Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Tibor Varadi: Intelektualci se nisu povukli samo u Srbiji, i Amerika je imala većih mislilaca od Hilari i Trampa

Uloga intelektualaca bila je izuzetno značajna početkom devedesetih. Značajnija nego pre, značajnija nego danas. Značajnija nego na Zapadu. U komunizmu nisu postojale opozicione partije. Kada se pojavila šansa da se gradi nešto drugo, nisu postojali alternativni političari, njihovu su ulogu preuzeli intelektualci. Kod nas su stvari bile još teže i složenije jer smo se suočavali i sa pretnjom rata, konstatovao je u intervjuu za Nedeljnik akademik Tibor Varadi, koji se osvrnuo na svoje političke, ali i profesionalne izazove, kao što su profesura ili advokatura u kojoj je branio i Srbiju u međunarodnim procesima
Piše Nenad Čaluković
Datum: 22/02/2017

Tibor Varadi: Intelektualci se nisu povukli samo u Srbiji, i Amerika je imala većih mislilaca od Hilari i Trampa

Foto Profimedia

Za mene je slika normalnosti bila da - ako ne govorim sve jezike - ono bar govorim sve jezike ulice u kojoj živim - a govorilo se srpski, nemački, mađarski. I ja sam to znao. Ali mi je deda rekao da na kraju ulice ima i jedna kuća Roma i onda sam naučio i nekoliko rečenica romskog ukoliko bi prošao neki Rom da mogu da ga pozdravim, ispričao je akademik Tibor Varadi.

Verovatno ovaj poliglotski aspekt dovoljno govori o pogledu na svet našeg sagovornika, koji zaista ima impresivnu biografiju. Advokat (uključujući i odbranu Srbije u međunarodnim procesima), profesor, ministar, pisac, član SANU u intervjuu za Nedeljnik rezimira svoje političke i profesionalne izazove.

 

Možda ne bilo loše da krenemo od raspada Jugoslavije, a pošto ste akademik, od tog čuvenog Memoranduma SANU, kao i njegove uloge u tom procesu. Kako se vama činilo, kao univerzitetskom profesoru, koliko je taj dokument zaista uticao na rasturanje SFRJ? I čemu je Memorandum zapravo sve poslužio?

Kada je donet Memorandum, nisam još bio član SANU. Bio sam dopisni član tadašnje VANU (Vojvođanske akademije nauka i umetnosti), koja je posle integrisana u SANU 1992. godine. Tako da nisam bio u blizini događaja. Gledano sa strane - a sada već i iz perspektive - mislim da je uloga Memoranduma prenaglašena. To su bila vremena kada su stari oslonci nestali, a novi se još nisu formirali. Najvažniji je bio zamah, i mnogi su krenuli a da se nisu pitali kuda nas taj zamah vodi. Objašnjenja i razlozi su grabljeni usput, u trci. Sećam se, na primer, bizarnog porasta pozivanja na religiju. Počeo sam da razlikujem svoje prijatelje pravoslavce koji su imali dugotrajnu i iskrenu vezu sa svojom religijom od ljudi koji su talasom zamaha postali pravoslavci nakon 20. sednice Saveza komunista Srbije (na kojoj je pobedio Milošević). I među katolicima su se pojavljivali poletni novi super-katolici. U tim vremenima na Memorandum su se najviše pozivali ljudi koji ga nisu pročitali. Jako je teško proceniti kakva je bila uloga toga što je stvarno bilo napisano u Memorandumu.

 

Ko je kriv za raspad Jugoslavije? Jeste li jugonostalgičar? I šta vam najviše nedostaje iz te propale zemlje?

Možda u tome nisam sasvim nepristrasan jer je vreme Jugoslavije bilo i vreme moje mladosti. Tako da su to za mene dobra stara vremena.

Mislim da krivicu za raspad snosi pre svega jedno viđenje stvarnosti kroz prizmu etniciteta. Raspadom sistema vrednosti komunizma tražile su se nove vrednosti - ali ne i novi pristup prema vrednostima. Nacionalizam se širio pokličima tipa "Tito-Partija!". Širila se vera da su svi Srbi ovakvi, a svi Hrvati ili Bošnjaci onakvi. Ili svi Srbi onakvi a svi Hrvati i Bošnjaci ovakvi. Oni koji su malo pogledali oko sebe, videli su da ima svakakvih Srba, svakakvih Hrvata, Bošnjaka, ili Slovenaca, Mađara. Ali mnogi nisu gledali oko sebe, već su pogled usmerili gore ka obrascima. Prema rečima mađarskog nobelovca Imre Kertesa: "Samo antisemiti misle da su svi Jevreji jednaki".

 

A kakva je bila uloga intelektualaca početkom devedesetih? Sećam se da je bar 20 akademika podržavalo Depos. Da li je, međutim, privid da su tada bili angažovaniji, da su se više interesovali za političke i društvene prilike, a da su se u međuvremenu ućutali? I zašto je to tako?

Mislim da je uloga intelektualaca bila izuzetno značajna početkom devedesetih. Značajnija nego pre, značajnija nego danas. Rekao bih značajnija nego na Zapadu. Nešto sam slično video u Mađarskoj, pa i u nekim drugim post-komunističkim zemljama. U komunizmu nisu postojale opozicione partije. Kada se pojavila šansa da se gradi nešto drugo, nisu postojali alternativni političari, njihovu su ulogu preuzeli (ili su nastojali da preuzmu) intelektualci. Kod nas su stvari bile još teže i složenije jer smo se suočavali i sa pretnjom rata. Tada je značajan broj akademika podržao DEPOS. Ja sam postao član UJDI-ja. 1990. godine bio sam izabran za poslanika u Skupštini Srbije, samo što to nije baš bila pobeda UJDI-ja (bio sam jedini ujdijevac među 250 poslanika). Sećam se reči jednog intelektualca na predizbornom mitingu dve godine docnije, novembra 1992. godine. On je navodio šta je sve poslednjih godina rečeno u ime naroda i rekao je: "Mi ćemo mnogo opreznije i štedljivije koristiti množinu." Takav prevrat je zaista bio potreban. Pada mi na pamet jedan političar, koji je krajem sedamdesetih godina izjavio da su radnici i seljaci u Jugoslaviji revoltirani i ogorčeni člankom objavljenim u Praxis-u o gnoseološkim osnovama ranih radova Karla Marksa. Političar je govorio u množini, u ime svih ljudi. Korišćenje množine bi zaista trebalo da ima granice.

Danas intelektualci ne vode glavnu reč u političkim partijama. Ni na Zapadu najvažniji intelektualci nisu politički lideri ili ministri. Ima većih američkih mislilaca od Klintonove i Trampa. Slično bi se moglo reći i za mnoge evropske političke lidere. A političari koji su danas na sceni, nisu štedljivi u korišćenju množine. Možda je to tako normalno. Ne znam da li je to tako i dobro. Prema jednoj rečenici Ive Andrića: "Kad bi ljudi znali koliko malo pameti upravlja svetom, umrli bi od straha."

Ali čak i ako nisu politički lideri, intelektualci imaju izuzetno važnu ulogu - pa i ako govore u svoje ime, a ne u ime naroda. Političari su umešniji u praćenju i korišćenju trendova, pravi intelektualci vide stvarnost i mimo trendova. Mislim da su u tom kontekstu važne akcije SANU čiji je cilj da zaista vidimo demografska kretanja i njihove uzroke, da vidimo gde nam stoji obrazovanje, da vidimo šta talasi migracija znače u Evropi u XXI. veku.

 

Ni vi niste uspeli da pobegnete od politike, bili ste ministar pravde u vladi Milana Panića. Nakon njegovog odlaska konstatovali ste da je upravo Panić bio poslednja propuštena šansa za ovu zemlju i da se nakon njega neće pojaviti niko dostojan te liderske pozicije. Bili ste čak vizionar, jer ste odmah procenili da će Slobodan Milošević ostati na vlasti celu poslednju deceniju dvadesetog veka. Ko je najodgovorniji zbog takvog epiloga koji su pratili građanski ratovi ili ekonomski sunovrat, i što ranije nije došlo do demokratskih promena?

Panić je bio jedna zaista neobična šansa. Izabrala ga je Skupština SRJ, ali ne zato što je imao skupštinsku većinu. Njegov dolazak na vlast je bila neka vrsta nagodbe sa međunarodnim faktorima, a sadržinu te nagodbe i ja samo nagađam. Većina ministara (uključivši i mene) su bili eksperti bez političkog iskustva. Uz to, bili smo zapravo i bez stvarne vlasti. Da bi formalna vlast postala stvarna, trebalo je dobiti izbore. Panić je predstavljao jednu neobičnu šansu za ujedinjenje opozicije. On ni sa kim iz opozicije nije bio u svađi - jer jedva da je nekoga poznavao. Njegov životni put od izbeglice bez ikakvih sredstava do milijardera u Kaliforniji je nagoveštavao da su granice mogućeg i nemogućeg pomerljive, i to je bila tačka oslonca za optimizam. Panićeva vlada se konstituisala sredinom jula 1992. godine, izbori su bili zakazani za 20. decembar iste godine. Panić je bio kandidat za predsednika Srbije. Govorilo se - ali nikada nisam saznao da li je to istina - da prema toj "nagodbi" Milošević nije trebao da učestvuje na izborima. On je, ipak, učestvovao. Panić je dobio više glasova od očekivanog, ali ne više od Miloševića. Da su Albanci sa Kosova glasali, Panić bi možda pobedio.

 

Niste imali simpatije prema Slobodanu Miloševiću. Šta danas mislite o njemu?

Bilo bi previše uprošćeno (pa i netačno) ako bih rekao da je za sve bio kriv Milošević. No činjenica je da je on bio jedna od najsnažnijih ličnosti koji su se pojavili u Jugoslaviji krajem osamdesetih i početkom devedesetih, bio je dovoljno snažan da može da povuče ljude sa sobom, bio je vođa - i mislim da je vodio ljude u pogrešnom pravcu. Jedan od mojih kolega sa kojim sam studirao na Pravnom fakultetu u Beogradu - i koji je mnogo bolje poznavao Miloševića - govorio je da je Milošević čovek koji nikada ne laže, jer uvek veruje sve što kaže, čak i ako danas kaže nešto suprotno od onoga što je govorio juče, i da ga to čini ubedljivim. Ne znam da li je to zaista tačno ali je izvesno da je počev od Gazimestana, Milošević zaista postao vođa, bio je ubedljiv za novu većinu. A Jugoslavija se raspala, ušla u građanski rat, od najnaprednije zemlje komunizma došla je u poziciju da treba da se bori da bi dostigla nivo onih zemalja koje su bile jasno iza nje. Bilo je, naravno, i drugih krivaca i u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, pa i među međunarodnim akterima, ali je Milošević bio jedan od onih koji su stvari usmerile u pravcu stropoštavanja.

 

A kako ste u gledali na Dobricu Ćosića, koji je u to vreme bio šef države?

Ja sam sa Dobricom Ćosićem imao korektne odnose - ali se nikada nismo stvarno upoznali.

 

Da li ste otišli u Budimpeštu samo zbog toga što ste dobili otkaz na Novosadskom univerzitetu kada ste zatražili godinu dana neplaćenog odsustva ili su postojali još neki razlozi? I jeste li nekad razmišljali da se vratite u Srbiju?

Aprila 1993. godine sam zatražio neplaćeno odsustvo do kraja letnjeg semestra i tokom sledećeg zimskog semestra. Znači za nešto manje od jedne školske godine. Bio sam predložio da u međuvremenu dolazim nedeljno u Novi Sad da držim časove na poslediplomskoj nastavi. Kada je to odbijeno, došlo je do raskida radnog odnosa, ali sam predložio da i dalje držim neke časove, makar besplatno. Ni to nije prihvaćeno.

Posle toga sam predavao na Centralno-evropskom univerzitetu u Pešti i na američkim univerzitetima, ali sam hteo da zadržim kontakt, pa sam se priključio advokatskoj kancelariji moga brata i njegove supruge. Advokatska komora Vojvodine me je primila. Nisam radio redovno, ali sam u nekim predmetima učestvovao. Bilo mi je važno da se sasvim ne odvojim, i zapravo nikada se nisam odvojio od Zrenjanina, Novog Sada, Beograda. Zadržali smo stan u Novom Sadu.

Posle 5. oktobra 2000. godine pojavila se opcija da se vratim na položaj ministra, ali to nisam prihvatio. Kao i svaki čovek, i ja sam naravno bio (i ostao) željan uspeha, ali su za mene pravo poprište mogućih uspeha struka i pisanje. Tako da nisam prihvatio da budem ministar, ali sam prihvatio jedan izuzetan stručni izazov - da zastupam zemlju pred Međunarodnim sudom pravde. Ostao sam, naravno, u vezi sa SANU, učestvujem u radu, vodim odbore - kao i drugi članovi SANU. Nastojao sam da budem od koristi i u radu Mađarskog nacionalnog saveta u Srbiji. Danas živim između Pešte i Novog Sada. Ne mogu da kažem da sam se vratio, ali mogu da kažem da se zapravo nikada nisam odvojio.

 

Kako onda gledate na sve veći odlazak mladih iz Srbije? I koja je neka vaša poruka njima?

To je zaista krupan problem. Globalizacija tome dodaje jednu neobičnu perspektivu. Dok gledamo da mladi odlaze iz Srbije, istovremeno vidimo da nesrećnici iz dalekih zemalja hrle u Srbiju - ili preko Srbije u druge zemlje. Problem je ozbiljan. Sigurno je, da su potrebne zaista ozbiljne analize da bi smo se približili rešenju. Pošto sam video mnoge "gastarbajtere" u mnogim zemljama, video sam i to, da se neki ljudi kasno (ponekad prekasno) suočavaju sa time šta je zapravo sreća. Nije lako graditi sreću u nepoznatom okruženju. No preduslov sreće je naravno i to, da čovek ima normalno radno okruženje i normalnu zaradu. Nemam savršenu formulu. Mislim da je važno da pri donošenju odluka ljudi upoređuju dve stvarnosti - a ne jednu stvarnost sa iluzijom.

 

Kako vam izgleda srpski obrazovni sistem? I zaostajemo li za Evropom?

Nema nikakve sumnje da je obrazovanje šansa da se jedna zemlja probije napred. Nije lako obnoviti sistem obrazovanja, ali je ipak nešto lakše od obnavljanja industrije ili cele ekonomije. Pored toga, nivo obrazovanja ima sve veću ulogu u ekonomiji. Da li zaostajemo za Evropom - odnosno za Evropskom Unijom? Tačne podatke nemam. U poslednje vreme ima sve više statistika, sve postaje merljivo, ali se javlja i sumnja u merljivost. Vidim da PISA meri i entuzijazam srednjoškolskih nastavnika. Negde je entuzijazam 3,5, negde 4,1. Brojke ponekad pokazuju, ponekad prekrivaju stvarnost. Na osnovu onoga što sam lično video, mogao bih reći da - makar u oblasti društvenih nauka - poslednje decenije nisu baš bile decenije uspona. Pojavili su se brojni novi faktori koji su postali deo sistema pre nego što smo ih upoznali. Recimo, privatni fakulteti bi mogli da budu šansa za kvalitet (najbolji fakulteti u Americi su privatni), ali mogu biti i opasnost. Tržišno takmičenje nije po sebi ni blagodet ni kletva. Moguće je takmičenje u tome ko pruža kvalitetniju nastavu, moguće je takmičenje u tome ko lakše daje diplome.

Za vreme devedesetih bilo je mnogo studentskih protesta. Od brojnih zahteva (među kojima su neki bili suvisli i opravdani) uglavnom su prihvatani samo zahtevi za ublažavanjem režima studija. Tako smo se sve više udaljili od sistema "godina-za-godinu" - i sve smo se više udaljili od stvarne relevantnosti nastave. Teško je imati pravi kontakt sa studentima, ako je njihova prva briga pripremanje ispita iz predmeta koji su slušali (ili su trebali slušati) prethodne godine. Uopšte ne mislim da je u Americi sve sjajno, ali na ozbiljnim američkim pravnim fakultetima na kojima sam predavao, studenti su koncentrisani na one predmete koje slušaju. To je istovremeno koristan pritisak na nastavnike da budu što spremniji, i to je i poticaj na dijalog. Mislim da bez povratka na sistem godina-za-godinu teško možemo da vratimo punu ozbiljnost i dostojanstvo nastave. Znam i to, da to nije lako.

 

Potičete iz advokatske porodice, koja se ovom profesijom bavi još od 19. veka. Objavili ste knjigu Spisi i ljudi, priče iz advokatske arhive. Šta je ono što ste naučili u advokaturi?

Znao sam za spise, ali kada sam krenuo da ih čitam, oni su za mene ipak postali otkrovenje. Moj deda je otvorio kancelariju 1893. godine i ona je nastavila da radi kao porodična kancelarija sve do 2014. godine. Ostali su svi spisi. Čitam kako je 1912. godine deda branio Srbe - među njima jednog papučara - koji su u kafani u Zrenjaninu (tada Bečkereku) pevali srpske pesme "koje su mogle da uznemire" (austrougarsku) javnost. Čitam kako je moj otac branio mađarske seljake, koji su 1946. godine u Novoj Crnji pevali mađarske pesme "koje bi mogli da uznemire" (novu jugoslovensku) javnost. Upoređujem obrasce argumentacije tužioca i odbrane. Čitam žalbu koju piše moj otac protiv presude kojom je jedan radnik iz Zrenjanina osuđen 1946. godine zato što je zaklao (sopstveno) tele "bez odobrenja narodnooslobodilačkih vlasti". Čitam o lažnim razvodima. Za vreme nemačke okupacije Zrenjanina, Mađarice i Srpkinje su podnosile zahteve za razvod od muža Jevrejina, od koga zapravo nisu htele da se razvedu, ali su htele da spasu decu. Posle oslobođenja nižu se lažni razvodi od muževa Nemaca. Navedeni brakorazvodni razlozi su isti. Vidim jednu istoriju svakodnevnice koja je nestala iz pamćenja i razmišljam o tome nije li to zapravo prava istorija.

Ako me pitate šta sam naučio u advokaturi, uporedio bih advokatski posao sa politikom. Političari formulišu svoje argumente na način da se dopadnu biračima/klijentima. Advokat - ako je dobar advokat - treba da usmeri svoje argumente prema donosiocu odluke. Znači, ako branim klijentkinju koja je optužena za proneveru, pred sudom neću da govorim da je ona najmoralnija i najzgodnija žena u gradu, a da sam ja najmudriji i najborbeniji advokat, jer moj posao nije da se rečima dopadnem klijentu, već da ona bude oslobođena od optužbe. Dakle treba da navedem, na primer, da je neosuđivana, da je pre godinu-dve upravo ona otkrila korupciju (pa je zamislivo da su joj protivnici sada nešto namestili), treba da naglasim da je teret dokazivanja na tužiocu, a da podneti dokazi nisu ni verodostojni ni dovoljno relevantni. Mislim da ne bismo smeli da zaboravimo ovaj advokatski pristup pri nastojanjima da pred evropskim i drugim međunarodnim organima učinimo prihvatljivim ono što je u interesu Srbije.

 

Bili ste i "advokat" Srbije, odnosno njen pravni zastupnik pred Haškim sudom, odnosno Međunarodnim sudom pravde, u sporu sa Hrvatskom u slučaju međusobnih optužbi za genocid. Bez obzira na "oslobađajuće" presude, čini li vam se da taj "rat" još nije završen? I ko još Beograd i Zagreb "drži na nišanu"?

Kao što o tome u poslednje vreme čitamo, još postoji mogućnost revizije. Kada je reč o sporu sa BiH, krajnji rok za reviziju ističe 26. februara. U sporu sa Hrvatskom krajnji rok još nije blizu, no u vezi sa sporom sa Hrvatskom ne čujem da se pominje revizija. (U načelu, bi reviziju mogli da podnesu i Hrvatska kao tužilac, i Srbija kao podnosilac protivtužbe.) Prema članu 61 Statuta Međunarodnog suda pravde (MSP) revizija se može podneti u roku od šest meseci od časa saznanja za nove činjenice (koje su postojale u vreme presude, ali nisu bile poznate, niti je savesna stranka mogla da ih zna) - a najduže u roku od 10 godina od presude. Dakle u sporu sa BiH, došla bi u obzir činjenica koja je otkrivena u toku poslednjih 6 meseci, a krajnji rok za ulaganje revizije je 26. februar 2017. Pored toga, ta novootkrivena činjenica bi trebalo da bude od odlučnog značaja i trebalo bi da poveže Srbiju sa genocidom. Ne znam koje činjenice razmatraju zastupnici BiH. No zaista mi je teško da zamislim da su se u toku poslednjih 6 meseci pojavile neke činjenice koje ispunjavaju uslove člana 61 Statuta MSP.

Dodao bih, da po mom ličnom mišljenju sporovi pred MSP nisu bili sporovi na pravom koloseku. Rad Tribunala je takođe imao brojne nedostatke, ali je bio usmeren na individualnu odgovornost, a utvrđivanje individualne odgovornosti je i racionalno i potrebno. MSP je istraživao kolektivnu odgovornost i to je na neki način bio nastavak onog razmišljanja iz kojeg su proizašli ratovi.

 

Još jedan državni problem bio je u vašem fokusu - Kosovo, i odluka Albanaca da jednostrano proglase nezavisnost. Gotovo deceniju nakon tog čina, i svega što se izdešavalo, šta biste danas savetovali državnom vrhu da radi u pogledu kosovske politike?

Nije lako dati savet. Mislim da se već više od petnaestak godina pažljivo zaobilazi realnost. MSP donosi mišljenje o osamostaljivanju Kosova, ali mišljenje nije odgovor na pitanje da li je otcepljenje (jednostrano proglašavanje samostalnosti) u skladu sa međunarodnim pravom, već da li sama deklaracija u proglašenju nezavisnosti vređa međunarodno pravo. Kod nas se govori da ćemo "sačuvati Kosovo" a Kosovo faktički nije naše. Ja lično mislim da je otcepljenje Kosova zaista protivno međunarodnom pravu. Ali vidim i to da se srpski zakoni ne primenjuju na Kosovu, srpsko pravosuđe se ne prostire na Kosovo, kao ni srpska administrativna vlast. Ako bi Haradinaj iz Pariza bio poslat u Beograd, bio bi izručen Srbiji. Ako ne bi bio poslat u Beograd, nego recimo u Niš, ili Suboticu, bio bi, svejedno, izručen Srbiji. Ako bi bio poslat u Prištinu, ne bi bio izručen Srbiji. Ako se sačuva ova stvarnost, neće se sačuvati Kosovo.

Mislim takođe da bez obzira da li prihvatamo virtualnu ili postojeću stvarnost, od ključnog je značaja da srpsko stanovništvo na Kosovu ima jednu razumnu samoupravu, i da može da sačuva svoj identitet. Mislim da je zajednica srpskih opština važan korak u tom pravcu, bez obzira da li će se to kvalifikovati kao manjinska autonomija, ili će se kvalifikovati drugačije. Sigurno je i to, da treba sačuvati srpsku kulturnu baštinu. Freske u vozu možemo (možda i trebamo) da zaboravimo. Freske u manastirima ne smemo da zaboravimo.

 

Šta bi danas trebalo da bude ključni spoljnopolitički cilj Srbije?

Mislim da u svetskim razmerama, Jugoslavija (a u njoj i Srbija) nikada nije bila važnija nego u vreme kada je bila jedna od vođa nesvrstane politike. U današnjim uslovima ne bi bilo realno razmišljati o takvoj ulozi. Logično je opredeljenje da se priključimo EU. Ne zato što je EU bezgrešna, već zato što je to ipak najcelishodnija opcija. Pri tome, logično je da nastojimo da gradimo dobre odnose i sa drugim međunarodnim akterima - uključivši i one koji jedan drugom nisu baš prijatelji. To što kažem, naravno nije nikakvo otkriće. Dodao bih da samostalnost - pa čak i delimična samostalnost - iziskuje samostalno razmišljanje. Ako prosto pripadamo grupi, sve sledi po sebi, treba se samo držati linije. Ako imamo i tražimo sopstveni manevarski prostor, treba razmisliti pred svaku odluku. Za to su potrebni ljudi koji imaju samostalne misli.

 

Srbiju očekuju predsednički izbori. Ko je za vas idealan kandidat? Ili koga biste podržali?

Što se tih izbora tiče, ostao bih u ulozi posmatrača. Inače, mislim, da bi - bez obzira na poslednji rezultat u Melburnu - kandidat sa najviše šansi bio Đoković.

 

 

 

Ukupno komentara: 2


Sva polja su obavezna.



Betty Boop
02.03.2017 - 08:04
Samo istinu
Pa dobro hoce li neko od nasih intelektualaca da pomene glavnog krivca za raspad Jugoaslavije. Valjda svi znate da je to Zapad. Nikakvi nacionalizmi ne bi ni postojali da njima nije bilo stalo da se ta zemlja raspadne.
Miroslav B Mladenovic Mirac
06.03.2017 - 11:56
JOS NIJE KASNO ZA KRITCKU SVEST
Za Pravog intelektualca obična svakodnevnica iskazivana u nedeqnim novinama nije neka vajda za jedno društvo, jednu zajednicu onosno opšte civilizaciske vrednosti čoveka na planeti. Ovo štо gore čitam ovo je za neke poлitikante koji se bave pрagmatičnom dnevnom politikom radi vlasti. Pravog intelektualca bi zabrinulo što se svakodnevno na televiziskim ekranima, na ulici, tabloidima, skupštinsim zdanjima, fakultetima, pozorištima i drugim mestima potpuno urušava sistem življenja coveka. Zabrinula bi ga da gleda kako neka DEČURČIJA koju plaća zapadni lobi preko tkz nekih nevladinih organizacija / bez ikakvog straha i srama čak javo srozavajaju naš moral, nasu kulturu, nasu nauku, skolstvo, nas sistem vrednosti. To rade javno preko bankarskog lobija ruše sistem školstva, fakulteta, kultute i na kraju postojawe porodica. NORMALNOM COVEKU DA STANE PAMET DA VISE SE I NE OSECA DA ZIVI U SVOJOJ DRZAVI. Zar čoveka da bude slep pa da ne vidi da nam se pred oči ruše sve prave vrednosti koje su održavali biološki ovaj LJUDSKI ROD NA PLANETI. zar smo toliko jadni i bedni da se prodajemo za dolare, evrove ili titule doktorata ilia Akademika ili LUKSUZNOG ZIVOTA, ILI se iz kukavlička ne suprostavljamo mocnicima i sa istoka i zapada da nam postepeno uništavaju naš naciuonalni i licni identitite u svakog drzavi na ovoj planeti putem vladavine sile moci novca i oružja. Ako se to kriticki ne sagledavaju pravi uzroci i samo se polemise radi polemisanja, nema nam spasa za opstanka civilizacije. Bice nasi potomci samo obicni robovo savremenog robovlasnickog drustva, kada je svuda danas i na svakom mestu zavladao prostakluk,a ynanje, kultura, postenje i iskrenost su postale najnize kategorije vrednosti u zivotu obicnog coveka. Danas i nesmes da kazes da si posten, jer ce te svi u okolini napraviti da si obicna budala! Miroslav B Mladenovic Mirac, Vlasotince, Srbija 5.mart 2017.g. Vlasotince, Srbija