Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Društvo

Odlasci treskanjem vratima: Ko poslednji izađe, neka bude makar pristojan

Kada su najavljeni izbori - oni održani, ne ovi koji bi trebalo tek da se dogode - Fejsbuk je zahvatila nova "infekcija", besnih i ljutih i onih frustriranih koji su rekli da će što dalje od ove zemlje. Jer, kada odlazite iz ličnih razloga, onda se pakujete u tišini, ali kad odlazite iz revolta i svega što ne možete da imate u ovoj zemlji, onda digitalni oproštaji, sa onim ogromnim pismima i porukama "zašto", nisu neuobičajeni
Piše Zorica Marković
Datum: 09/01/2017

Odlasci treskanjem vratima: Ko poslednji izađe, neka bude makar pristojan

Foto Tanjug

Obična vožnja taksijem, do bioskopa, na premijeru laganog filma, prvi put za devojčicu u tatinom društvu, sve sa kul odećom i crvenim tepihom i svim onim glumcima koji se naklone dugom pljesku, nekako uvek može da postane državno pitanje. Da se pretvori u političko-egzistencijalno-srpsko pitanje ostati u ovoj zemlji ili ne.

Ponekad taksisti nisu samo psihijatri, pa slušaju neznanca koji im se ispoveda dok se obrisi spoljnjih kulisa smenjuju, već i sami požele da podele muku. Zatraže podršku u onima koji dolaze i odlaze ko zna kuda i otkuda, a koji su potpuno pouzdani objektivni posmatrači jer ne znaju ama baš ništa o njemu, osim da je čovek s mukom. "Kako ste, krenuli ste u bioskop. To je baš lepo. Ja nisam bio, ne pamtim. A eto, i planiram uskoro da odem odavde, iz ove zemlje, što dalje od ovih. Dosta mi je sveg ovog..." I još koji sočan opis zbog čega ne treba ostajati "ovde". To ovde, pred detetom koje možda i ne mora još u ranoj osnovnoj školi da sazna da je vreme da se pakuje, može i drugačije da se kaže. Ali ogorčenost onih koji odlaze, ne bira ni vreme ni mesto.

"To je generacija kojoj je obećana perspektiva, za koju su mislili da je nemaju", rekao je psihoterapeut dr Zoran Milivojević još kad smo prethodni put, a odlazi se stalno, postavljali pitanje ko su ti ljudi koji odlaze. "To je generacija koja je verovala da će sa svakom smenom političara nastupiti nova, mnogo bolja vremena. U toj veri su se školovali i bivali sve više razočarani. A kada su shvatili da su 'bolja vremena' na veoma dugačkom štapu, pa pri tome i neizvesna, odlučili su da odu. U pitanju je odlazak onih koji nisu nameravali da odu, i zato odlaze ljuti kako na političare, tako i na mentalitet, na Balkan u nama i oko nas. I zato odlaze tako što 'treskaju vratima'. Tako ja razumem - kao treskanje vratima ili kao želju onoga ko ljutito odlazi da se o tome čuje, da njegov odlazak nešto znači, da odlazi nezadovoljan, prevaren, da on smatra da je mnogo toga ovde nepošteno", kaže Milivojević.

Ljudi zaista odlaze uvek usled nagomilane ogorčenosti, samo je pitanje u vezi sa čim su ogorčeni, kaže psiholog Ina Borenović, urednica sajta Psihoverzum.

"Najčešće odlaze upravo oni koji jednostavno ne žele da pristanu na neke stvari koje ovde postaju uobičajene. Oni koji odu ubeđeni da tamo negde napolju novac i blagostanje padaju sa neba, obično se brzo vrate, puni priča o surovom kapitalizmu i hladnoći ljudi kojima su okruženi. Svi znamo za bar po jednu takvu priču. Nigde se ne spominje da su srž problema nerealna očekivanja, jer to podrazumeva da priznamo sebi grešku i oprostimo je, odnosno naučimo nešto iz tog iskustva. U tom kontekstu, ogorčenost je obično usmerena na spoljašnje okolnosti, a ne na pravi uzrok problema."

Bilo je talasa onih koji su najavljivali odlaske, "kako jedva čekaju da odu" ili su najavljivali već pet puta odlazak u Kanadu sa porodicom, među kojima je i jedan naš poznati glumac, ali nikako nisu otišli. Možda je to i ventil, možda i vapaj da im se pomogne. "Oni koji govore o odlascima ali ne čine ništa, zapravo koriste mogućnost odlaska kao alternativu koja im može pomoći da prežive dan", kaže Ina. "Veliki broj onih koji stalno govore o odlascima na kraju zapravo i ode, jer su oni već jednom nogom napolju, samo je potrebno 'preseći'. Oni koji govore da odlaze a ipak to ne čine sigurno olakšavaju sebi život time što znaju da mogu da odu ako to požele. To može da liči na onu 'Pas što laje ne ujeda', ali zašto bismo psu zabranili da laje ako ga to čini srećnim, a nas ne ugrožava?"

Svakako da je odlazak stres, a način na koji neko odlazi pokazatelj koliko on (ne) može da se nosi s tim. "Oni koji odlaze možda nemaju svest o tome kako njihove razloge doživljava njihova okolina i to sasvim sigurno nije najvažnija stvar u vezi sa kojom tada treba da brinu", kaže naša sagovornica, objašnjavajući "kulturu odlazaka". "Oni imaju mnogo veće probleme od toga da li su uvredili nečija osećanja. Ali nismo mi ti koji su pred važnom životnom promenom, već oni. Ne radi se o nama - o meni koja ostajem, o mojim osećanjima, radi se o njima - onima koji odlaze, koji resetuju svoj život i smatram da im treba u tome pružiti svu raspoloživu podršku."

To šta ti ljudi osećaju nije samo ogorčenost. Ona se s vremenom pretvori u samospoznaju da ni "tamo daleko" ne mora obavezno da bude bolje, ali priča mora da se izgura do kraja. I tu upadamo u priču o nostalgiji i onima kojima je "uvek bolje kod kuće" i što je češće, onima koji uglavnom kažu "ne znam kako možeš da ostaješ ovde". Ali upadamo i u kulturu odlazaka i odnosa prema onima koji ostaju. Kad odlazite treskanjem vratima, da li je to ista nekultura kao kad odete kod nekoga u goste i kažete mu da je ručak bio - loš? Da li bi to bila ista nekultura kao kada bi neki stranac koji dolazi prvi put u Srbiju rekao da je ovo "obična, bezvezna zemlja", što se nikad nije desilo jer ti gosti imaju kulturu dolazaka i odlazaka, ili je pravo da se kritikuje samo naše? Da li je nekultura odlazaka govoriti onima koji ostaju da ostaju u "zemlji go.ana" ili "ne znam kako možeš da živiš ovde" i imaju li oni koji odlaze pravo da govore tako, ili mi imamo pravo da se ljutimo na njihovo shvatanje iskrenosti, pristojnosti i tačnosti?

"Svi mi imamo puno pravo i da kritikujemo i da budemo kritikovani. Da li je to kulturno i saosećajno prema drugim ljudima jeste pravo pitanje, a na njega svako od nas daje odgovor iz sopstvenih cipela, iz perspektive koju boje dosadašnja iskustva i sistem vrednosti", kaže Ina.

"Sva se ova pitanja zapravo odnose na način na koji komuniciramo sa drugima, posebno u konfliktnim situacijama. Ako sa jedne strane imamo nekoga ko je besan i želi da ode što pre odavde, a sa druge nekoga kome je taj njegov bes preuveličan ili čak neopravdan, lako može doći do konflikta. Ako ljudi mogu da razgovaraju otvoreno, bez spuštanja rasprave na nivo vređanja i netrpljenja onih koji misle drugačije, problem se može ne samo rešiti već i sprečiti. Iskreno rečeno, s obzirom na sve što nam se dešava, počinjem bes da doživljavam kao normalnu reakciju na ove okolnosti. Mislim da se pitanje trpljenja ne treba postavljati u pravcu toga možemo li istrpeti nekoga ko je ljut i besan, već koliko smo spremni da trpimo okolnosti u kojima sada živimo i šta možemo da uradimo danas da sutra i naša deca ne bi svoju sreću tražila na drugim krajevima planete", konstatuje Ina.

"Nostalgija je ono na šta sigurno treba računati, pošto onaj ko ode, ne ostavlja samo loše stvari zbog kojih je tu odluku i doneo; on ostavlja ceo svoj dotadašnji život. To nije mala cena. Ako se, međutim, i posle nekog vremena sve o čemu mogu da pričaju u kontekstu odlaska svodi na lamentiranje nad tim kako je situacija u Srbiji užasna, onda to ozbiljno liči na mehanizam odbrane koji se zove pomeranje, gde se neke negativne emocije (u ovom slučaju ogorčenost) preusmere sa pravog objekta koji izaziva te emocije na neki za koji je to prihvatljivije. Drugim rečima, nije Srbija ono što ih "svrbi", već nešto sasvim drugo, ali biraju da pričaju o stanju u zemlji jer je to danas jedna od stalno aktuelnih tema među ljudima."

 

Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.



Sva izdanja