Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Šta stoji iza pomorskog okršaja sa Ukrajinom: Rusija se učvršćuje na Crnom moru

Od aneksije Krima, 2014. godine, Rusija pojačava svoju vojnu kontrolu nad Crnim morem. Turska joj ugađa
Piše Igor Delanoe
Datum: 25/01/2019

Šta stoji iza pomorskog okršaja sa Ukrajinom: Rusija se učvršćuje na Crnom moru

Fotografija: Profimedia

Dvadeset petog novembra 2018. godine, ruska obalska straža ukrcala se na tri ukrajinska ratna broda koji su pokušali da prođu kroz Kerčki moreuz. Flotila koja je krenula iz Odese uputila se prema Azovskom moru, na koje izlazi nekoliko stotina kilometara ukrajinske obale. Nevezano za sam incident, ovo pomorsko koškanje odigrava se u regionalnom bezbednosnom kontekstu ruske ofanzive koja traje od aneksije Krima 2014. godine.

Rivalstvo oko izlaza na ovo zatvoreno more poslednja je stavka na dugačkoj listi sporenja Rusije i Ukrajine. Incident od 25. novembra je samo najnovije, i najozbiljnije, u nizu ukrcavanja i nenajavljenih inspekcija brodova u Azovskom moru od početka 2018.

Prema sporazumu iz 2003. godine, to more je, pravno gledano, zajednička teritorija Rusije i Ukrajine. Ovaj dokument garantuje potpunu slobodu kretanja civilnih i vojnih brodova obeju zemalja kroz vode Kerčkog moreuza. Međutim, otkako je preuzela Krim, Rusija je de facto stekla kontrolu nad ulazom u Azovsko more, budući da sad poseduje obe strane moreuza koji ga odvaja od Crnog mora. Njena vojna nadmoć u odnosu na Ukrajinu stoji iza tendencije ka pretvaranju azovskog pomorskog prostora u "rusko jezero". U maju 2018. godine, Rusija je otvorila most kojim se spojila sa Krimskim poluostrvom.

Njegova izgradnja, koja je koštala otprilike tri milijarde evra, dodatno je povećala pritisak na Kerčki moreuz. Moskva je zaoštrila pravila prolaza jednostrano uvedena radi zaštite teritorije. Rusija veruje - osnovano ili ne - da će Ukrajina pokušati da uništi most, na šta su određeni glasovi iz Kijeva, poput poslanika Ihora Mosijčuka, otvoreno pozvali (1).

Novembarska kriza izbila je zbog toga što je Ukrajina, odbivši da se povinuje procedurama prolaska koje nameće Rusija, odlučila da naruši novi status quo u kom je na gubitku. Da je postojala želja, ovi mali brodovi mogli su biti dopravljeni kopnenim putem, kao što je urađeno u septembru sa dva patrolna čamca. Takođe, 24. septembra, grupa od dva ukrajinska vojna plovila - remorkera i spasilačkog broda - prošla je kroz Kerčki moreuz bez ikakvog incidenta, nakon što je objavila svoju nameru i pod bliskom prismotrom ruskih snaga. Odlučivši da ovog puta ne ostavi svoje brodove da, u skladu sa dogovorom iz 2003. godine, čekaju u dugom redu koji se proteže ispred moreuza, ukrajinska mornarica sigurno je računala na to da će Rusi odgovoriti silom. Njena želja je bila da dobije vojnu pomoć dela Organizacije severnoatlantskog pakta (NATO) kojoj Kijev, zasada bezuspešno, pokušava da pristupi.

Krajem septembra Vašington je Ukrajini za deset miliona dolara prodao dva mala patrolna čamca napravljena za američku obalnu stražu krajem 1980-ih (2). Radilo se pre o političkom gestu nego o istinskom osnaživanju ukrajinskih pomorskih kapaciteta. Patrolni čamci su dostavljeni bez naoružanja i elektronskih sistema. Pored toga, uzevši u obzir njihovu zastarelost, oni mogu biti lake mete po kojima će ruske obalne baterije i vazdušne i pomorske snage prvo zapucati.

Predizborne kalkulacije su svakako igrale ulogu u pokušaju da se probije kerčka blokada. Ukrajina na izborima u martu i aprilu 2019. godine bira novog predsednika. Za trenutnog šefa države Petra Porošenka ovi izbori su delikatno pitanje: pre pomorske operacije o kojoj je reč, on je, prema anketama javnog mnjenja, mogao da računa na podršku samo 10% glasačkog tela, što je značilo da se nalazi na četvrtom mestu, daleko iza favoritkinje Julije Timošenko (3). Pored toga, određeni glasovi - u Moskvi, ali i u Kijevu - tvrde da je hteo da uvede vanredno stanje i vojnu upravu kako bi poremetio izborni kalendar i povećao verovatnoću svog ulaska u drugi krug. Međutim, umesto šezdeset dana vojne vladavine koju je ciljao da uvede na čitavoj teritoriji, zbog kritika upućenih na njegov račun u parlamentu, morao je da se zadovolji sa trideset dana u deset oblasti na istoku države. Iako ova odluka neće uticati na izborni rok u martu, ona će učvrstiti predsednikov imidž kao ratnog vođe, na šta on računa kako bi podigao svoju ugroženu popularnost.

 

"Mehur zabranjenog pristupa"

Poenta incidenta za Rusiju bila je potvrda suvereniteta koji ona tvrdi da ima nad Krimom i nad Kerčkim moreuzom, kao i ukazivanje na uzaludnost pokušaja da se izmene pravila igre koja ona de facto diktira. U rezoluciji o teritorijalnom integritetu Ukrajine koju je 27. marta 2014. godine izglasalo sto država, uz jedanaest glasova protiv i pedeset osam uzdržanih, Generalna skupština Ujedinjenih nacija dovela je ruski suverenitet u pitanje i porekla validnost referenduma o pripajanju Krima Rusiji organizovanog deset dana ranije...

Gušenje pomorskog protoka u ukrajinskim lukama u Azovskom moru koje se odvija od početka 2018. godine ima cenu: gubitak od između 20 i 40 miliona dolara godišnje za Marijupolj i Berdjansk. Teretni saobraćaj u te dve luke opao je za 27%, odnosno 47% između 2015. i 2017. godine (4) - mada rusko mešanje nije isključivi krivac. Blokada Donbasa koju je Kijev uveo odsekla je ova dva grada od zaleđine, dok je pad bruto domaćeg proizvoda (BDP) od 40% od 2013. godine ugrozio njihovo poslovanje. Vršeći pritisak na ukrajinske brodove, Moskva je obezbedila polugu koju može koristiti u povoljnom trenutku da dobije ustupke, poput ponovnog otvaranja kanala koji su snabdevali Krim slatkom vodom. Kijev ih je blokirao nakon aneksije poluostrva koje od tada mora da se oslanja na sopstvene zalihe i izvore.

Incident od 25. novembra održava postepeno povećavanje ruskog vojnog prisustva u oblasti Crnog mora od aneksije Krima. Azovsko more i Kerčki moreuz su deo strateškog koridora koji putem kanala Volga-Don povezuje Kaspijsko sa Crnim morem. Tim vodama se sve češće kreću mali ruski vojni brodovi, a neki od njih su, krenuvši iz svojih baza u Kaspijskom moru, otplovili čak do istočnog Mediterana po kom krstari VI američka flota, glavna snaga NATO-a pod čijom neupitnom kontrolom se nalazi ovaj predeo (videti mapu) (5).

Sa aneksijom, Krim je povratio svoju tradicionalnu ulogu isturene baze na južnoj granici Rusije. Moskva ga je utvrdila postavljanjem PVO sistema, uključujući protivbrodne baterije i S-400 rakete, obalne baterije Bastion, kao i sredstva za elektronsko ratovanje. Kombinovano delovanje tog naoružanja, sposobnog da presreće lovce-bombardere kao i rakete dugog dometa, pretvorilo je Crno more u zonu od više stotina kvadratnih kilometara u kojoj je potencijal za delovanje NATO snaga ugrožen. Ono je sad jedan od "mehura zabranjenog pristupa" koji brinu velike zapadne sile. Osnaživanje ruske flote novim dizel-podmornicama, fregatama i flotilom malih raketnih brodova (sva ova plovila naoružana su krstarećim raketama tipa "kalibar", koje su korišćene u Siriji protiv džihadističkih grupa) omogućava Rusiji da odbije sve protivnike koji bi ugrozili njene interese.

Ruska pomorska moć je komparativno veća, zbog toga što je delovanje stranih mornarica u Crnom moru znatno ograničeno Konvencijom iz Montrea. Taj dokument, usvojen 1936. godine, dao je Turskoj kontrolu nad Bosforom i Dardanelima. Ona mora da garantuje prolaz trgovačkim brodovima, ali može da zaustavi vojna plovila, naročito u periodu rata. Sporazum takođe ograničava broj, veličinu i dužinu prisustva u Crnom moru za vojne brodove država koje ne izlaze na njegove obale (član 18). Dok su turski moreuzi i zapadna podrška Ankari nekoć ograničavali širenje carstva, a potom Sovjetskog Saveza prema Sredozemnom moru, Konvencija iz Montrea danas sprečava američku talasokratiju da odgovori na jačanje ruske flote u Crnom moru.

Porošenko je toga svestan: dan nakon incidenta kod Kerča, objavio je da smatra da treba zabraniti prolazak ruskih brodova kroz turske moreuze. Ta izjava pokazuje pune razmere rasula u Kijevu, jer je Turska oduvek zahtevala da se odredbe Konvencije iz Montrea strogo poštuju. Taj njen stav nimalo nisu promenili ni aneksija Krima, niti rast ruske vojne snage. Iz perspektive Ankare i Moskve, bilo kakva revizija sporazuma iz 1936. godine došla bi na njihovu štetu. Na taj način bi spoljnim vojnim akterima bio otvoren pristup u lokalni pomorski prostor. Takav scenario narušio bi modus vivendi po kom Crno more predstavlja zajedničku rusko-tursku sigurnosnu zonu, još od raspada SSSR-a. Pored toga, Turska je oduvek vodila računa da se ne pretvori u poprište sukoba Rusije i NATO-a, vešto i suptilno održavajući ravnotežu između svog članstva u Alijansi i činjenice da joj je Moskva prvi sused. Pristupanje Bugarske i Rumunije, država sa zanemarivim pomorskim snagama, NATO-u 2004. godine nije značajno izmenilo odnos snaga.

 

Solidno partnerstvo sa Turskom

Turska se nalazi na preseku tri mehura zabranjenog pristupa koje je Rusija uspostavila: jednog na Krimu od 2014. godine, drugog na Kavkazu, u vidu ruskih snaga u Jermeniji, i trećeg, od 2015, oličenog u trupama na sirijskoj obali. Iako je zabrinuta zbog takvog stanja, Ankara zasada ne povlači poteze koji bi doveli u pitanje zajedničku vojnu kontrolu nad crnomorskim prostorom. Solidni odnosi sa Moskvom u energetskom domenu - učvršćeni gasovodom Turkish Stream, čija je podvodna sekcija izgrađena u novembru - kao i to što je ruski Rosatom izgradio prvu tursku nuklearnu elektranu u Akujuu, na južnoj obali, preko puta Kipra, oličenje su sigurnosne mreže u koju Turska može da se uzda.

Ipak, ono što najviše doprinosi prežitku partnerstva ovih dveju država jeste mogućnost Rusije i Turske da se fokusiraju na zajedničke zadatke, umesto da uzalud jure zasebne strateške ciljeve. Moskva i Ankara su rivali na geopolitičkom nivou koji sprovode selektivnu i ograničenu saradnju na Crnom moru, Kavkazu i Bliskom istoku - u okvirima koji im omogućavaju da kanališu svoj rivalitet. Astanska platforma tokom rata u Siriji je jedan primer; drugi bi bio pomorska interventna snaga BlackSeaFor, koja okuplja sve obalne države. Osnovana 2001. godine, ta rusko-turska inicijativa omogućila je sprovođenje operacije "Active Endeavour" (jedne od NATO misija pokrenutih u odgovoru na napade 11. septembra) za koju su Rumunija i Bugarska htele da otvore vrata Bosfora.

Ova tendencija će se nastaviti, uzevši u obzir sporenje Vašingtona i Ankare nastalo nakon pokušaja državnog udara protiv Redžepa Tajipa Erdogana, na leto 2016. godine, kao i zbog vojne saradnje Amerike i kurdskih snaga u Siriji zbog čega Turska besni.

Kako NATO može da odgovori na rast tenzija u Azovskom moru i oko Kerča? Jedna mogućnost je uspostavljanje permanentne misije vazdušnog nadzora po baltičkom modelu. Atlantski savez bi takođe mogao da razmotri stvaranje sopstvene flotile. Kako bi nadomestio slabašne kapacitete Bugarske i Rumunije, on bi takođe mogao da privremeno stavi zastavu neke od tih država na brodove mornarica zemalja koje ne izlaze na Crno more, što bi mu omogućilo da zaobiđe ograničenja Konvencije iz Montrea. Međutim, inicijativa Rumunije na sličnom tragu, predložena tokom samita NATO-a 2016. godine u Varšavi, odbijena je zbog snažne rezerve koju je izrazila Bugarska. Pored toga, takav potez rizikovao bi da razljuti Ankaru, koja bi u njemu sigurno videla preispitivanje duha Montrea.

U svakom drugom slučaju, jedino oružje koje preostaje evroatlantskoj zajednici je zaoštravanje sankcija prema Moskvi. Međutim, na tom planu se interesi Amerike i Evrope ne poklapaju. Evropski savet je u decembru usvojio neobavezujuću rezoluciju i nije povećao sankcije protiv Rusije (6). Nasuprot tome, američko protivljenje Severnom toku 2 pojačalo se nakon incidenta u Azovskom moru. Taj gasovod čija izgradnja je već otpočela treba da dostavlja ruski gas u Evropu putem Baltika, zaobilazeći Ukrajinu. Rezolucija Predstavničkog doma SAD od 11. decembra 2018. godine, u kojoj se kritikuje prevelika energetska zavisnost Evrope od Moskve, izvesno predstavlja pripremni korak ka okretanju novog lista prema ruskom sektoru nafte i gasa. Trampova administracija takođe je nagovestila mogućnost uvođenja sankcija protiv evropskih firmi koje budu učestvovale u projektu.

 

IGOR DELANOE je zamenik direktora Francusko-ruske opservatorije (Moskva).

PREVOD: Pavle Ilić

 

 

(1) "Ukrainian MP suggests destroying Crimean bridge", EurAsia Daily, 22. maj 2018, https://eadaily.com.

(2) Ilija Ponomarenko, "Ukraine accepts two US patrol boats after 4 years of bureaucratic blockades", Kyiv Post, 27. septembar 2018.

(3) "Electoral sentiment monitoring in Ukraine", Centar Razumkov, Kijev, 19. novembar 2018.

(4) "Ukraine and Russia take their conflict to the sea", Stratfor, 24. septembar 2018, https://worldview.stratfor.com.

(5) Tim Ripli, "Russian Caspian corvettes enter Mediterranean", Jane's 360, 21. jun 2018, https://www.janes.com.

(6) "European Council conclusions on the multiannual financial framework and on external relations", Evropski savet, Brisel, 13. decembar 2018.

 

Ovaj tekst objavljen je u novom broju Mond diplomatika, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 24. januara.

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.