Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Istorija

Srbi u staroj Kini - zašto da ne?

Bili su putopisci, megdandžije, strastveni kockari i graditelji. Putopisima iz stare Kine naročito se ističu Ozren J. Subotić i dr Milutin Velimirović, koji su se na kineskom Dalekom istoku obreli silom istorijskih prilika
Branko M. Žujović, Kina danas
Datum: 08/04/2017

Srbi u staroj Kini - zašto da ne?

Foto 1 Ozren Subotić, autor knjige putopisa Iz žutog carstva, u kozačkoj uniformi, foto: Milan Jovanović

Prisustvo Srba i Crnogoraca u Kini postalo je primetno početkom 20. veka. Rusija je posle kinesko-japanskog rata bila ustalila svoju interesnu sferu u tadašnjoj Mandžuriji, sve do Bohajskog zaliva i luke Port Artur u današnjem okrugu Lušunkou u Daljenu. Sve više Srba počelo je stoga da dolazi u ove krajeve. Neki su radili na izgradnji železnice, a tokom rusko-japanskog rata (1904--1906), vođenog na tim prostorima, može se reći da je sve vrvelo od Srba na severoistoku Kine.

Pionir među Srbima u ovim krajevima bio je Dejan J. Subotić, sin pesnika Jovana Subotića, ruski general-lajtnant (čin koji odgovara rangu general-potpukovnika), koji je komandovao ruskom vojskom u Mandžuriji u vreme Bokserskog ustanka.

Rame uz rame s njim, bio je Filip Markišin Plamenac, crnogorski vojvoda koji je među kozacima, kao dobrovoljac, imao čin zastavnika. Zanimljivo je da se Filip Plamenac ruskoj vojsci priključio u poznoj starosti, kada je bio prevalio sedamdesetu godinu. Iako star, istakao se u Kineskom pohodu i rusko-japanskom ratu, kad je spasao život ruskom generalu P. I. Miščenku.

 Foto 2 Aleksandra Lekso Saičić

Lekso Saičić, rodom iz Berana, tokom rusko-japanskog rata u tadašnjoj Mandžuriji je u pravom epskom dvoboju sabljama ubio japanskog samuraja. Knez Arsen Karađorđević komandovao je konjičkim eskadronom, a u redovima ruske vojske borio se veliki broj dobrovoljaca iz Crne Gore koje je popisao dr Đuro Batrićević: dr Anto Gvozdenović, Jovan Popović Lipovac, Filip Radulović, Rade Zec, Stevo Jablan, Jošo Ražnatović, Vladimir Petrović, Petar Savov Jablan, Stevo Nikov Jablan, Niko Vukadinov Pejanović, Mišo Novakov Pejanović, Ilija Radov Strugar, Pero Ivov Strugar, Savo Savić, Savić Savić, Rade Gardašević, Pero Đurov Dapčević, Marko Špadijer i mnogi drugi.

Premda je rusko-japanski rat privukao najviše vojnika -- dobrovoljaca, njihov boravak u tadašnjoj Mandžuriji bio je prilika da se upoznaju sa Kinom. Oni su svoje uspomene, saznanja i iskustva odnosili u zavičaj i o njima pričali. Mnoge od tih priča, koje su u svoje vreme bile jedine informacije o Kini tog doba, nakon sto godina poprimile su obrise legendi.

Tako je, zahvaljujući boravku generala Dejana J. Subotića na severoistoku Kine, njegov mlađi brat Ozren J. Subotić putovao kasnije Kinom i iza sebe ostavio više putopisnih reportaža. Godine 1921. Ozren J. Subotić štampao je knjigu Iz žutog carstva, a potom objavio seriju novinskih reportaža.

Tokom Prvog svetskog rata novi talas Srba zapljusnuo je Daleki istok. Preko Sibira i Kine veliki broj srpskih vojnika putovao je zaobilaznim putem na Solunski front. Prema kratkoj vesti, objavljenoj u Politici, njima se čak bio pridružio mladi Kinez po imenu Uan Šan Zen, rođen u okolini Pekinga, koji je kasnije u Beogradu radio kao moler.

Foto 3 Markišin Plamenac, crnogorski vojvoda i kozački zastavnik, foto: mitropolija.com
Foto 3 Markišin Plamenac, crnogorski vojvoda i kozački zastavnik, foto: mitropolija.com

 

 

Među srpskim vojnicima koji su preko Kine putovali zaobilaznim putem ka Evropi bio je i dr Milutin Velimirović koji se zadržao 13 meseci u Kini.

Putovao je Mongolijom, Mandžurijom i Kinom i tek u leto 1919. godine otputovao je iz Šangaja u Carigrad i Beograd. Potom je objavio knjige Kroz Kinu (1930) i Po Japanu i Mongoliji (1938) u kojima je opisao svoja putovanja po Dalekom istoku.

Galeriju Srba koji su posle grofa Save Vladislavića boravili u staroj Kini okončava Pavle Mihailović Ljesar, ruski diplomata poreklom iz Crne Gore koji je kao ruski ambasador u Pekingu preminuo 1905. godine. Premda se smatra da je Ljesar nesporno poreklom bio iz Crne Gore, neki ruski autori, poput Tatjane Ilarionove, tvrde da je Ljesar bio Francuz.


Opis Saičićevog dvoboja sa samurajem

 

Đuro Batrićević u knjizi Crnogorci u rusko-japanskom ratu ovako opisuje dvoboj Leksa Saičića sa japanskim samurajem:

"Junaci su se približavali jedan drugome i oštro su se gledali. Munjevitom brzinom su se udarali sabljama. Odbijali su i dočekivali udarce, gledajući da jedan drugome prevari oči i skine protivnika na zemlju. Mahali su i odbijali udarce sabljama, po nekoliko puta. U borbi je japanski junak malo okrznuo Leksa na vrhu čela. Leksu krv poteče niz čelo. Japanac pogleda krv na čelu protivnika. U tom momentu Lekso munjevitom brzinom, samo njemu svojstvenom, mahnu sabljom i presječe japanskog junaka. Čim je on pao na zemlju, njegova bedevija je vrištući pobjegla u japansku vojsku.

Ovom pobjedom nanijet je teški moralni poraz japanskoj vojsci, u kojoj je nastalo razočarenje, a kod ruske vojske radost i veselje.

Polazeći sa megdana, Lekso je odao poštu poginulom japanskom vojniku. Kad se približio ruskoj vojsci, pala je komanda: mirno! Vojna muzika je svirala vojnički marš..."

 

 

Strastveni kockar Ilija Ražnatović

Rođeni brat junaka iz rusko-japanskog rata bio je Ilija Ražnatović koji je na Dalekom istoku gradio železnicu. Za njega dr Đuro Batrićevć kaže da je u Aziji stekao pravo bogatstvo.

"Poslije nekolike godine neumornog rada odlučio je da napusti Kinu. Put ga je vodio u Francusku. Ovaj temperamentni i nemirni duh nije se mogao skrasiti na jednom mjestu. Ilija je bio izuzetne fizičke ljepote, pa je tu prednost počeo obilato koristiti. Našao se u društvu lijepih kurtizana, sa kojima je proveo mnoge besane noći. Najzad je odlučio da okuša sreću i na kocki, pa se ubrzo našao u Monte Karlu. Ali, za razliku od njegovog zemljaka, dr Anta Gvozdenovića, čiji je čuvenu kockarnicu bukvalno ispraznio, čime je njenog vlasnika natjerao da na njoj za 40 dana drži crni barjak, Ilija je bio lošije sreće. Za nekoliko dana i noći sav svoj imetak je ostavio u toj kockarnici. Izgubljeno blago ga nije obeshrabrilo, pa je donio odluku da se ponovo vrati u Kinu. Našao se u Šangaju, u kome se, kao poznavalac više stranih jezika, dobro snašao. Ilija je bio vispren, spretan i okretan, pa se ubrzo finansijski oporavio. Javio se iz Šangaja svojim rođacima da je živ i zdrav. Ta vijest je Ilijine najbliže rođake obradovala. Oni su se ponadali da će Iliju jednoga dana vidjeti u svojoj sredini. Međutim, sredinom 1936. godine, umjesto Ilije Ražnatovića, iz Šangaja je stiglo crno pismo, u kome je pisalo da se Ilija Stevov više ne nalazi među živima."

 

 

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.