MIŠLJENJA I KOMENTARI

Zašto i dalje aplaudiram Makronu

Sa slabljenjem nemačke kancelarke Angele Merkel, on je jedini evropski političar koji može da se suprotstavi mađarskom premijeru Viktoru Orbanu
Rodžer Koen
Datum: 25/10/2018

Zašto i dalje aplaudiram Makronu

Fotografija: Profimedia

Pariz – Francuzima je izgleda dosadio predsednik Emanuel Makron, vunderkind koji je došao na vlast pre 16 meseci. Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da podrška 40-godišnjem političaru opada. Konsenzus je da je pušten sa lanca, nema sluha i posvećen umiljavanju bogatima.

Pa šta je tu novo? Protivljenje trenutnom stanovniku Jelisejske palate je francuska navika kao i to da ne podnose budale. Oba Makronova prethodnika, Fransoa Oland i Nikola Sarkozi, u toj fazi predsednikovanja počeli su da gube na popularnosti, iako nijedan nije pao na 19 posto podrške koju je Makron dobio u jednoj nedavno sprovedenoj anketi. Beda i nezadovoljstvo nisu bez razloga francuske reči.

Makron je na nišan uzeo prava i zaštite zbog kojih je u Francuskoj bilo teško zaposliti nekog i otpustiti ga, a ponekad je nerad bio isplativiji od rada.

Reformisao je lavirint prava o radu, okončao specijalni status železničkim radnicima, ukinuo poreze i poboljšao pristup obuci za posao. Francuzima je poručio da se "opiru promeni", pa čak i da su "lenji". Živi dobro, živi skriveno – francuska je izreka. Na finansijski uspeh se uvek podozrivo gleda. Novac je poput Boga, najbolje je ne pričati o njemu u javnosti. "Pro-polovno" se i dalje smatra uvredom. Makron, mladi buntovnik i bivši bankar, izazvao je staru zemlju da prilagodi svoj imidž i prihvati rizik umesto bezbednosti. Mnogi su to pokušali. Mnogi su propali. Zbog toga je domaći medeni mesec gotov, kao i prijateljstvo sa američkim predsednikom Donaldom Trampom koje nije sprečilo Trampa da pogazi Makronu tako drage sporazume (o Iranu, klimatskim promenama).

Oduševljenje Makronovom galskom pompom pretvorilo se u iritiranost. Skandal u koji je umešan njegov šef obezbeđenja Aleksandar Benala, koji je snimljen kako prebija demonstranta, toliko je loše "hendlovan" da je prerastao u "aferu". Makron ume da bude prilično oštar kada se njegova uverenja dovode u pitanje.

Prošlog meseca Makron je ušao u istoriju – opet. Bio je hrabar – opet. Izazvao je konsenzus – opet. Kao kada je tokom predsedničke kampanje prigrlio Evropsku uniju u trenutku kada je to izgledalo kao smrtni udarac bilo čijoj političkoj ambiciji.

Aludiram na Makronovu odluku da prizna da je Francuska sistematski koristila mučenje u Alžirskom ratu i priznanje da je francuska vojska mučila i ubila antiratnog intelektualca Morisa Odena 1957. "U ime Francuske Republike", rekao je Makron 13. septembra, priznavši da je Oden "bio mučen a onda pogubljen ili mučen do smrti, i da su to radili vojnici koji su ga uhapsili u njegovom domu". A onda je otišao do Odenove 87-godišnje udovice da je moli za oproštaj.

Za Francusku, višijevska vlada i rat u Alžiru nisu bili teme iskrenog suočavanja. Te laži o kolaboracionistima u Drugom svetskom ratu i brutalnom kolonijalnom ratu tempirane su bombe u tkanju svakog društva.

Makron se pridružio bivšem predsedniku Žaku Širaku koji je 1995. preuzeo odgovornost za "Vel d'Iv", hvatanje Jevreja iz 1942. godine, postavivši tako francusku demokratiju na temelje istine.

Prošlog meseca, Makron je prebacio loptu istine u teren bivšeg britanskog ministra spoljnih poslova Borisa Džonsona koji ubedio Britaniju da napusti Evropsku uniju.

"Oni koji tvrde da možemo lako da živimo bez Evrope, da će sve biti u redu, da će nam to doneti mnogo para jesu lažovi", rekao je.

To su reči koje je bilo potrebno reći. Sa svakom nedeljom, ogromni gubici koji su posledica britanskog hira postaju sve jasniji. Makron je jedan od najžešćih branilaca Evrope od talasa nacionalizma, nativizma i ksenofobije koji su izraženi u glasanju za Bregzit i koji su se raširili po kontinentu nervoznom zbog priliva migranata.

Makrona predsednički i parlamentarni izbori očekuju tek 2022. Sa slabljenjem nemačke kancelarke Angele Merkel, on je jedini evropski političar koji može da se suprotstavi mađarskom premijeru Viktoru Orbanu i njegovom neliberalnom modelu izbegavanja demokratije i sprovođenja politike straha.

Biti ozbiljna istorijska figura danas znači biti izolovan. Osude su momentalne a ponekad i neopozive. Makron je grešio. To ljudi rade. Mislim da je on poslednja nada za svet u koji verujem i zbog toga ga pozdravljam.

© 2018 The New York Times


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.