažu.

A ne kažu da ne mogu biti kriv ni za ono što nismo postigli, a mogli smo. Po izlasku iz zatvora, tražio sam da se spoje dva protestna mitinga: SPO-a na Trgu slobode i studentski na Terazijama, i da zatražimo vanredne i parlamentarne i predsedničke izbore. Kad sam pristalice SPO poveo ka Terazijama, medijator tamošnjeg skupa, glumac Branislav Lečić, dreknuo je u mikrofon: „Vuče Draškoviću, ne prilazi, nisi nam potreban”!

Ipak, ona energija, ona hrabrost, ona srca ljudi sa našeg Trga slobode, koplja su koja su pogodila i na tronu uzdrmala diktatora u času kada je bio najsnažniji. Svi naredni protesti protiv njega bili su nastavak 9. marta. Na krilima 9. marta, SPO je pozivao mladost Srbije da sabotira rat, pa je većina njih cepala pozive za mobilizaciju ili bežala iz Srbije. Zbog toga su mnogi njihovi planovi i zločini bili neostvarivi. Toga 9. marta, jedna Srbija klicala je miru i Evropi, a ta Srbija će, uz ogromne žrtve, da devet narednih godina žigoše ratne zločine, etnička čišćenja, granatiranje gradova, konclogore… Ta Srbija, pred sobom i svetom, branila je savest srpskog naroda, njegovu istoriju i moralne vrline. Vidovdanski sabor ’92, demonstracije ’93, tromesečna opšta buna ’96. i ’97. Sve je to bio 9. mart ’91.

OSLOBODILAC LEGIJA

I 5. oktobar 2000. bio je 9. mart ’91. U jurišu na Skupštinnu i „TV-Bastilju”, među prvima su bili borci sa Trga slobode. Svi, osim mene.

Iz završne bitke izbačen sam kuršumima specijalne Miloševićeve trupe za specijalne likvidacije, pa sam, iz daljine, iz Budve, gde mi je crnogorska policija čuvala glavu sa zavojima preko zadobijenih rana, pratio „našu pobedu” i gledao kako zločinci, u punoj ratnoj opremi, izdaju vrhovnog dželata i prilaze pobunjenom narodu. Legija i njegove „crvene beretke”. Crvene od tolike prosute krvi. Crvene i od krvi prosute na Ibarskoj magistrali, i od krvi iz glave Slavka Ćuruvije, i od krvi Ivana Stambolića i još hiljada njihovih žrtava u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Gledao sam ih kako se grle sa demonstrantima i ljube ruke sveštenicima. Pao naredbodavac svih masakra, a mediji u novoj i slobodnoj Srbiji kao heroje i oslobodioce veličaju Legiju, generala Markovića, generala Pavkovića, mnoge još generale i admirale smrti, a sa njima i zemunske mafijaše i razbojnike. I utrkuju se vođe nove vlasti, slobodnih medija i analitičari u izjavama da je istorijska pobeda ostvarena i zbog toga što je „Vuk Drašković izbačen iz odlučujuće bitke”. I da je teško proceniti šta je veći trijumf: slom Miloševića ili slom SPO i Vuka Draškovića.

Tako je, izgleda, odlučeno da bude. Da me Legija nije izbacio iz završne bitke, ne bih dozvolio da 5. oktobra 2000. Legija i ostali budu proglašeni za oslobodioce. To ne bi bio dan njihove slave i bežanja od pravde. To ne bi bio dan pobede dželata i poraza njihovih žrtava.

Nepunih 2,5 godine kasnije, Legijini kuršumi usmrtili su premijera Zorana Đinđića. Tek tada, Srbija 9. marta mašila se sablje, ali je Srbija Ušća i Sibira stalno tupi i oštri svoju. Najavljuju pobedu na predstojećim izborima i povratak iz Moskve njihove Helene. No pasaran. Ovoga puta, Srbija 9. marta mora dovršiti sve što je propustila 5. oktobra. Samo zbog toga se još borim.

OPTUŽBA ZA IZDAJU

Opet se vraćam na pitanje: šta bi bilo sa Srbijom, da ne beše Srbije 9. marta?

Rat je uveliko besneo, besnela je i megainflacija, Jugoslavija se raspala, Vukovar je bio pretvoren u Hirošimu, a ja sam, pred TV kamerama „Studija B”, polemisao sa Borom Jovićem. Pored ratne, najavljivao je i skoru monetarnu pobedu, tako što će sa novih novčanica biti skinute mnoge nule. Odgovorih mu da nećemo zaustaviti katastrofu skidanjem nula sa novčanica, nego samo skidanjem nula sa vlasti!

Da li sam svestan razmera moje nacionalne izdaje? – približno ovim rečima, obrati mi se on, posle emisije, u kancelariji glavnog urednika Dragana Kojadinovića. Da ne beše – odmah i pojasni – 9. marta, antiratnih mitingovanja i poziva na dezerterstvo iz vojske, Hrvati bi kapitulirali za nekoliko meseci, a njihova jadranska obala ličila bi na Vukovar!

Šokiran time što sam čuo, dugo ćutim i zamišljam tu „pobedničku” apokalipsu. Kojadinovića oblio znoj, ali i on ćuti.

Nadam se – rekoh Joviću – da nije istina to što mi je rekao i da, ipak, nisu baš toliki monstrumi. Tim zločinom, da je počinjen, celom srpskom narodu za mnoge vekove navukli bi ludačku košulju i kolektivnu krivicu. Odmazda sveta bila bi brza i surova. Srbiju bi zasuli tepisima bombi, a usledila bi i vojna okupacija, pa onda proces sličan onom u Nirnbergu…

Ništa više on nije rekao. Digao se i otišao, ali njegova optužba da smo 9. marta, sprečavanjem planiranog velikog zločina, izdali Srbe i Srbiju progoni me do današnjeg dana i uverava da je Srbija 9. marta spasila srpski narod od neprolazne krivice za zločin koji su nameravali da počine.

2 KOMENTARA

  1. Да је 09. март 1991., пропуштена прилика, доказао је 05. октобар 2000. Да било какви слични покушаји у овој земљи, немају смисла, уколико се не изврши темељна промена друштва, доказао је 09. март 2021., као и сви датуми много година раније, а и сви они који управо наступају после њега.

Comments are closed.