Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Akademik Dejan Popović: Najgore mi je što se mladi više ne osmehuju

U moje vreme ste znali kad završite fakultet da ćete dobiti pristojan posao, da ćete napredovati u karijeri i da ta diploma ima smisla. Bili smo u tehnološkom mraku, živeli kao sirotinja, ali postojalo je to svetlo na kraju tunela. Danas su studenti bolje obrazovani u svakom smislu, ali ova generacija je u izuzetno teškoj situaciji, jer ne postoji to svetlo na kraju tunela i zato često traže taj alternativni izlaz u odlasku iz zemlje, kaže u intervjuu za Nedeljnik akademik Dejan Popović
Datum: 17/05/2017

Akademik Dejan Popović: Najgore mi je što se mladi više ne osmehuju

Foto Igor Pavicevic

Živimo u vremenu u kome postoje ozbiljne promene i razlike u celom društvu, gde svi mi koristimo i zavisimo od tehnologije, dok ljudska pamet dolazi u drugi plan. Često kažem da smo "Google generacija" - pritisnete dugme i pojavi se informacija i znate to što vam treba, vi pustite dugme, informacija nestane i vi više to ne znate. Mi više ne pamtimo brojeve telefona, kad vas pitaju za neki broj, vi ga ne znate, jer je memorisan u telefonu. Kad izgubite telefon, više nemate nijedan kontakt, više ne možete ni sa kim da komunicirate, više nemate prijatelje, zato što vas je mrzelo da zapišete nečiji broj, konstatuje u razgovoru za Nedeljnik akademik Dejan Popović, profesor na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu.

 

Kako vi u SANU gledate na te tehnološke promene?

Akademija nauka se malo i generacijski promenila od kada je akademik Vladimir Kostić, čovek pun energije, počeo da vodi SANU. On je na određeni način izvršio pritisak na sve nas, što se meni veoma sviđa, da treba da radimo i više i intenzivnije i da pokažemo zašto smo mi ušli u tu Akademiju. I pre svega da pomognemo generacijama koje dolaze, koje mogu da nam budu i unučići i praunučići. I koje danas ne znaju da li vole da šetaju pored Dunava ili Save, da li vole da kopaju ili da rade, da li hoće sve to da napuste i odu negde drugde gde misle da će im biti nova kuća. A onda kada dođu ponovo u Srbiju - kažemo da su se vratili. Nisu se oni vratili, to je pogrešan termin. Oni su novi, istrenirani ljudi koji su došli u neku drugačiju Srbiju. I uglavnom niti oni razumeju i poznaju tu novu Srbiju, niti ta Srbija poznaje njih.

Bez ekonomije i bez novca nema napretka. A kad kažem novac - ne mislim na veštački novac koji ste odštampali ili oteli, nego na stvoreni novac. Jedina nova vrednost je stvorena, ona u kojoj nešto napravite. Ono što vi proglasite novcem i ono što vi prodate a što su zaradile tri generacije pre vas, to nije novac, to je nešto sasvim drugo. To znači da je proizvodnja i razvoj novih elemenata ono što može da povuče zemlju. I zato je zadatak nas u Odeljenju tehničkih nauka SANU, gde su inženjeri, da se bavimo razmišljanjima i mogućnostima kako sa našim iskustvom možemo da pomognemo razvoju privrede.

 

Na koje načine u Akademiji planirate da pomognete?

Organizujemo sastanak koji se zove "Od ideje do inovacije". Mi živimo u vremenu koje se naziva četvrtom industrijskom revolucijom koja podrazumeva razvoj informacionih tehnologija. Ovde se, međutim, to potpuno pogrešno tumači. Nije razvoj informacionih komunikacionih tehnologija to da ima više računara ili informacija, nego primena informacionih komunikacionih tehnologija koje zamenjuju čoveka. Reč je o informacionim tehnologijama koje imaju veštačku inteligenciju, pa one igraju šah umesto mene, one upravljaju autom umesto mene, one odlučuju šta će se raditi u fabrici umesto mene. One odlučuju kome će biti poslata informacija, ne odlučujem ja. Znači, četvrta industrijska revolucija je uvođenje tehnologija koje ne postoje sada, zato što u njih treba da se ugradi nešto što je po mom mišljenju neostvarivo, jer ja ne mislim da razmišljanje koje ima čovek nešto drugo može da zameni. I mravima kad napravite prepreku, oni nađu za pet minuta drugi način kako da prođu.

 

Šta je cilj tog vašeg skupa "Od ideje do inovacije"?

Mnogi ljudi imaju odlične ideje. Nekome padne na pamet da napravi mašinu za koju ne treba energija, nekome da napravi sijalicu koja svetli a ne treba struja, ili nešto treće. Ta ideja, međutim, ne znači ništa ako to što se napravi nema ko da kupi. Vrednost ima nešto samo ako ima kupca, a da bi nešto imalo kupca, mora da bude dobro i dovoljno jeftino. Ako nije dobro i nije jeftino - niko neće da kupi. Vi možete da kažete: kupujte naše - ja hoću da kupujem naše ako je bolje i jeftino, ali neću da kupujem naše ako je skuplje i ne valja. Sve ću da kupim naše, ali neću ako mi neko kaže da je najbolji auto "jugo".

Ja se bavim i rehabilitacijom invalida - i kad je neko povredio kičmu ili nema nogu ili ruku - i kada vi nekom nudite proteze i pitate ga kako mu se to sviđa, on ne može to da vam kaže ako nema s čim da uporedi. Da bi vam se nešto sviđalo i bilo jeftino, mora s nečim da se uporedi. Dakle, morate da naučite šta je tržište. I ovaj skup "Od ideje do inovacije" upravo je tome posvećen. Pokušaj da ljudima koji ulaze u posao, mladim ljudima, studentima objasnimo da put od ideje do inovacije nije trivijalan i da postoji taj termin "dolina smrti", odnosno - imam dobru ideju, počnem da je razvijam, prijavim čak i neki patent, a onda ostanem bez para. I pošto ostanem bez para, ta moja ideja se udavi, otopi se usred mora i nema je više. Da bih ja nju izvukao, treba mi neko ko će da uloži pare, to znači investitor. Taj investitor treba da veruje, a da bi on meni verovao, moram da mu prikažem to tako da će on na tome nešto da zaradi, jer ako on ne vidi sebe u svemu tome, onda neće da investira u taj posao. Ljudi koji imaju velike pare mogu da uđu u deset projekata koje finansiraju, a ako jedan zaradi, on će zaraditi za svih onih devet koji su propali.

I ljudi koji imaju pare, vole s tim da se igraju. To je jedna vrsta kockarnice, a ta kockarnica kod uspešnih ljudi radi bolje nego sve one kockarnice u Srbiji koje na nama zarađuju. To je naučna kockarnica.

 

Kakva su vaša dosadašnja iskustva u toj saradnji nauke i biznisa?

Počeli smo na neki način ambiciozno. Ovo je serija skupova u kojima mi hoćemo da pomognemo da ojača ta veza između nauke i privrede. Dakle da motivišemo i naše istraživače i one koji se bave proizvodnjom. Pozvali smo nekoliko predavača iz inostranstva i to su ljudi koji dolaze iz Danske, Švajcarske, koji su uspeli da sa univerziteta pređu u državne ustanove, a zatim i u privatne agencije i razvili preduzeća koja proizvode na tržištu. Ljudi koji su naučili kako se od ideje dolazi do inovacije. Na drugi deo sastanka pozvali smo naše ljude iz Beograda, Novog Sada, koji se bave informacionom tehnologijom, iz inovacionog parka na Zvezdari ili "Šnajdera", a u trećem delu sastanka imamo predstavnike Privredne komore i Vlade, koji takođe treba da čuju koji su to okviri u kojima bi ceo taj proces uspeo. Zvali smo investitore, one koji mogu da finansiraju, i neki od njih su već bili na našem prvom sastanku prošle godine. Bili su nam predstavnici Kluba "Privrednik", međutim, oni nemaju interesa za takvu vrstu investicija.

 

Utisak je dakle da investitori nisu baš toliko zainteresovani za nauku?

Pa to mi ne vidimo koliko jesu. Možda ne nudimo nauku na pravi način, mi ne prikazujemo naše naučne rezultate investitoru da on može nešto da zaradi, a baš to i jeste cilj ovog sastanka. Mi prikazujemo ideju i mi verujemo da je ta ideja sama po sebi toliko očigledna da će neko odmah da se baci na nju i da nam da pare. To ne postoji, znači vi morate da pokažete biznis model. Trenutno pregovaram sa jednom korejskom firmom, kako da uđu u neki posao oko pravljenja elektroda, sve smo im lepo objasnili i kako smo mi najbolji na svetu... A oni su rekli: ko će da kupi te vaše elektrode, ko vam je konkurent, u čemu ste vi bolji od konkurenta, imate li intelektualnu zaštitu... I tako, kad polako počne da vas pritiska, ja postajem sve manji i tanji, a kao što vidite nisam ni mali ni tanak. I na kraju ga molim - pusti me da dišem. To znači da mi nismo naučili da razmišljamo. Razmišljanje o biznisu je razmišljanje o biznisu, razmišljanje o nauci je razmišljanje o nauci. Svako gleda iz svog ugla. Moj rezultat su studenti: što su moji studenti bolji, to sam ja zadovoljniji. Rezultat privrednika su pare: što ih ima više, to bolje za njega.

 

A koliko su studenti danas zadovoljni? Mogu li da se porede studenti nekad i sad?

U moje vreme ste znali kad završite fakultet da ćete dobiti pristojan posao, da ćete napredovati u karijeri i da ta diploma ima smisla. Bili smo u tehnološkom mraku, živeli kao sirotinja, ali postojalo je to svetlo na kraju tunela. Postojale su i knjige, ljudi su čitali, išli u pozorište, družili se, a danas je sve to vezano za slušalice, kućni aparat i samoću. Promenio se način komunikacije. Ne kažem da je ovo sada gore, taman posla, ali jeste drugačije. Danas su studenti bolje obrazovani u svakom smislu, i to nije za poređenje, ali ova generacija je u izuzetno teškoj situaciji, jer ne postoji to svetlo na kraju tunela i zato često traže taj alternativni izlaz u odlasku iz zemlje. Ali ono što me najviše zabrinjava jeste što ti mladi ljudi više nisu motivisani i što se izgubio osmeh na njihovim licima.


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Mira
18.05.2017 - 08:04
Ko kaze?
Pa nije tacno da se mladi ne raduju zivotu danas kao sto su to radili juce, prejuce ili pre hiljadu godina. Mladi se raduju zivotu samo sto se nama starijima cini da to nije tako, jer smo mi suvise ozbiljni i zabrinuti. Mladost je suvise lepa da bi se dala omesti ovozemaljskim sitnicama.