Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Nauka

Šta vas od ovoga muči: odbijanje, usamljenost, neuspeh ili samopoštovanje?: Postoji prva pomoć za to

Pitate li neku odraslu osobu šta bi trebalo da uradi da bi ublažila oštru bol koju izaziva iskustvo odbijanja, razarajuću patnju koju izazivaju samoća ili gorko razočaranje koje je posledica neuspeha, ona će znati vrlo malo o tome kako da isceli te uobičaene psihološke povrede.Nepostojanje te prve pomoći kod emocionalnih povreda bilo je razlog zbog kojeg je omiljeni TED govornik, dr Gaj Vinč, doktor kliničke psihologije Njujork Univerziteta, napisao knjigu "Prva pomoć za emocije: Iscelite emocionalne povrede pre nego postanu prevelike"
Piše Zorica Marković
Datum: 07/09/2018

Šta vas od ovoga muči: odbijanje, usamljenost, neuspeh ili samopoštovanje?: Postoji prva pomoć za to

Foto: Profimedia

Upitate li desetogodišnje dete šta biste trebalo da uradite kada se prehladite, ono će vam odmah preporučiti da se vratite u krevet i da popijete čaj. Pitate li ga šta bi trebalo da uradite ako raskrvarite koleno, reći će vam da bi trebalo da očistite ranu -- ii namažete nekom antibakterijskom masti -- i zavijete. Deca znaju i da slomljena noga mora u gips, da bi kost pravilno zarasla. Pitate li ih zatim zašto su ti koraci nužni, reći će vam da lečenje tih povreda dovodi do izlečenja i sprečava pogoršanje situacije, da se prehlada može pretvoriti u upalu pluća, da se posekotine mogu upaliti i da ćete, ako slomljena kost ne zaraste pravilno, imati problema sa hodanjem. Svoju decu od najranijeg doba učimo kako da brinu o telu i te poruke najčešće dobro savladaju.

Ali, pitate li neku odraslu osobu šta bi trebalo da uradi da bi ublažila oštru bol koju izaziva iskustvo odbijanja, razarajuću patnju koju izazivaju samoća ili gorko razočaranje koje je posledica neuspeha, ona će znati vrlo malo o tome kako da isceli te uobičaene psihološke povrede. Pitajte je šta bi trebalo da učini da bi popravila svoje narušeno samopoštovanje ili kako da se oporavi od iskustva gubitka ili traume, biće jednako zbunjena. Pitajte je kako da se nosi s izjedajućim ruminacijama (ponavljanjem negativnih misli) ili krivicom koja ne jenjava, najverovatnije ćete naići na zbunjen pogled, primetiti premeštanje s noge na nogu koje prati osećaj nelagodnosti i osetiti pokušaj da se promeni tema razgovora.

Nepostojanje te prve pomoći kod emocionalnih povreda bilo je razlog zbog kojeg je omiljeni TED govornik, dr Gaj Vinč, doktor kliničke psihologije Njujork Univerziteta, napisao knjigu "Prva pomoć za emocije: Iscelite emocionalne povrede pre nego postanu prevelike" (Planetopija, Zagreb, 2018).

On primećuje da bi neko mogao samouvereno da kaže da je najbolji lek razgovarati o problemima s prijateljima i porodici, uveren da nijedan stručnjak za mentalno zdravlje ne bi imao nikakvu primedbu na razgovor o osećanjima. Ali, iako bi razgovor o osećanjima u nekim situacijama mogao da donese olakšanje, u nekim drugim situacijama on bi mogao da bude štetan. Upućivanje na takve opasnosti najčešće izaziva još jedan krug zbunjenih pogleda, nemirnih nogu i vidljiv napor da se promeni tema razgovora.

Činjenica da ne posedujemo alate koji bi nam omogućili da se lakše nosimo s takvim iskustvima, razlog je zašto preduzimamo vrlo malo ili uopšte ne preduzimamo ništa kako bismo iscelili psihološke povrede koje svakodnevno doživljavamo. Istina, utakvim situacijama možemo da potražimo savet stručnjaka za mentalno zdravlje, ali tako nešto je često nepraktično pošto većina povreda koje tokom života doživimo nisu dovoljno ozbiljne i ne zahtevaju profesionalnu intervenciju. Baš kao što ne bismo podigli šator ispred čekaonice doktora opšte medicine na prvi znak prehlade ili virusa, ne možemo ni da trčimo psihoterapeutu svaki put kad nas odbije osoba s kojom smo želeli da se upustimo u romansu ili kad šef vikne na nas.

Ali, pošto svaka kuća ima kutiju s priborom za pružanje prve pomoći punu zavoja, masti i lekova protiv bolova za lečenje uobičajeni fizičkih tegoba, ne posedujemo takav pribor za manje psihološke povrde koje doživljavamo svakodnevno.

Primena emocionalne prve pomoći na takve povrede u velikom broju slučajeva može da spreči njihov negativan uticaj na naše mentalno zdravlje i emocionalnu stabilnost. Na primer, tendencija prepuštanju negativnim mislima (ruminacija) može brzo da preraste u teskobu i depresiju, a iskustva neuspeha i odbijanja vrlo lako mogu da dovedu do erozije samopoštovanja. Lečenje takvih povreda ne samo da ubrzava njihovo zarastanje, nego i spečava moguće komplikacije.

Naravno, kada je psihološka povreda ozbiljna, emocionalna prva pomoć ne bi trebalo da bude zamena za posetu stručnjaku, baš kao što ni dobro opremljen kućni pribor za prvu pomoć ne zamenjuje pomoć koju vam može pružiti doktor ili koju možete da dobijete u bolnici.

Ali, iako svesni sopstvenih ograničenja kad govorimo o svom fizičkom zdravlju, to ne vredi i za naše mentalno zdravlje. Većina nas u stanju je da prepozna kad je posekotina dovoljno duboka da zahteva ušivaje, najčešće znamo razliku između natekline i slomljene kosti i uglavnom smo svesni kad smo dehidrirali u meri koja zahteva infuziju. Ali kad je reč o našim psihološkim povredama, vrlo nam često nedostaju sredstva da nešto preduzmemo, ali i sposobnost da prepozamo povredu koja zahteva profesionalnu intervenciju. Kao rezultat, često zanemarujemo svoje psihološke povrede sve dok se ne prošire i postanu tako duboke da nam narušavaju normalan život.

Dr Vinč kaže da je tokom godina proučavanja kliničke psihologije za vreme postdiplomskih studija često bio kritikovan jer je svojim pacijentima davao specifične i konkretne savete za ublažavanje emocionanog bola koji su osećali. "Ovde smo da obavljamo dubinsko psihološko lečenje", rekao mi je jedan od mentora, kaže dr Vinč, "a ne da bismo pacijentima davali psihološke aspirine - to jednostavno ne postoji!"

Ali, kako kaže dr Vinč, pružanje trenutnog oakšanja i dubinski psihološki rad međusobno se ne isključuju. On veruje da bi svi trebalo da imaju pristup tretmanima koji spadaju u grupu tretmana emocionalne prve pomoći baš kao i svakom drugom obliku lečenja emocionalni povreda.

On izdvaja sedam uobičajenih psiholoških povreda koje doživljavamo u svakodnevnom životu: odbijanje, samoću, gubitak, krivicu, ruminaciju, neuspeh i nisko samopoštovanje.

Od svih emocionanih povreda koje u životu doživimo, odbijanje je najverovatnije ona najčešća. Do trenutka kada krenemo u peti razred osnovne škole, svi već doživimo neki oblik odbijanja: u dogovorima za igranje, pozivima na rođendane, u trenutku kad se delimo u ekipe za neku igru, kad nas stari prijatelji odbace zbog novog društva, kad nas zadirkuju ili smo žrtve vrnjačkog zlostavljanja u razredu. I baš kad preživimo ceo niz odbijanja u detinjstvu, postajemo svesni da nas u odraslom dobu očekuje sasvim novi spektar iskustva odbijanja. Odbijaju nas osobe s kojima želimo da izađemo na sudar, odbijenice nam šalju potecijalni poslodavci, odbacuju nas ljudi s kojim želimo da budemo prijatelji. Naši partneri nas odbijaju kad im prilazimo zavodljivo iskazujući želju za intimnim odnosom, komšije su hladne prema nama, a članovi porodice isključuju nas iz svog života.

Neka su iskustva odbijanja toliko snažna da mogu da izazovu duboke psihološke rane koje snažno "krvare" i zahtevaju hitnu pomoć. Druge su kao emocionalne posekotine papirom - peku, ali vrlo malo krvare.

Zašto i najgluplja iskustva odbijanja izazivaju snažnu bol?

Zamislite da sedite u čekaonici s još dvoje ljudi koje  ne poznajete. Krećete da se dobacujete sa svo troje, ali u jednom trenutku prva osoba, koja nam se pre toga nasmejala, umesto da dobaci vama, loptu dobacuje drugoj osobi i tako vas isključuje. Da li biste bili povređeni? Da li bi to uticalo na vaše raspoloženje, samopoštovanje?

Pomislili biste da ne, jer koga je briga za dve nepoznate osobe. Ali, kad su psiholozi istražili upravo ovu situciju, otkrili su nešto zaista vredno pažnje. Stalno nam je - više nego što smo spremni da priznamo. Scenario sa loptom naširoko je proučavan psihološki eksperiment u kojem su dvojica "stranaca" u stvari partneri u istraživanju. Rezutati na desetine istraživanja otkrili su da ljudi dosledno priznaju da osećaju snažnu emocionalnu bol koja je posledica isključenja iz igre s loptom.

Ovo je najblaže iskustvo. Ako neko tako trivijalno iskustvo može da izazove tako snažnu emocionalnu reakciju, jasno nam je koliko su istinski bolna iskustva odbijanja ljudi koji nam nešto znače.

Emocionalna bol izazvana snažnim iskustvom odbijanja jednaka je bolovima koje izazove snažan udarac u stomak ili nožem u grudni koš. Ali zašto ona mnogo jače boli od drugih emocionalnih povreda?

Ljudi su društvena bića; u ljudskoj prošlosti, pre civilizacije, kad bi nekog člana isključili iz plemena ili društvene zajednice, to je značilo da ta osoba više nije imala pristup hrani, zaštiti i partnerima za parenje. To je smanjivalo mogućnost njenog opstanka. Naš mozak je zato razvio sistem uzbunjivanja koji se aktivirao na prve nake opasnosti da nas "proteraju s ostrva" izazivajući oštru bol svaki put kad bismo osetili čak i blagi oblik društvenog odbijanja.

Iskustva odbijanja često znaju da budu okidači ljutnje i agresivnosti - osećanja koja u nama bude snažan poriv da iskažemo taj negativan naboj, usmeravajući ga prema ljudima koji su nas odbili i prema nedužnim posmatračima.

Problem je i kad samo sebe udaramo u trenutku kad smo na dnu. Doživljaj snažnog ili repetitivnog odbijanja krajnje je štetan za naše samopoštovanje. Zapravo, čin prisećanja na iskustvo odbijanja koje smo doživeli dovoljan je da izazove privrmeno slabljenje samopoštovanja. Iskustva odbijanja često nas teraju na krajnju samokritičnost - odnosno samokažnjavanje kad smo već ionako potišteni. Ovakva je reakcija uobičajena, ali često može da dovede do "infekcije" psiholoških posekotina i ogrebotina izazvanih izvornim iskustvom odbijanja i posledično do izuzetno štetnog delovanja na naše mentalno zdravlje.

Odbijanje može da izazove četiri različite emocionalne povrede: stano prisutne bolove na organskom nivou, ispade besa i agresivnosti, ozbiljno narušavane osećanja samopoštovanja i narušeni osećaj pripadnosti. Kao i kod bilo koje rane, i emocionalnu povredu odbjanja najbolje je odmah lečiti kako bi se smanjio rizik od "infekcije" i psioloških komplikacija. Zapamtite, to je samo prva pomoć i kod težih iskustava možda treba potražiti stručnjaka.

Recimo, kako se suprotstaviti samokritičnosti?

Pokušaj da shvatimo "šta je krenulo po zlu" rezultira preterano ličnim ili preterano generalizovanim doživljajem odbijanja i prekomerne samokritičnosti. Pronalaženje mana samo će produbiti bol koji osećamo. Moramo da budemo sposobio da zauzmemo nežniji stav prema sebi i to tako što ćemo sastaviti argumente koje možemo da upotrebimo za unutrašnju "svađu" sa samokritičnim glasom u sebi. Dr Vinč preporučuje da se sastavi na papir lista svih negativnih samokritičnih misli i onda pronađu argumenti protiv, koji pobijaju svaki kritični argument. Kad god pomislite na neku samokritičnu misao, obavezno u glavi artikulišite odgovarajući protivargument.

Recimo, u ljubavi, kako navodi dr Vinč, donosimo nepotrebne i netačne argumente o sebi, umesto da pomislimo na alternativna objašnjenja: možda niste kompatibini, možda ste previše "dobri" za tu osobu, možda se pojavila bivša osoba ili proživljava krizu kod kuće ili u ličnom životu. Možda ima problema sa vezama i sklon je da pobegne glvom bez obzira kad mu se neko previše približi, možda ima problema sa samopoštovanjem i brine da li je moguće da ste baš toliko zainteresovani.

Slično je i sa odbijanjem od potencijalnog poslodavca: to nema nikakve veze sa vašim greškama ili nedostacima, već s činjenicom da u tom trenutku traže nešto sasvim drugačije u opisu radnog mesta.

Vrlo je važno ponovo oživeti osećaj sopstvene vrednosti i to tako što ćete sami sebe podsetiti na važne aspekte svoje ličnosti koje drugi ljudi smatraju dragocenim i nečim što bi i sami želeli da imaju: Dr Vinč je imao atraktivnu mladu koleginicu koja je svaki put kada bi je odbio neki muškarac analizirala samu sebe ispred ogledala i naglas govorila: "Ne, nije stvar u tebi. Izvrsno izgledaš!" Vrlo je važno, kaže dr Vin, izdvojiti vreme da biste razmislili o onome što vam je istinski važno.

Takođe, niko od nas ne odraste, a da ne doživi na hiljade neuspeha i još mnogo drugih iskustava koja nas očekuju kako idemo kroz život. Neuspeh je tako uobičajeno ljudsko iskustvo da se međusobno ne razlikujemo u onome u čemu smo doživeli neuspeh, nego u našoj reakciji na njega. Takve razlike posebno su očigledno kada posmatramo ljude koji više i češće doživljavaju neuspehe nego bilo ko drugi - dvogodišnjaci. Pokušaj, neuspeh, i novi pokušaj - glavni je način na koji dvogodišnjaci uče. Nasreću, oni su uopšte istrajni i odlučni. Ali, kad se kao odrasle osobe suočimo s neuspehom, skloni smo da reagujemo na vrlo slične načine (iako se tek nekolicina odluči igrati s pelenom). Zbog neuspeha, svoje ciljeve možemo da doživimo kao nešto što nam je izvan dosega, što nas tera da prebrzo odustajemo. Neki se od nas zbog neuspeha osećaju demoralizovanno pa se smrznu, postanu pasivni i bespomoni. Neki od nas dožive neuspeh, ali nastave da pokušavaju sve dok ne uspeju u svojoj nameri, a neki od nas dožive takav stres i postanu tako samosvesni da više ne mogu jasno da razmišljaju.

Način na koji se nosimo s neuspehom presudno je važan uopšte za naše uspehe u životu kao i za našu sreću i zdravlje. Dok neki od nas dobro reaguju na neuspeh, mnogi od nas to nisu u stanju. On uvek izaziva povredu, ali može da bude i informtivan, edukativan i iskustvo koje omogućava napredak sve dok ga držimo zauzdanog, dok otkrivamo šta sledeći put treba da promenimo i nastavimo da koračamo na putu prema ostvarenu svojih ciljeva. Ali, zanemarimo li povredu koju neuspeh može da izazove, lošu situaciju možemo da učinimo još gorom, a nekad i puno gorom.

Čak i oni koji na najneproduktivnije i najštetnije načine reaguju na neuspeh mogu da nauče da primenjuju prihvatljivije i bolje strategije i psihološki zdravije načine. Ali, prvo moramo da shvatimo uticaj neuspeha na nas, psihološke povrede koje izaiva i emocionalne izazove s kojima ćemo da se suočavamo u našim pokušajima da ih izlečimo.

Neuspesi su emocionalni ekvivalent prehlade koja se spušta prema plućima, od njih svi obolevamo i osećamo se užasno kad ih doživimo. Najčešće se oporavimo od takve vrste prehlade, ali neuspeh izaiva tri posebne psihološke povrede koje zahtevaju emocionalnu prvu pomoć. On šteti našem samopouzdanju podstičući nas da donosimo zaključke o sopstvenim veštinama i sposobnostima i kapacitetima, crpi naše samopouzdanje, motivaciju i optimizam pa se osećamo bespomoćno i kao da smo zaglavili u zamci. Jedan od razloga zašto mnogi od nas dožive psihološku povredu izazvanu neuspehom je taj da je često dovoljno doživeti jedan ili dva incidenta koji zatvaraju zlokobni krug, posebno kad nam je nešto jako važno.

Učini nam se tada da smo nedorasli ciljevima, da smo "mali", da se ne vredi ni truditi jer ćemo doživeti neuspeh svakako, postajemo pasivni i bespomoćni. Neuspeh nas navodi na pogrešan zaključak i tada se javlja strah da ćemo opet iznova doživljavati neuspeh.

Ne treba niega da se bojimo, osim samog straha od neuspeha, kaže dr Vinč. To će nas blokirati i stvoriti misao da je teže uspeti i ostvariti cilj, nego što to zaista jeste. On predlaže sledeće rešenje: potražite podršku i saberite se. Vrlo je važno da postoji neko brižan i saosećajan ko će slušati, dati nam saosećanje i toplu podršku. Neki neuspesi su ujedno i uspesi - i bez obzira koliko je snažno razočaranje koje osećamo, uvek bi trebalo da osvestimo one aspekte u kojima smo bili uspešni, makar, na kraju, doživeli neuspeh. Šta je sve bilo dobro?

Na kraju, neuspeh daje vrednost i značenje budućem uspehu. I najvažnije: nije najvažnije uvek doživeti uspeh. Nova istraživanja osvetljavaju iznenađujući aspekt vezan za neuspeh: mnoge koristi za koje verujemo da ćemo imati pokušavajući da ostvarimo svoje ciljeve, ne zavise nužno od naše sposobnosti da ih ostvarimo. A ako se osećate bespomoćno, savet je da se skoncentrišete na ono što možete da kontrolišete: i to može da ima izuzetno snažan efekat na naše nadanje, motivisanost i samopoštovanje. Najbolji način da preuzmete kontrolu je da ispitate proces pripreme tj. način kako ste isplanirali ciljeve, kao i izvođenje. I nisu svi naši neuspesi posedica lošeg planiranja, naprotiv.

I konačno, preuzmite odgovornost i prihvatite strah. Najbolje je razotkrivati svoje strahove i razgovarati o njima s prijateljima, članovima porodice ili onima u koje imamo puno poverenja. Jedan od najdeltvornijih načina da se zaceli emocionalna povreda izazvana neuspehom je da se našalite s tim kad god je moguće. Naravno, pritisak izazvan strahom može da pojača strah od, recimo ispita, da nas guši u presudno važnim trenucima, ali na kraju, ako naučimo da pažnju preusmerimo na zadatak. Zvuči neverovatno, ako i takva stvar kao obično zviždanje poznate melodije, jedan je od načina da umanjimo stres. To rade čak i sedmorica patuljaka iz Diznijevog crtaća, verovatno jer se i oni boje da ih ne pritisne napetost posla.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.