Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Feljton

Miris profita u SFRJ: "A onda je puklo jer je Babo preterao" (3)

Do 1987. godine Abdić je sistemom naštancovanih menica bez pokrića prikupio po jednoj verziji 400 miliona dolara, po drugoj - 700 miliona dolara, a po trećoj - 1,2 milijarde dolara
Piše Miša Brkić
Datum: 16/07/2017

Miris profita u SFRJ: "A onda je puklo jer je Babo preterao" (3)

Foto-dokumentacija "Borbe"

Razvoj Agrokomerca počivao je na proklamovanoj federalnoj solidarnosti, odnosno "muži razvijenih" jugoslovenskih republika. Novac se sakupljao u Jugoslovenskom fondu za podsticaj razvoja nerazvijenih a odatle "alocirao" političkim odlukama prema nerazvijenim krajevima države. Jedan tok tog novca ulivao se u Privrednu banku Sarajevo, odnosno njenu filijalu Bihaćku banku i trošio se za razvoj Cazinske Krajine.

Najviše tog novca "usisavao" je Agrokomerc i njegov spretni direktor Fikret Abdić. Kapital koji su razvijeni delovi Jugoslavije "odvajali od usta" nemilice je trošen u Velikoj Kladuši i Agrokomercu za razne proizvodne ali i neproizvodne (objekti društvenog standarda, ugostiteljstvo, lokalna infrastruktura) investicije. Zato je, posle izvesnog vremena, Bihaćka banka imala probleme u naplati potraživanja jer mnoge od tih investicija nisu mogle da vraćaju uloženi kapital. Njena nelikvidnost postala je očigledna u prvoj polovini osamdesetih godina, a u drugoj polovini te decenije sanacija Bihaćke banke postala je nezaobilazna tačka dnevnog reda političkih foruma. Takvom problemu uveliko je kumovao Agrokomerc jer je Osnovna banka Bihać izdavala njegove menice bez pokrića. Na kraju je Bihaćka banka likvidirana. Bio je to prvi bankrot jedne jugoslovenske banke posle Drugog svetskog rata.

Retki istraživači mnogo godina kasnije stidljivo su tvrdili da se prva afera sa menicama bez pokrića u Agrokomercu desila 1980. ali da nije imala tako velike razmere kao ona iz 1987. godine. Tu tezu potvrdio je i visokorangirani bh. političar u jugoslovenskoj vladajućoj nomenklaturi Raif Dizdarević u intervju sarajevskom Oslobođenju (1. april 2017): "U vreme kada sam bio predsednik Predsedništva SR BiH (1978-1982), uz sve što je rečeno o uspešnom Agrokomercu, do mene su, i ne samo do mene, dolazila i neka kritička upozorenja i prigovori kako Agrokomerc uživa povlašćen položaj u odnosu na druge kombinate, da je miljenik rukovodstva BiH, favorizovan olakšicama i nepovratnim kreditima, da Fikret Abdić nije kooperativan, stvara teškoće drugima, da je grandoman i da je svu vlast u kombinatu, Kladuši pa i šire koncentrisao u svojim rukama, da se poslovanje Agrokomerca netačno prikazuje." Dizdarević se u intervjuu priseća da je u oktobru 1980. godine bio u poseti Velikoj Kladuši i Cazinu i da je u više navrata postavljao pitanja kakva je finansijska situacija firme i kako se, iz kojih izvora misle pokrivati nove investicije, a da je ostajao bez konkretnog odgovora. Na kraju posete o tome je "u četiri oka" razgovarao s Hakijom Pozdercem koji mu je odgovorio da finansijsku situaciju i konstrukciju finansiranja zna samo jedan čovek, Fikret Abdić, i to u glavi, a ne na papiru. "Sve sam više ostajao pod utiskom da je Fikret podlegao grandomanskoj orijentaciji, investomaniji i ličnoj svevlasti", konstatovao je Dizdarević.

 

DOLAZAK KRIZE

Privredna kriza nije tresla samo Cazinsku Krajinu i BiH. Jugoslavija se sredinom osamdesetih godina suočila s nadolazećim bankrotom zbog prevelikog trošenja nezarađenog novca i zaduživanja u inostranstvu. Savezna vlada s Milkom Planinc na čelu proglasila je neformalni bankrot Jugoslavije zbog nemogućnosti vraćanja dugova (u junu 1986. godine Jugoslavija prvi put nije mogla da plati ratu od 240 miliona dolara), pa je Savezno izvršno veće prihvatilo veoma rigoroznu štednju koju je diktirao Međunarodni monetarni fond. Takozvana Krajgerova komisija napravila je Dugoročni program ekonomske stabilizacije (skup predloga i mera ekonomskih reformi) koji je trebalo da pomogne Jugoslaviji da transformiše svoju privredu iz državnog socijalizma ka tržišnoj ekonomiji. Konkretne mere bile su usmerene na pooštravanje uslova za dobijanje bankarskih kredita, što je trebalo da dovede do smanjenja potrošnje. Vrlo brzo, međutim, dogmatska politička elita zaustavila je te reforme.

Kad je kriza mogla gotovo da se opipa prstima, bosanskohercegovački političari tražili su od Fikreta Abdića i Agrokomerca da smanjuje investicije, jer nije bilo para. Savetovano mu je da uskladi razvoj Agrokomerca prema sugestijama Krajgerove komisije ali i mogućnostima Bosne i Hercegovine. Poslovni odbor Agrokomerca odbio je partijske smernice vrha BiH da uspori (nelegalni) rast kombinata i nastavio s istom poslovnom politikom razvoja s tuđim kapitalom. Zaustavljanje investicija bilo bi ravno zamrzavanju razvoja i to je bio razlog zbog koga Babo nije poslušao državno-politički vrh u Sarajevu nego ga je odmah optužio da se prema Cazinskoj Krajini ponaša "maćehinski".

Pošto je državno-fondovska slavina zavrnuta i pošto je presušio priliv para, Fikret Abdić se, kao i mnoga druga preduzeća u Jugoslaviji, okrenuo menicama kao "alatki" za pribavljanje neophodnog kapitala za tekuće poslovanje i razvoj. Tajna njegovog, kasnije epski opevanog, menadžerskog recepta i uspeha bila u izdavanju menice uz visoke kamate bez ikakvog jemstva. Igrao je "va bank" s tuđim parama i računao je da neće imati nikakav lični i korporativni rizik. Na "miris profita" upecale su se i banke. Babov model je funkcionisao dok god je lokalna (Bihaćka) banka žirirala menice svojim službenim pečatom. (Navodno, banka je u jednom trenutku pozajmila svoj pečat Agrokomercu da se menice ne bi morale stalno nositi u banku na "pečatiranje"). Do 1987. godine Abdić je sistemom naštancovanih menica bez pokrića prikupio po jednoj verziji 400 miliona dolara, po drugoj - 700 miliona dolara, a po trećoj - 1,2 milijarde dolara. A onda je puklo jer je Babo preterao.

To je bio tipičan primer onoga što se zbivalo u Jugoslaviji.

 

SVE NASTAVKE FELJTONA POGLEDAJTE OVDE

Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.