Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Ispovesti

"Lakše je uterati Srbe i u NATO nego na violinski koncert": Veliki intervju sa Goranom Bregovićem

Bregović je u velikom intervjuu za Nedeljnik govorio o ratu, Jugoslaviji i jugonostalgiji, muzici, fudbalu, "jaguaru"...
Piše Branko Rosić
Datum: 01/01/2019

"Lakše je uterati Srbe i u NATO nego na violinski koncert": Veliki intervju sa Goranom Bregovićem

Fotografije Nebojša Babić

Iako je Goran Bregović i u vreme Bijelog dugmeta govorio da je „sve samo rokenrol“, nikada u njegovom slučaju nije u pitanju bila samo muzika. Uvek je uz nju išla kao pratnja i određena poruka. Tako i njegov poslednji album „Tri pisma iz Sarajeva“ nosi poruku mira i suživota. 

Uoči ovog razgovora sretnem jednog našeg političara koji mi kaže: „Onaj intervju sa Bregom, tu si sve završio i sve ti je rekao, nema dalje.“ Ali ima dalje, jer penzija je daleko i biće razgovora sa ljudima.

Dok se vozim sa Goranom Bregovićem na ovaj intervju, razmišljam o poslednja dva dana i kažem mu: „Ove nedelje sam naplatio sve iz puberteta, juče pričam sa Ijanom Andersonom iz Džetro Tala, a sada se vozim s tobom kolima.“ Pomislim na mnoge isečke iz Bregovićeve karijere dok prolazimo dvorištem po čijoj travi prska voda i dok on reguliše sigurnosne alarme na tabli kuće. Onda ulazimo u sobu, pored stola na kojem je plastični trabant – odrastem, otresem idolatriju tinejdžera i krenem sa pitanjem.

 

Tvoj aktuelni album je „Tri pisma iz Sarajeva“. Poslednju turneju Bijelog dugmeta nazvao si svojim Rambujeom, a šta je ovaj album?

 Zadnjih 20 godina imam velike porudžbine, za Vatikan, simfonijske orkestre, liturgije, ali nisam nikada to objavio. Onda je došla ta porudžbina od Crkve Sen Deni u Parizu. I ostale Sarajlije, da su kompozitori, radili bi isto što i ja jer verovatno svi nosimo transfer traume iz tog rata. Niko iz toga rata nije izašao sa osećajem da je to baš moralo da bude. I kada sam dobio porudžbinu da pišem za violinu i simfonijski orkestar, krenuo sam od dve metafore. Jedna je Sarajevo, ali ne kao geografski pojam već metafora za naše vreme, jer ono što je bilo u Sarajevu vidimo svuda po svetu – da komšija jednog dana zapuca na komšiju jer je druge vere. Druga metafora je violina.

Nikada se ne bavim politikom već sam se oduvek bavio time da su žene na stolovima, da muzičari dobijaju dobar bakšiš i da uz moju muziku može da se pije. Dolazim iz rokenrola tako da čime god da sam se bavio, morao sam da se zabavljam. Tako će biti i na mom koncertu u Beogradu u decembru. Sećaš se da sam ja spojio „Tamo daleko“ i „Lijepa naša domovino“ u vreme kada su to bile zabranjene pesme. Luksuz je da spajam naizgled nespojivo. To je privilegija kompozitora koju nažalost nemaju političari i ljudi iz crkve. Napisao sam „Tri pisma iz Sarajeva“ i da kažem da je 21. vek period u kome ćemo morati da naučimo da živimo sa različitima jer drugačije ne može biti. Možda je to utopija, ali sve je na ovom svetu i krenulo od utopije.

 

Imaš paralelne turneje, jedna sa violinama i orkestrom i druga sa Bijelim dugmetom.

Na Bijelo dugme dolaze naši ljudi, a na ovo sa orkestrom uglavnom stranci. Na koncertu u Beogradu sviraću i „Mesečinu“ i „Kalašnjikov“ i ostalo. Neće to biti da samo teramo Srbe na violinski koncert. A lakše je uterati Srbe i u NATO nego na violinski koncert. A biće veselo jer ja nisam napisao ništa tužno već dvadeset godina.

 

To znači da si već dvadeset godina srećan? Jer postoji teorija da ljudi pišu pesme kad su tužni?

Kad je čovek tužan, on onda sluša tekst, a ja pišem instrumentalnu muziku. I nemam potrebu da pišem tužnu muziku. A ne pravi samo mozak muziku nego i drugi organi. Možda sam ja fabrički srećan, ili retardiran, ali nisam 20 godina pisao ništa tužno.

 

Imaš privilegiju da nastupaš i putuješ po čitavoj bivšoj Jugoslaviji. Kako ti izgleda?

Jedino ti dođe žao što je bio rat. Granice su nebitne. Jer tu je na istom mestu pejzaž koji ti izaziva toplinu. Sve ostalo je nebitno i nekako sam se pomirio s tim da mi te granice ništa ne znače.

U ovim sada malim sredinama je nemoguće napraviti velike stvari u kulturi, pa i koncerte poput Bijelog dugmeta gde dođe 100.000 ljudi.

U vreme Bijelog dugmeta rokenrol je bio više religija nego muzika. To više nije ni u svetu. Muzika ide u pravcu Marksove ideje kraja umetnosti i svako ko ima jedan telefon može da snimi pesmu. I to je lepo, odeš na Jutjub i gledaš divne stvari nekog nepoznatog sveta. Ili neke zvezde koje su zvezde ove sedmice a sledeće su već zaboravljene.

 

Jesi li ti imao u životu baš ono mnogo sreće?

Desio se jedan splet srećnih okolnosti. Ko zna kako bi mi život izgledao u suprotnom.

 

Možda bi morao opet da praviš neko Bijelo dugme?

Ne verujem. Možda bih položio tih nekoliko ispita i predavao filozofiju. Već sam na četvrtoj godini fakulteta predavao gimnazijalcima i nekako mi je izgledalo to kao: „Bože, ovo je uzaludan posao. Nemoguće je predavati deci od 16 godina filozofiju.“ I uhvatiš sebe da će ti život proći radeći uzaludnu stvar.

 

Da ti je neko kao klincu u Sarajevu i dok si svirao u kafani rekao da ćeš biti počasni doktor Univerziteta u Šefildu i da ćeš komponovati za Vatikan, šta bi mu rekao?

Rekao bih da je to nezamislivo. Nezamislivo je iz naše male kulture da ima takvih ekscesa. Da imaš Ðokovića, Andrića. Ti ekscesi su, na sreću, mogući.

 

 

Naslovna strana Nedeljnika u kom je objavljen intervju sa Bregovićem (novembar 2018)
Naslovna strana Nedeljnika u kom je objavljen intervju sa Bregovićem (novembar 2018)

 

 

Pre neki dan vozim se kroz Hrvatsku, radio hvata slovenačku stanicu, a na njoj ide „Pekar“ od Bijelog dugmeta. Ta epizoda gotovo da nije postojala u Jugoslaviji. Nisu vas baš puštali slovenački mediji, a sada punite koncerte u Ljubljani.

U Jugoslaviji je svako imao svoj lokalni kič i mislim da sada svakome nedostaje kič onoga drugoga.

Nekoliko decenija Jugoslavije je period u kome je nekoliko generacija imalo zajedničke fudbalske, košarkaške utakmice, muziku. To nešto zajedničko što se ne može izbaciti i još dugo će ti recidivi biti među nama. Ostaće to što je važno. Malo muzike, sportskih uspomena, to što je zapravo bilo važno. Ostaće jedan osećaj da smo u jednom periodu imali malu socijalnu pravdu i ne verujem da ćemo je imati opet. Da je to bio period kada su sva deca imala pristup školi, zdravstvenom osiguranju. Imali smo taj period i to ostaje u kolektivnom nesvesnom ili svesnom da stoji u nama. I ja imam neku emotivnu teritoriju koja je bivša Jugoslavija.

 

Da li srećeš ti te naše ljude napolju?

Ja sam naše sretao svuda. Sviram u Oahaki u Meksiku. I dolaze ovi iz obezbeđenja i kažu: „Htela bi dva momka, koji kažu da su vaši zemljaci, da vas vide. Hoćete li ih primiti?“ Kažem: „Naravno“, i dođoše dva mlada dečka i pitam ih kako su se upoznali kao Beograđani u Meksiku. I odgovori mi jedan od njih: „Išao sam ulicom u dresu Partizana, a s druge strane ide jedan u dresu Crvene zvezde.“ I tako su se njih dvojica Beograđana upoznali u gradu Oahaka.

 

Ti si prvi koji je napravio pesmu na albanskom u domaćem rokenrolu, „Kosovska“, Milošević se ustoličio na vlasti na temi Kosova, sad se ponovo intenzivno priča o Kosovu kao srpskoj ulaznici u EU?

Stalno mislim da mi ništa ne znamo o tome. Pre nekoliko godina otvorene su arhive i saznalo se da je tajna služba jedne zemlje smislila parolu „Bolje grob nego rob“. Zbog te parole mi smo ušli u rat i izginuli u tolikom broju. A to smo saznali decenijama kasnije. I može se desiti da ćemo ponovo saznati za mnoge stvari decenijama kasnije kada to više ne bude važno. Tako da ne mogu o politici da razmišljam kao o nečemu ozbiljnom. Sede neka tri pijanca u nekoj redakciji i nešto napišu.

Mi smo mali narod koji je uvek bio mali i po odluci nekog iznad nas se i dešavalo ovo ili ono. Ja se nadam da naš predsednik zna šta se događa. A mi znamo kako veliki svet funkcioniše sa malim narodima.

 

S druge strane, uvek se ljutimo kad neko kaže da smo mali.

Pa jesmo. Jugoslavija je još simulirala kao neka mala sila, ali ovo sad, mi smo razbijeni na male zemlje i neka velika kompanija može da nas od šale poruši.

U doba početka višestranačja svako od tih političara je govorio o švedskom kapitalizmu. Pa i Radovan Karadžić je pričao da je socijaldemokrata švedskog tipa. Niko nije pričao o nekom mračnom kapitalizmu koji nas je snašao i u kojem nismo osvanuli kao Švedska?

Šveđani imaju prosečne plate 2.000 evra, a što bi Marks rekao, „Stanje u novčaniku određuje stanje svesti“.

 

U svetu, pa i u Švedskoj, ide se na skraćenje radne nedelje, a mi pričamo o mitovima. Da li smo mi u nenadoknadivom zaostatku?

Rat nas je unazadio sto godina. Mene su u Beogradu tukli kriminalci jer sam za sarajevske novine izjavio da će nas Milošević vratiti sto godina unazad. Nažalost, to je tako. Izgubili smo toliko vremena u svetu koji galopira, a mi smo pod ručnom živeli tolike godine. Kad zamislim tih pet-šest političara na vrhu na ovoj teritoriji, ja zaista ne znam kako oni zaspe. Da su oni moji prijatelji, meni bi ih bilo žao, jer žalosno je biti predsednik u zemlji u kojoj moraš sve iz početka. Jer svaki političar koji se jutro posle izbora probudio kao predsednik veruje da od toga trenutka mora uraditi nešto za istoriju.

 

Je li tebi bilo lakše da se evakuišeš iz politike u socijalizmu nego danas?

Ako si rođen ovde, onda si osuđen na unutrašnju politiku. Odeš napolje pa te stigne naša spoljna politika. Ne možeš pobeći od toga.

 

Prošli put si mi pričao kako si sa Ðinđićem išao u kafanu, a je l’ imaju ovi sadašnji političari želju da se druže s tobom?

Nisam ja pri ruci nikome. Imao sam malo prilika da upoznam političare. Poznajem Maju Gojković, Dačića...

 

Nije valjda Dačić i tebi pevao?

Jeste, pevali smo zajedno.

 

Šta?

On je hteo da mi peva „Ðurđevdan“, a onda smo Toma Nikolić i ja pevali „Ide Mile lajkovačkom prugom“.

 

Eto, a Toma je pričao da je roker i da je voleo Smak.

Bili smo u kafani, pa gde ćemo u kafani pevati Smak?

 

Ðinđić nije pevao u kafani?

Nije, ali je voleo da idemo. Bilo je odličnih ciganskih kafana u Beogradu koje su nažalost propale jer su Cigani propali pre nego mi ostali. Tako da sam Ðinđića vodio u kafane, a jedna se zvala „Brodarac“.

 

Šta je njemu bilo dobro u „Brodarcu“?

Znaš kako, bez obzira na to ko si i šta si, ti osetiš kad si u prisustvu umetnosti. Nama je evolucijom dat taj talenat da osetimo kad smo u prisustvu umetnosti. Nema veze gde smo. Da li ispred „Mona Lize“ ili ispred ciganskog orkestra u „Brodarcu“.

 

Šta tebe zanima da konzumiraš u slobodno vreme?

Ne čitam više, niti slušam muziku.

 

A ranije si bio poznat po velikom broju pročitanih knjiga?

Nekako mi je u jednom trenutku to počelo ličiti na konvenciju – da moramo čitati celi život. I sada retko čitam. U zadnjih desetak godina sam pročitao 15 knjiga. Ali i to je bilo kao „Teorija relativiteta“, a ne beletristika. Ne slušam muziku. Sad mi je prijatnije i kad završim radno vreme, sedim u tišini. Imam taj luksuz da ne moram muzički da budem u toku. Nekako kod mene muzika izlazi iz drugih izvora a ne iz slušanja. Ponekad čujem nešto što je simpatično, ali kad počnu da spominju neka imena, kažem: „Je..te Brega, ne znaš više ništa.“ Mada, upadnu mi u koridor neke stvari.

 

Ranije si se opuštao i u operi.

Nemam više nikakve prohteve koji su glamurozni. Tako da ako bih prestao da radim ovo što radim, ne bih više nikud išao. Možda do samoposluge.

 

Jesi li video onu tvoju sliku u novinama i kada su te komšije napale što si išao po kraju u pidžami?

Išao sam da vidim neku građevinu, majstora, pa šta. I komšije izlaze u pidžami, pa što bih ja bio nešto naročit i drugačiji?

 

 

Profimedia
Profimedia

 

 

U socijalizmu si imao potenciranje sebe kao lenštine, a u kapitalizmu si postao vredni čovek.

Da, ali u socijalizmu nisam imao rat. Moj život se deli na život pre rata i posle rata. Ja sam posle rata otkrio rad i kako je lepo raditi. To pre rata nisam imao gde da otkrijem, a posle sam bio na to prinuđen.

 

Šetaš li po gradovima pre koncerta?

U predratno vreme radio sam sa Dugmetom ploču u dve godine. Ostatak vremena sam putovao po svetu. Tako da sam završio sa muzejima, galerijama i tu više ne idem. Kad odem u neki grad, sednem negde, pijem kafu, gledam neki normalan život i svet koji prolazi. Previše sam galerija i muzeja video u životu. Ne trebaju mi više. Nemam ni potrebu da jurim nešto i kupujem.

 

Uvek si važio za osobu od stila a nekako ne mogu da zamislim kako Goran Bregović krene u grad da bi išao u šoping?

Sada mi je najednostavnije da uđem u Zaru ili H&M. Zato što me mrzi da hodam po prodavnicama. U jednom trenutku su ovi moji imali pristup Žan Polu Gotjeu i imam puno njegovih stvari ali ne mogu da idem po prodavnicama. Tako da sad imam sklepanu garderobu od Žan Pola Gotjea do H&M. Ne moram više igrati ulogu lepuškastog gitariste iz doba Bijelog dugmeta, i to 24 sata dnevno.

 

Tebe je majka povukla iz Italije kada si tamo svirao s bendom, a da li si ti strog prema ćerkama? Recimo, da li će odabrati profesiju koja nije egzistencijalno dobra?

To se u mom slučaju pokazalo da malo znači. Ti ćeš sad poslati dete da uči neku školu koja mu na kraju obezbeđuje dobar posao, ali to ne mora ništa da znači. Završiće elektrotehniku, ali ne znači da će živeti lepo. Ljudska sreća je jednostavna i o tome odlučuju male stvari. Sreća se odvija u malim stvarima, a nesreća je komplikovana. Tako da je pogrešno braniti detetu da ide nekim putem koji se njemu čini odličnim. Treba podržavati decu bez obzira i ako imaju neobične snove.

 

Da li ti podržavaš ćerku kad kaže da hoće da bude vajar?

Prvo, nijedna odluka nije definitivna. To što je odlučila da bude vajar ne znači da neće u tridesetoj godini upisati stomatologiju. To sad više ništa ne znači. Nije to kao nekad – kupiš nameštaj i onda tri generacije umru u tom nameštaju. Danas nameštaj baciš kao što ja bacim Zarino odelo. Sve stvari su ubrzane.

 

Da li su tvoji roditelji postali fascinirani tvojim uspehom kad si krenuo da okupljaš stotine hiljada ljudi na koncertima i da prodaješ stotine hiljada ploča?

Moja mama je možda malo shvatala kad je bila bolesna da je to nešto što se može upotrebiti. Bila je u bolnici, imala je leukemiju, ležala je sa sedam žena u bolničkoj sobi i videla je kad donesem svima njima ćevape da nešto znači što sam Goran Bregović. Moj otac nije imao nikakvu referencu prema onome šta radim. Bio je samo na jednom mom koncertu u Splitu i negde iz zadnjeg reda je došao na kraju i rekao mi: „Dobro ti je ovo.“ To je sve što sam čuo od njega.

 

U toj Jugoslaviji je čitav rokenrol počivao na deci vojnih lica. Od tebe, preko Bajage, do Džonija Štulića?

To bi verovatno neki psihijatar mogao da objasni, a ja ne mogu. Odrastao sam u kući gde je otac bio pukovnik, ali je zapravo moja majka bila mnogo veći pukovnik nego on.

 

Da li si stvarno na straži u JNA saznao da ti je umrla majka?

Da. Ceo taj vojni rok u Nišu mi je bio nesretan. I na kraju i majka mi je umrla. Onda je ta ploča koju sam napravio, od deset napisanih pesama devet sam bacio i samo je ostala ta pesma. Previše je to bio depresivan materijal da bih ga objavio. Imao sam osećaj da je vojska period kada ti stižu loše vesti. Staneš ujutru u stroj, deli se pošta i onda uvek znaš koga je ostavila devojka jer je stiglo to tužno pismo. Ta vojska je bila lokacija loših vesti.

 

Jednom mi je jedan tonac Radio Beograda rekao da je bio s tobom u vojsci u Nišu i da su oficiri ludeli kad parkiraš „jaguar“ ispred kasarne?

Od te depresije sam kupio „jaguar“ i parkirao ga u dvorištu nekih prijatelja u Nišu. I pobegnem iz kasarne, iz vojske, sednem u „jaguar“ i stavim munđušu u uvo. I samo sedim. Ti stari „jaguari“ su imali mahagoni i pravu kožu, i onda sam ja udisao tu kožu i mahagoni samo da promenim miris. Jer ja sam spavao sa 104 čoveka u spavaonici kasarne. Tako da je „jaguar“ bio više terapijska uloga nego neka potreba. Bilo je bolje da završim u „jaguaru“ nego u ludnici.

 

Pričali smo sada dok smo se vozili kolima i o našem siromaštvu. Ti si u prošlom našem intervjuu imao priču o strahu od siromaštva kad tvoja žena prekraja sako u Parizu.

Strah od siromaštva je jedan od najdubljih strahova. Ja sam ga osetio u toku rata i nekako imam osećaj da me taj strah prati ceo život.

 

Ali neverovatno je da bi sad mogao da završiš kao podstanar u naselju Braća Jerković?

Da, ali jednom kada se dogodi rat, onda sve ono što važi danas može sutra da nestane. Da samo imaš ono što znaš. Jedino imanje koje imamo je znanje, a sve ostalo možemo izgubiti u jednom danu. To je bilo u mom slučaju s početka rata u Jugoslaviji.

 

 

Profimedia
Profimedia

 

 

Nekada je rokenrol bio religija, rekao si da danas to nije nigde, ali kao da danas nema ni nekih velikih ideja? Kao da se krećemo između dve rate kredita, dve registracije vozila, dva godišnja odmora, i u toj pauzi između ta dva treba zaraditi a ne trošiti na ideje?

Mislim da je glavni problem zemaljske kugle to što je poslednja politička ideja bio Karl Marks. Od Karla Marksa naovamo imali smo tri industrijske revolucije a nijednu novu političku misao. I ti sad imaš da jedan posto njih poseduje 90% dobara na zemaljskoj kugli. I pitaš se što ovih 99% ostalih ne pokolju jedan procenat ovih jer bi to bilo logično. Ali ne, nema konflikta, i to zato što između tih 99% i 1% stoji demokratija i stoji religija, a nema više ideologije. Kao što Čomski kaže, „Da demokratija može nešto da promeni, bila bi zabranjena već odavno“, i mi smo tu gde smo.

 

Očekivalo se da će se sa tehnološkim revolucijama svet još više demokratizovati, a on se pacifikovao?

Pa nema za šta da se veže. A ljudi hoće da čuju reč. U moje doba se išlo u Sarajevo na večeri poezije u jednakom broju kao na koncerte. Ljudsko biće ima potrebu za rečju. Tada su recitovali Rajko Nogo, Duško Trifunović, Radovan Karadžić... Kod sadašnje generacije te reči su hip-hop.

Svet ne pomiču mase, pokreću ga pojedinci. Ako pogledaš istoriju, nikada nisu mase same krenule već je uvek tu bio jedan da ih povede.

 

Gde je sad taj jedan? Na Tviteru?

To je nelogičnost da sve ide napred osim političke misli. To je teško objasniti.

 

Nema ideologije ali desne partije pobeđuju u svetu?

Uvek su desne partije bile prisutne. A i da stvarno pobede, ne može više biti desnice u smislu tridesetih godina. Svi su naoružani, još samo da muslimani dobiju atomsku bombu pa da zavlada mir.

 

Kako ti izgleda čitav ovaj fenomen Tramp?

Imali smo iluziju sa pretposlednjim predsednikom da Amerika može biti nežna sila. Tramp je samo ogolio tu stvar i Amerika je onakva kakva je oduvek i bila.

 

Nekada si između dva albuma Bijelog dugmeta putovao po svetu, jedrio, radio u zlatari... zašto sve to?

Sad nisam u godinama za planinarenje, ali osvojio sam visinu od 6.500 metara, pa i Monblan. A zašto sam sve to radio? Možda sam bio dokon. Onda, visok sam metar i osamdeset ali sam uvek mislio da bi možda trebalo da budem viši.

Boksovao sam sparingujući. Čak sam imao i slomljena dva rebra, ali žao mi je što nisam boksovao pravi meč.

 

Jesi li voleo fudbal?

Naravno, pa sve do onog pada sa višnje igrao sam fudbal nedeljom. U jednom trenutku pre rata bilo je: ajde da igramo tenis. Kupio sam reket i krenuo. Posle 15 dana s tim reketom kažem: „Šta je tebi? Pa ovo je za one koji nemaju deset drugova da igraju fudbal.“ I više nikad nisam igrao tenis jer sam uvek imao dosta drugova za fudbal.

 

Gledaš li utakmice?

Naravno. Navijam za Želju. Bio sam predsednik bokserskog kluba Željezničar. I nema veze za koga navijaš, ali uvek nekako navijaš za Zvezdu. To je bogohulna misao da možeš navijati za dva kluba, ali svi mi pomalo navijamo za Zvezdu. Žao mi je da nisam tu da gledam utakmice Lige šampiona. Jedina velika utakmica koju sam gledao u Beogradu je Partizan–Real. I bilo je lepo gledati velike fudbalere. Fudbal je veliko čudo i nemoguće je ne voleti fudbal.

 

Da li si u Parizu gledao PSŽ?

Moja deca i žena su gledali poslednju utakmicu Ibrahimovića u PSŽ-u.

 

Jesi li upoznao Ibrahimovića?

Jednom je u Sarajevu bila licitacija u dobrotvorne svrhe i bio je Ibrahimovićev dres. Tokom licitacije dizao sam cenu, a onda mi je prišao ambasador jedne zemlje i rekao: „Nemojte, mi bismo voleli da ga kupimo.“ A baš sam želeo da imam njegov dres.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.