Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

DOSIJE: MEMORANDUM SANU

Integralni tekst Memoranduma SANU (TREĆI DEO)

I 30 godina kasnije sadržina ovog nedovršenog i neredigovanog teksta za mnoge je nepoznanica. Nedeljnik zato objavljuje integralnu verziju na kojoj su radili akademici
Datum: 25/09/2016

Integralni tekst Memoranduma SANU (TREĆI DEO)

Prethodne delove Memopranduma pogledajte OVDE

U nastavku Memorandum se bavi pitanjem moralnog posrnuća jugoslovenskog društva.

 

 

4. Uporedo sa ekonomskom i političkom krizom, i moralna kriza teško pritiskuje jugoslovensko društvo. Njeni mnogobrojni uzroci imaju duboke istorijske korene. Ali u svojoj suštini, u ideološkom društvu kakvo je naše, moralna kriza izazvana je ideološkom krizom, porazima ideološkog programa revolucije, odstupanjima od proklamovanih socijalističkih ciljeva i načela, nesaglasnošću reči i dela političkog vođstva, neizgrađenim pravnim poretkom, lošim i zavisnim sudstvom, birokratskom samovoljom i privilegijama, moralnim konformizmom i podsticanim karijerizmom, odsustvom slobodne i otvorene kritike pojava, ideja, nosilaca vlasti i javnih funkcija, dakle, nepostojanjem demokratskog javnog mnjenja kao dejstvujuće moralne savesti društva. Bujici migracija sa sela i iskušenjima koja ona sobom nosi, ova praksa se nije suprotstavila politikom civilizacijskog prilagođavanja, sa jasno postavljenim normama ponašanja i morala. Svuda prisutna usitnjena, seljačka svest inspirisana shvatanjem da je sve dozvoljeno što nije izričito zabranjeno, i sa sklonošću da uvažava samo neposredne interese, dok one udaljenije i posredne potpuno zanemaruje, mogla je dugo opstojavati da bi se u kriznim uslovima iskazala kao snaga koja temeljno razara moral, stvarajući široke mogućnosti za kriminal i druge pojave koje je teško dovesti u sklad sa vrednostima socijalističkog društva.

Nasrtaji na društvenu imovinu svuda se sreću, a krađe, utaje i korupcija postale su deo redovnih dopunskih prihoda za tako veliki broj građana da se ta vrsta prihoda mora uzeti u razmatranje pri oceni visine lične potrošnje. Nije bez dejstva ni uzor koji pruža često nekažnjeno kršenje zakona od strane radnih organizacija, pa ponekad i administrativnih ustanova. Privilegije se uporno održavaju uprkos jednodušnoj osudi u narodu. Svest o poštenom radu gotovo ne postoji. Malo je onih koji sebi postavljaju pitanje šta su i koliko uradili za dohodak koji primaju. Uslovi privređivanja su neujednačeni, što vodi napuštanju principa nagrađivanja prema radu. Lični dohoci po preduzećima često zavise manje od rada, a više od nečije veštine da se izbori za veće cene ili niže doprinose. Sistematsko pokrivanje gubitaka jednih iz sredstava koja su zaradili drugi destimulativno deluje na obema stranama. Relativno veliki broj ljudi stekao je bogatstvo na legalan način mimo rada. Povećanje socijalnih razlika koje proizlazi iz nesređenog stanja u privredi i društvu utoliko je ekonomski nepodnošljivije i moralno neopravdanije što se događa u složenim uslovima krize.

Na moral masa razorno deluje i nezaposlenost. Nepotizam je sveopšta pojava, davanje prvenstva rođacima prilikom zapošljavanja postalo je skoro običajno pravo. Nezaposlenost je težak društveni problem ne samo zato što je veliki broj mladih ljudi bez samostalne egzistencije, već i zato što veliki deo stanovništva, sa starosnom i kvalifikacionom strukturom boljom od one koju imaju zaposleni, ostaje neproduktivan, iako bi njihovo odgovarajuće uključivanje umnogome poboljšalo stanje. Mučni su i demoralizacija tih ljudi i njihovih porodica, beznađe učenika i studenata koji se školuju bez izgleda na zaposlenje, kao i psihologija onih koji, dobivši najzad posao nakon višegodišnjeg čekanja, gledaju u njemu samo uhljebije, lišeni ambicija da se obeleže značajnim radnim doprinosom, utoliko više što su se tokom čekanja isključili iz struke i zaboravili veliki deo naučenog. Nije manje pogubno ni delovanje tzv. privremenog rada u inostranstvu. U narodu je zavladalo uverenje da se poštenim radom u samoj zemlji ne može pristojno zaraditi ni dobro živeti. Gubi se ne samo vera u savestan rad, već i u socijalizam, čiji oreol tamni pred reputacijom sistema u zemljama gde rade gastarbajteri.

Gubljenje poverenja i niska motivisanost jasno su vidljivi izrazi moralne krize. Opšta mobilizacija svih narodnih snaga u rešavanju postojećih društvenih problema zasad nije moguća. Širim slojevima nedostaje jasna svest o smislu angažovanja i samožrtvovanja za opšte društvene ciljeve. Zvanična ideologija koja umesto stvarnog socijalističkog programa nudi prazne političke proklamacije uveliko je iscrpla svoje mobilizatorske mogućnosti. Jaz između socijalističkih principa i okoštale stvarnosti toliko je dubok da masovno rađa apatiju, privatizaciju i sve veće ogorčenje. Reforme koje bi danas mogle popraviti društvenu klimu i možda obrnule tokove kretanja, neće biti dovoljne sutra.

Razaranje sistema vrednosti, koje je bilo temeljnije ukoliko je vreme više odmicalo, ne odnosi se samo na moralne norme. Stanje je takvo da je gotovo nepoznata lestvica vrednosti za koje se jugoslovensko društvo zalaže. Horizont potreba nikada nije ozbiljno otvoren za demokratsku raspravu. Zbog toga se prioriteti potreba spontano obrazuju, pretežno pod uticajem potrošačkog mentaliteta.

Ta psihologija povezana sa neobuzdanim primitivizmom silno je ojačala sklonost prema šundu u literaturi, muzici, filmu i zabavi svake vrste. Razvijanje te sklonosti čak se i svesno i sistematski podstiče posredstvom štampe, radija i televizije. Pod pritiskom agresivnog šunda koji suvereno vlada na sceni, prave kulturne vrednosti su ostale bez šireg uticaja, uprkos mnogih i značajnih dela jugoslovenskih stvaralaca. Malo je smišljenih napora da se ta dela privedu širem krugu građana.

Kriza kulture nije samo u tome što su prave društvene vrednosti u susretu sa šundom nekonkurentne. Kultura se sve više regionalizuje, razbija se njeno jugoslovensko i univerzalno značenje, ona se dobrim delom stavlja u službu republičkih, pokrajinskih, državnih aspiracija na sopstveno vlastelinstvo i na tom području.

Opšta provincijalizacija kulture snižava kriterijume vrednosti i dopušta mnogo veću društvenu afirmaciju manje darovitih stvaralaca. Duboko uvreženi u provincijalnoj kulturi, separatizam i nacionalizam postaju sve agresivniji.

 

5. Ova svestrana i duboka kriza jugoslovenskog društva otvara mnoga pitanja, od kojih se naročito izdvajaju sledeća dva: Šta se desilo s projektom izgradnje novog društva za koji su pale tolike žrtve? Gde se mi danas nalazimo u odnosu na modernu evropsku civilizaciju?

Objektivna naučna analiza, slobodna kako od ideološke apologetike (koja se opire bilo kakvim promenama sistema) tako i od ideološkog skepticizma (koji odbacuje sistem u celini, i od samog njegovog početka) pokazuje svu protivurečnost posleratnog razvitka i objašnjava zašto su iza perioda uverljivog materijalnog rasta, postepene demokratizacije i duhovne emancipacije sledili društveni sukobi u kasnim šezdesetim godinama, restauracija autoritarnosti u ranim sedamdesetim godinama, gubljenje stabilnosti i strukturnih proporcija, materijalna stagnacija i sve veća duhovna dezorijentacija kao krajnji ishod.

Pad do kojega je došlo ne bi bio tako težak i trajan da je on posledica samo jedne pogrešne politike. Nova politička strategija u šezdesetim godinama nije samo projekt privredne reforme već i kraj procesa političke i ekonomske demokratizacije, razotuđenja politike, dugoročnog usmeravanja društvenog razvoja, izgradnje jedinstvene federacije. Novi društveni projekt afirmacije grupnog i nacionalnog egoizma vodio je nepomirljivom sukobu sa dotad priznatim moralnim vrednostima i sve većoj demoralizaciji u masama naroda.

Da bi se objasnilo zašto je nakon uspešnog razvoja u periodu 1953-1965. došlo do fatalnog preloma 1965. godine morali bi se uzeti u obzir mnogi činioci: davanje izrazite prednosti individualnim i grupnim interesima nad opštim, materijalističke aspiracije nove srednje klase, dominacija interesa najrazvijenijih republika, odbrana politokratskog monopola moći pred rastućim pritiskom za dalje demokratske reforme, žilavi otpori koje je emancipaciji pružila patrijarhalna tradicija. Od spoljašnjih činilaca valja naročito imati u vidu pritiske velikih sila koji su u sferi politike podržavali autoritarnost, a u sferi privrede težili, i na kraju uspeli, da dovedu zemlju u nezavidnu tehnološku i ekonomsku zavisnost od inostranstva.

Pri svem tom ne bi moglo zadovoljavati objašnjenje koje bi idealizovalo projekt revolucionarnog preobražaja i nesumnjive uspehe u toku prve dve decenije posleratnog razvoja, i koje bi kasnija lutanja i padove shvatalo kao prostu deformaciju tog projekta od strane vladajućih subjekata. Prava je naučna istina da postoje ograničenosti i u samom tom projektu - kako u početnoj viziji, koja (pored svih svojih humanističkih i emancipatorskih ideja) prenaglašava ulogu nasilja i diktature u prelaznom periodu, tako i u načinu na koji je ta vizija bila protumačena i primenjena u našoj zemlji pod pritiskom staljinizma i kominternovskog nasleđa.

Uspešan otpor staljinizmu mobilisao je značajne društvene snage, koje su obezbedile nacionalnu nezavisnost, industrijalizaciju zemlje, zavidan privredni rast u periodu 1953-1965, početne oblike samouprave i duhovno oslobađanje od uskih ideoloških okvira u oblasti kulture. Ipak, jednom uspostavljeni hijerarhijski odnosi nisu mogli biti prevaziđeni. Oni su se pokazali kao neprekoračiva granica procesa demokratizacije. Taj proces je tolerisan i podstican dok je oslobađao stvaralačke snage na nivou društvene mikro-strukture i u oblastima delatnosti udaljenih od politike. On je strogo kontrolisan kad se proširio i na političke institucije - zahtevom za deprofesionalizacijom i debirokratizacijom politike, a odlučno je zaustavljen kad je ugrozio centre političke moći - zahtevom za slobodnijim izborima i za pretvaranjem organa države u organe samoupravljanja. Privredna reforma 1965. godine u suštini je promena osnovnog strategijskog pravca društvenog razvoja: projekt političke demokratizacije zamenjen je projektom ekonomske liberalizacije. Ideja samoupravnosti, čija je suština razotuđenje politike, zamenjena je idejom decentralizacije, koja je dovela do uspostavljanja regionalnih centara otuđene moći. Etika solidarnosti i socijalne pravde zamenjena je duhom posesivnog individualizma i apologijom grupnog interesa. Politički voluntarizam, smeo i dinamičan u prvim posleratnim decenijama, kad je mogao računati s masovnom podrškom naroda, postaje sad statičan i odlučan u odbrani sistema, čak i onda kad postaje očigledno da je taj sistem nekonzistentan i neefikasan.

Osnovni problem jugoslovenskog društva nije u tome što je nepotpuno i deformisano ostvaren istorijski projekt, nastao u oslobodilačkom ratu. Sudbina je svih projekata u dosadašnjoj istoriji da je njihovo ostvarenje bilo praćeno elementima restauracije i da je na kraju dovodilo do raznovrsnih mešavina starog i novog društva. Međutim, i pored toga što nisu ispunili sve svoje emancipatorske ciljeve takvi hibridi su se dokazali kao napredne civilizacijske tekovine koje su omogućavale izlazak iz krize i ubrzan društveni razvoj.

U istoriji dosad nezapamćen jaz između normativnih proklamacija i stvarnosti daje jugoslovenskom društvu jedno od bitnih obeležja. Prema zvaničnoj ideologiji jugoslovensko društvo je već prevazišlo sve tekovine moderne civilizacije, i na Zapadu i na Istoku: ostvarilo je najviši oblik demokratije, samoupravljanjem obezbedilo vlast radničke klase, postiglo bratstvo i jedinstvo naroda, ukinulo etatizam, prvi put u svetu dokazalo mogućnost postojanja efikasne tržišne privrede u socijalizmu. U stvarnosti se naše društvo nalazi ispod nivoa moderne civilizacije. U Jugoslaviji se osnovna građanska prava ličnosti još uvek mogu nekažnjeno kršiti, izbori funkcionera su fikcija, sudska vlast je zavisna od izvršne, sloboda reči, organizovanje i javno manifestovanje su ograničene birokratskom samovoljom i zakonskim propisima koji omogućavaju proganjanje mišljenja različitih od zvaničnog. Radnička klasa nema legalno pravo samoorganizovanja i štrajka, i ne vrši nikakav stvarni uticaj na političko odlučivanje. Nacionalne odnose karakterišu sukobi suprotstavljenih interesa, eksploatacija i slaba saradnja autarkičnih nacionalnih ekonomija. O jedinstvenoj politici razvoja i o jedinstvenom tržištu ne može se više ni govoriti ozbiljno. Etatizam nije ukinut već je prenet na republički nivo, gde je on iracionalniji i zloćudniji. Kad su se već 1967-68. javile neželjene posledice: spoj inflacije, stagnacije i nezaposlenosti, cela loše smišljena „privredna reforma" je napuštena i nikad se nije dospelo do moderne tržišne privrede regulisane instrumentima jedne celovite razvojne politike. Za razliku od drugih savremenih mešovitih društava, specifična jugoslovenska mešavina elemenata predmodernog autoritarnog društva, građanskog društva i socijalizma, definitivno uobličena Ustavom od 1974, ne poseduje minimum potrebne koherentnosti da bi obezbedila dalji društveni razvoj.

Bez promene toga Ustava i na njemu izgrađenog političko-ekonomskog sistema nemoguće je rešiti nijedan suštinski današnji problem našeg društva, nemoguće je zaustaviti sadašnji proces dezintegracije i pada u sve dublju krizu. Neophodno je tragati za rešenjima imajući u vidu sledeće velike civilizatorske principe koji su neophodni uslov uspona modernog društva.

 

a) Suverenost naroda - U samom temelju moderne civilizacije nalazi se ideja da je najviši izvor političke moći sam narod, da je jedini legitimni politički autoritet onaj koji potiče iz slobodno izražene volje naroda, pa da prema tome ne postoje moralni i pravni osnovi da bilo kakva elita (po milosti božjoj, po krvi, religiji, rasi, klasi, ideološkoj pripadnosti, istorijskim zaslugama ili bilo kakvom drugom opravdanju) prisvoji sebi pravo da govori, odlučuje i služi se silom u ime naroda. Narod može samo prepustiti političku vlast na određeno vreme svojim predstavnicima, s pravom da ih bira, kontroliše i smenjuje, a po potrebi i silom zbacuje - ukoliko prekrše „društveni ugovor" i umesto opštih narodnih interesa počnu da slede svoje posebne interese. Princip suverenosti naroda afirmisala je demokratska politička filozofija i praksa demokratskih revolucija osamnaestog veka. Međutim, krajnje radikalne konsekvence ovog principa izvela je socijalistička teorija.

Ako je monopol ekonomske moći takođe jedna od osnova za obrazovanje elita koje se mogu nametnuti društvu i postići punu kontrolu nad njegovim političkim životom, onda su s principom suverenosti naroda nespojive i sve institucije koje omogućuju taj monopol, bilo da je to kapital ili birokratska država. U tom smislu bi puna suverenost naroda bila ostvarena tek u jednom besklasnom društvu u kome bi i politički i ekonomski i kulturni život bio organizovan na demokratski način. Pretpostavka takve demokratije („demokratija saveta" ili „integralne samouprave") je slobodan izbor i smenjivost svih funkcionera, javna kontrola nad njihovim radom, podela vlasti, odsustvo birokratskih privilegija. Ti preduslovi su odavno ostvareni u modernom društvu. Jugoslavija taj nivo nije još dostigla iako je već davno proklamovala ideje samoupravnosti, debirokratizacije i deprofesionalizacije politike.

 

b) Samoodređenje nacije - U modernom društvu je svako političko ugnjetavanje i diskriminacija na nacionalnoj osnovi civilizacijski neprihvatljivo. Jugoslovensko rešenje nacionalnog pitanja je u početku moglo biti shvaćeno kao primeran model mnogonacionalne federacije u kojoj je princip jedinstvene države i državne politike bio uspešno spojen s principom političke i kulturne autonomije nacija i nacionalnih manjina. U toku poslednje dve decenije sve više je slabio princip jedinstva i prenaglašavan je princip nacionalne autonomije, koji se u praksi pretvorio u suverenost delova (republika, koje po pravilu nisu nacionalno homogene). Slabosti koje su od početka bile prisutne u modelu, postajale su sve vidljivije. Sve nacije nisu ravnopravne: srpska nacija, na primer, nije dobila pravo na vlastitu državu. Delovi srpskog naroda, koji u znatnom broju žive u drugim republikama, nemaju prava, za razliku od nacionalnih manjina, da se služe svojim jezikom i pismom, da se politički i kulturno organizuju, da zajednički razvijaju jedin stvenu kulturu svog naroda. Nezaustavljiv progon Srba s Kosova na drastičan način pokazuje da ona načela koja štite autonomiju jedne manjine (Albanaca) nisu primenjena kad su u pitanju manjine u okviru manjine (Srbi, Crnogorci, Turci i Romi na Kosovu). S obzirom na postojeće oblike nacionalne diskriminacije današnja Jugoslavija se ne može smatrati modernom i demokratskom državom.

 

v) Ljudska prava - Moderna epoha počinje afirmacijom ljudskih prava. To su prvobitno bila građanska prava: na slobodu misli, savesti, govora, kretanja, dogovora, organizovanja, javnog manifestovanja, demonstracija, izbora svojih predstavnika. U našem veku građanskim pravima su dodata socijalno-ekonomska prava: pravo na rad, na slobodan izbor zanimanja, na školovanje, na jednaku nagradu za jednak rad, na socijalnu sigurnost. Generalna skupština Ujedinjenih nacija je formulisala sva ova prava u svojoj Univerzalnoj deklaraciji o pravima čoveka prihvaćenoj 10. decembra 1948. godine.

Naša zemlja je jedna od država članica koje su donele ovu deklaraciju; Jugoslavija je takođe potpisnica Helsinških dogovora i svih sličnih međunarodnih dokumenata. Nesumnjivo je da ima dosta savremenih država koje se u pogledu stepena ostvarivanja ljudskih prava nalaze ispod naše zemlje. Ali i u nas se još uvek gone „verbalni delikti", zabranjuju i uništavaju knjige i skidaju s repertoara pozorišne predstave koje su „idejno neprihvatljive", sputava se javno iznošenje mišljenja, zabranjuje se organizovanje, manifestovanje i demonstriranje, korišćenje ustavnog prava na slanje protestnih peticija državnim organima kvalifikuje se kao neprijateljski akt, proganjaju se inicijatori protestnih obustava rada, izbori funkcionera se pretvaraju u farsu samoimenovanja. Dok se sve to događa ne možemo se smatrati civilizovanim i prosvećenim društvom.

 

g) Racionalnost - Moderno doba je doba racionalnosti. Društvene ustanove i način organizovanja celokupnog društvenog života moraju položiti ispit pred sudom razuma. Nije to uvek racionalnost ciljeva: velika slabost naše epohe je razdvajanje politike, etike i nauke. Ali instrumentalna racionalnost i sposobnost pronalaženja adekvatnih sredstava za jednom usvojene ciljeve i efikasno sprovođenje u život određene politike jeste somditio sine qua non svake moderne države. To, dalje, znači da je svaka moderna država veliki sistem čiji se pojedini delovi na jedinstven način regulišu, usklađuju i usmeravaju, da su pravila igre jasna, stabilna i promenljiva samo nakon ozbiljnog proučavanja i pripreme, da se državni činovnici biraju pre svega po kriterijumu kompetentnosti i ličnog integriteta, da se donošenje odluka u najvećoj meri oslanja na pouzdane informacije i analizu troškova i verovatnih dobiti.

Nijedan od tih uslova racionalne politike nije u nas zadovoljen: našu državu čine osam odvojenih i slabo povezanih sistema, jedinstvena politika razvoja ne postoji, a i kad bi na papiru i postojala ne bi se mogla realizovati u praksi; pravila igre se stalno ad hoc menjaju i u najboljem slučaju se mogu znati samo za jednu godinu unapred; funkcioneri se biraju pre svega na osnovu kriterijuma lojalnosti, pa su u velikoj meri nekompetentni i povodljivi; odluke se donose na brzinu, proizvoljno i pristrasno, bez prethodne javne diskusije, na osnovu nepouzdanih, jednostranih informacija i ne uzimajući u obzir moguće alternative. Dok ovakav neracionalan stil rada preovlađuje u našoj politici, mi se ne možemo smatrati modernim društvom.

 

Iz ove analize sledi da su politička demokratizacija i korenita kadrovska obnova, istinsko samoodređenje i ravnopravnost pripadnika svih jugoslovenskih naroda, uključujući i srpski, puno ostvarenje ljudskih građanskih i socijalno-ekonomskih prava, i dosledna racionalizacija jugoslovenskog političkog sistema i politike razvoja oni neophodni preduslovi bez kojih se ne može ni zamisliti izlaz iz sadašnje krize jugoslovenskog društva.

 

(NASTAVAK OVDE)


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.