Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Ikona

Nil Gejmen: Nije važno samo što zmajevi postoje, važno je što je moguće pobediti ih

Nil Gejmen je jedan od najpoznatijih i najpopularnijih autora današnjice, čovek zaista neverovatne mašte, pisac koji se igra rečima i koji je osvojio brojne nagrade, neke i po više puta Piše knjige i za decu i za odrasle, mahom fantastiku ili priče sa elementima fantastike, ali i stripove, grafičke novele i kratke priče...
Piše Slobodan Maričić
Datum: 10/08/2018

Nil Gejmen: Nije važno samo što zmajevi postoje, važno je što je moguće pobediti ih

Foto Profimedia

Znate kako to ide. Uzmete knjigu, okrenete na stranu na kojoj je posveta i vidite da je autor, po ko zna koji put, posvetio knjigu nekome drugom, a ne vama. E pa ne i ovog puta. Iako se još uvek nismo upoznali/samo smo poznanici/prosto smo ludi jedno za drugim/predugo se nismo videli/na neki način smo u srodstvu/nikada se nećemo sresti, ali ćemo, verujem, uprkos tome, jedno drugom uvek biti dragi... Ovo je za tebe. Uz znaš već šta i verovatno znaš zašto."

To je bio prvi put da smo Nil Gejmen i ja pričali. Kada je to bilo? Ne sećam se. Nije ni bitno.

Dobro, on je pisao, a ja čitao, ali to je kao da smo pričali. I doduše, nije on to baš lično meni napisao magičnim penkalom iz kojeg cure priče, više je reč o posveti svakom čitaocu, ali dobro.

Na pokret ruke, nekoliko stotinki i jednu stranicu od te posvete nalazi se prvo poglavlje „Anansijevih momaka". Tamo živi Debeli Čarli Nensi, čiji će otac, po profesiji afrički pauk-bog i varalica Anansi, za koji tren umreti, što će običnom životu Debelog Čarlija Nensija doneti mnogo nevolja, ali to je već druga priča, doći ćemo do toga kasnije.

Drugi naš susret dogodio se prošle godine. Zašto? Pa zbog intervjua, logično (i kako bih upoznao jednog od svojih omiljenih pisaca, ali neka to ostane među nama). Doduše, nije baš bilo tako...

Vidite, mladi ljudi su čudna sorta, veruju da je moguće promeniti svet, da ništa nije nemoguće, da se čuda dešavaju i slične besmislice. Naročito ako su ti mladi ljudi... Pa, ja. Uglavnom, jedne noći u našem kraju, u kakve sitne sate, povela se tema ko su tri osobe kojih više nema (barem na ovom svetu) i tri kojih ima, a sa kojima biste voleli da pričate (u mom slučaju da uradite intervju).

Od onih mrtvih, a u istoriji veoma živih, moj prvi pik je uvek bio Nikola Tesla, a za ostale možemo da se dogovorimo.

Kada je reč o ovima koji i dalje dišu, tu je gomila sportista - Majkl Džordan na primer, sigurno Džoana Rouling (ta sam generacija) i u poslednje vreme Nil Gejmen, pre svega zbog nekih ideja sa rečima, interpunkcijskim znacima i gomilom papira koje planiram da ostvarim u budućnosti.

Ma zašto im ne bih poslao mejlove, šta me košta, ako mi se posreći - baš, baš, baš, baš posreći/dobijem na lotou posreći/nasledim koji milion od sveže preminule baba-tetke koju nisam poznavao posreći - super, ako ne, ništa", pomislih.

Koji dan kasnije mejlovi su poslati gde treba (adrese je neobično lako naći na internetu), i to ne samo Roulingovoj, Gejmenu i Njegovom letećem visočanstvu, već i gomili svetskih faca sa kojima bih voleo da uradim intervju.

Odmah da vam kažem, većina mi nije odgovorila iako sam logaritmu/administratoru izričito napisao da sve što želim jeste da moja poruka bude prosleđena do nekog pomoćnika ili zamenika pomoćnika ili generalnog sekretara zamenika pomoćnika ili, što da ne, asistenta generalnog sekretara zamenika pomoćnika te i te osobe.

Od kompanije koja zastupa Roulingovu dobio sam korporativno hladan odgovor da „gospođa Rouling trenutno ima mnogo obaveza i da u skorije vreme neće davati intervjue".

Nisam dobio intervju ni sa Gejmenom, ali mi je njegova asistentkinja veoma ljudski odgovorila zbog čega on ne može, što je lepo. Rekla je i da je veoma srećna što je posetila Beograd nekoliko godina ranije, da je veoma teško pisati bilo šta u današnje vreme i da možda probam sledeće godine kada Nil ne bude bio toliko zauzet radom na snimanju serije Good Omens (doći ćemo i do toga).

Keep writing, Slobodan", dobio sam na kraju, uz ono „All the best".

I eto, tako se završio naš drugi bliski susret. A zašto je Gejmen toliko bitan? Za one koji nisu imali sreće da ga toliko viđaju kao ja, evo da se upoznate:

Gejmen je jedan od najpoznatijih i najpopularnijih autora današnjice, čovek zaista neverovatne mašte, pisac koji se igra rečima i koji je osvojio brojne nagrade, neke i po više puta - „Hugo", „Nebula", „Bram Stoker", Karnegijevu medalju, Njuberijevu medalju...

Piše knjige i za decu i za odrasle, mahom fantastiku ili priče sa elementima fantastike, ali i stripove, grafičke novele i kratke priče koje prilično voli. Među njegovim najpopularnijim delima su strip „Sendmen" i romani „Američki bogovi", „Knjiga o groblju", „Nikadođija", „Okean na kraju puteljka", „Koralina", „Anansijevi momci"...

Pored toga, Gejmen je neko ko zaista voli knjige, priče i pričanje priča, što se može primetiti i u njegovom pisanju.

Ovo je jedna od stvari zbog kojih sam se iz Britanije preselio u SAD", kaže Gejmen novinarki u jednom televizijskom prilogu o njemu, dok silaze u njegov podrum/tamnicu/biblioteku, veću nego većina stanova običnog sveta, u kojoj su hiljade i hiljade knjiga i nekoliko veoma udobnih fotelja.

Kako kaže, oduvek je voleo da čita, i to apsolutno sve što mu padne pod ruku.

Dok sam bio dečak, roditelji bi me tokom letnjeg raspusta, na putu do posla, ostavili u lokalnoj biblioteci i vratio bih se uveče peške kući. Nekoliko godina čitao sam u dečjoj biblioteci dok je nisam celu završio. Onda sam prešao u biblioteku za odrasle i polako se probijao kroz nju", izjavio je jednom Gejmen.

Gejmen je rođen 10. novembra 1960. u Portčesteru, na jugu Engleske. Kaže, mogao je da čita već sa četiri godine.

Voleo sam da čitam, uživao sam u tome. U školi sam bio veoma dobar u većini predmeta, ne zato što sam imao neku naročitu sklonost prema njima, već zato što bih odmah pročitao sve udžbenike, čim ih podele prvog dana nastave. Jednostavno sam uvek znao šta sledi, sve bih pročitao", kaže Gejmen.

Ipak, fantastika je uvek bila na ceni. Ili horori. Ili priče o duhovima. Uglavnom, sve sa te strane uma.

Roditelji bi me pretresali pre porodičnih događaja - venčanja, sahrana, bar micvi i čega sve ne. Jer ukoliko to ne urade, onda bih u nekom unutrašnjem džepu imao knjigu i pronašli bi me u nekom ćošku kako čitam. Takav sam bio... Bio sam dete sa knjigom."

Kao glavna dela koja su uticala na njegovo odrastanje i kasnije stvaralaštvo uvek ističe „Gospodara prstenova" Dž. R. R. Tolkina, „Hronike Narnije" K. S. Luisa i „Alisu u zemlji čuda" Luisa Kerola.

Sećam se prvog susreta za 'Gospodarom prstenova', to su bile prastare verzije prvih dveju knjiga, tvrdih korica. Dakle, samo 'Družina prstena' i 'Dve kule', trećeg dela nije bilo, pa sam ih čitao iznova i iznova, pitajući se kako se priča završila. Kada sam imao oko 12 godina, osvojio sam nagradu u školi i pitali su me šta bih voleo da dobijem kao poklon, a dobijala se knjiga. 'Mogu li, molim vas, da dobijem 'Povratak kralja', hoću da znam kako se sve završilo', rekao sam", navodi Gejmen.

Sa čudesnim svetom Narnije, onim iza ormana u kojem žive lav i veštica, upoznao se još ranije, nešto pre svog sedmog rođendana.

Kada sam imao šest godina, od dečaka koji je živeo pored mene pozajmio sam 'Lava, vešticu i orman'. Onda sam sačuvao malo džeparca i kupio svoj primerak. Na kraju sam od roditelja tražio da mi kupe ceo komplet i to mi je bio poklon za sedmi rođendan. Ceo taj rođendan proveo sam na krevetu čitajući. Od tada sam ih pročitao sigurno stotinu puta", kaže Gejmen.

Ipak, kako navodi, nije priča ta koja mu je promenila život, već K. S. Luis - pisac:

'Narnija' je napisana na neverovatan način. Tada sam počeo da razmišljam o tome da je te knjige napisao Neko i pomislio sam da to izgleda zabavno. Prvi put sam pomislio da bi pisanje knjige moglo da bude uživanje i da bi bilo kul postati pisac."

Zanimljivo je da je Luis 1956. godine upravo za 'Narniju' osvojio Karnegijevu medalju, koja se dodeljuje za najbolju dečju knjigu, dok je Gejmen do te nagrade došao 2010. godine.

Kada sam osvojio nagradu 'Hugo', 14-godišnji ja je bio ushićen, ali ako uspete da usrećite sedmogodišnjeg sebe, onda vam stvarno dobro ide", izjavio je Gejmen nakon toga.

Pored ta tri autora, uticaj na njega imali su i drugi velikani poput Betmena, Edgara Alana Poa, Meri Šeli, Radjarda Kiplinga, Rodžera Zelaznija, H. F. Lavkrafta...

Onda je Gejmen malo odrastao i pomislio da bi zaista mogao da piše, ali je prvo, naravno, hteo da bude nešto mnogo popularnije.

Kada sam imao 16 godina, bio sam u jednom pank bendu i sviđala mi se ideja da postanem rok zvezda. Taj plan okončan je kada je neko tokom nastupa bacio limenku piva na binu. E, sad, mnogo je limenki piva tokom godina bačeno na mnogo bendova i to je nešto na šta se navikneš, ali ova limenka je bila puna. Pogodila me je u bradu i vodili su me na ušivanje. Entuzijazam da budem rok zvezda je odmah opao. Dobra stvar kod pisaca je što niko na vas ne baca pune limenke piva, toga jednostavno nema."

Odlučio je da piše svom omiljenom autoru naučne fantastike R. A. Lafertiju i traži od njega savet kako postati pisac. Laferti mu je, kao svaki veliki čovek, odgovorio i poslao mu ohrabrujuće pismo puno saveta i odgovora.

Došle su i osamdesete, kose su bile duge, eksperimentisalo se na sve strane, a Gejmen ulazi u novinarstvo - radi intervjue i piše književne kritike.

Nisam uspevao ništa da prodam, izdavači su me odbijali i ustao sam jednog jutra i pomislio: Okej, ili nemam nikakvog talenta - u šta odbijam da poverujem zbog ličnog ponosa - ili pokušavam na pogrešan način. Zaista ne znam kako svet funkcioniše, pa ću od sutra da budem novinar frilenser, naučiću kako svet funkcioniše i kako funkcioniše izdavaštvo. Sve ću sam da shvatim. Tako je i bilo", kaže Gejmen.

Pisao je dosta i za Britansko društvo fantastike, a prvu profesionalnu kratku priču pod nazivom „Featherquest" objavio je magazin „Imedžin" u maju 1984. godine.

Sudbina je onda tako uredila ili možda neki od bogova o kojima će kasnije toliko pisati, da iste godine na metro stanici Viktorija u Londonu naleti na kopiju „Stvorenja iz močvare" Alana Mura.

Pažljivo ga je pročitao i od tog trenutka više ništa nije bilo isto.

Sa nekih 16-17 godina odlučio sam da sam prerastao stripove, da me više ne zanimaju i prestao sam da ih čitam. Odustao sam od svih ideja da je moguće napraviti velike stripove, stripove koji su podjednako zanimljivi i vredni kao bilo šta drugo što možete napisati... Mislio sam da su to samo blesave dečačke ideje. Onda sam pokupio 'Stvorenje iz močvare', pročitao ga i pomislio da je moguće sve o čemu sam ranije razmišljao. To je bilo takvo otkrovenje, vratio mi se sav entuzijazam. Tri godine kasnije pisao sam stripove, onda je došao 'Sendmen'. Čitava moja karijera u stripovima i grafičkim novelama zasnovana je na tome", navodi Gejmen.

Te 1984. objavio je i svoju prvu knjigu, možda ne baš onakvu kakvu ste očekivali - reč je o biografiji benda „Duran Duran". U to vreme pisao je i za nekoliko časopisa, ponekad i pod pseudonimima poput Geri Masgrejv i Ričard Grej. Ponuđen mu je i posao u muškom časopisu „Penthaus". Odbio je.

Novinarsku karijeru okončao je 1987. zato što su, kako kaže, britanske novine redovno neistine objavljivale kao činjenice, a i u to vreme novinari frilenseri više nisu bili tako na ceni, prošao je taj talas.

Drugu knjigu, „Bez panike: Službeni priručnik za vodič kroz galaksiju za autostopere", objavio je u januaru 1988. godine, a godinu dana kasnije počinje da radi na „Sendmenu".

Uh, nije lako opisati vam značaj i veličinu „Sendmena" u toj meri da vas, kao što bih voleo, to natera da ga barem izguglate i malo više saznate o njemu, a možda čak i da svratite u lokalnu knjižaru po svoj primerak.

Sendmen" je specifičan, neponovljiv, ali zaista ga je teško žanrovski svrstati - nekad je epska fantastika, nekad horor, nekad priča o snovima, nekad sve, nekad ništa. Na internetu se najčešće može pronaći da je reč o mračnoj fantaziji.

Svakako je reč o jednom od najboljih i najuticajnijih stripova svih vremena. U njemu pratimo avanture Sendmena, poznatog i kao Morfeus ili San. On je jedan od sedmoro Svevremenih i mlađi brat Smrti. Pored njih, tu su i Sudbina, Stihija, Strast, Sunovrat i Sumanutost. Reći ću vam samo da priča počinje kada grupa okultista početkom 20. veka pokuša da zarobi Smrt, ne bi li živeli večno, ali umesto njega zarobe San. I onda San kad se oslobodi mora da popravi ono što je pokvareno. Ostatak ćete morati da pronađete sami.

Inače, priča je završena, strip je u 75 epizoda izlazio od 1989. do 1996. godine i može se pronaći i u našim knjižarama uokviren u deset knjiga (mada ćete možda teško naći baš sve delove).

O tome koliko je „Sendmen" veliko delo govori i to da je strip dobio i književnu nagradu - Svetsku nagradu za fantastiku 1991. godine, koja je, kako se navodi, bila prelomna za posmatranje stripa kao književne forme (iste godine „Mausu" Arta Špigelmana dodeljen je Pulicer).

I to sve za strip o snovima, a opšte je poznato da su „stripovi samo za decu".

Ljudi misle da snovi nisu važni jer nisu napravljeni od materije i čestica. Snovi su stvarni. Samo su napravljeni od stavova, slika, sećanja i izgubljenih nada", kaže Gejmen.

Tokom godina Gejmen je radio i na mnogim drugim stripovima, pisao je za DC i Dark hors komiks, izdao nekoliko grafičkih novela, postao je prijatelj sa Alanom Murom... Stripovi su zauvek ostali deo njegovog života.

Jedna od boljih stvari kada je reč o stripovima jeste to saznanje da je to, na mnoge načine, neispitana teritorija. Kada sam radio na 'Sendmenu', često sam se osećao kao da u ruke uzimam mačetu i probijam se kroz džunglu. Pisao sam na mestima i radio stvari koje niko nije radio. Kada pišem romane, bolno sam svestan da ljudi u tom polju rade neverovatne stvari već 300, 400 godina. Pritom su stripovi neverovatno zabavni", navodi Gejmen.

Onda dolazi 1990. i Gejmen sa velikim Terijem Pračetom, autorom serijala o Disksvetu, izdaje „Dobra predskazanja", tj. Good Omens: The Nice and Accurate Prophecies of Agnes Nutter, Witch. Tako mnogo bolje zvuči.

O čemu se radi? Jednostavno, knjiga o kraju sveta koji anđeo Azrael i demon Krouli pokušavaju da sabotiraju jer su se, eto, baš navikli na život u Engleskoj. A zašto je kraj sveta? Pa rodio se antihrist Adam, sin Satane. A kad će se to dogoditi? U subotu, nešto pre večere.

Snimanje serije je u toku, scenario je napisao Gejmen (koji mnogo vremena provodi na setu, pa ne može da daje intervjue), a kao anđeo i demon pojavljuju se Majkl Šin i bivši doktor Hu Dejvid Tenant. Dosta dobro sve to deluje.

Kako se navodi, Gejmen je pristao da radi na adaptaciji knjige samo zato što je nakon Pračetove smrti 2015. godine primio pismo u kojem mu Pračet daje svoj blagoslov. Ipak, u časopisu „Varajeti" jednom se pojavio naslov „'Dobra predskazanja' Nila Gejmena". Gejmen je na to reagovao rečima, „hej, reč je o 'Dobrim predskazanjima' Nila Gejmena i Terija Pračeta".

Sa druge strane, dosta je suptilniji bio Rob Vilkins, višegodišnji asistent autora Disksveta: „Moj posao je da pre svega podsećam svet da je knjiga imala DVA PROKLETA AUTORA."

Kao što je poznato, knjigu su zajedno napisali Gejmen i Pračet, ali se tu i tamo moglo čuti pitanje ko je zapravo napisao šta.

Gejmen: „Neka moja pretpostavka, iako niko nije brojao, jeste da je Teri napisao oko 60.000 reči, a ja oko 45.000. Teri se više bavio zapletom oko Adama, a ja stvarima oko celokupne priče, ali je to brzo propalo, pa smo se pred kraj menjali, tako da smo obojica pisali sve. Onda smo još jednom prošli prvu ruku, ostavljali jedan drugom fusnote, pa zasukali rukave i napravili drugu ruku. Na kraju niko nije više bio siguran ko je šta napisao. Mnogo smo pričali telefonom i razmenjivali flopi diskove."

Pračet: „Bilo je lako pratiti ko je šta uradio zbog načina na koji smo slali diskove jedan drugom i zato što sam ja bio Čuvar te Zvanične master verzije. Stoga mogu da kažem da sam ja napisao oko dve trećine. Međutim, čuli smo se telefonom svakog dana i ako nam tokom brejnstorminga sine neka ideja, kome ona pripada? Ako neko posle pola sata na telefonu ode i napiše 2.000 reči, šta se u tom procesu zapravo desilo? Ipak, ja sam obavio najveći deo fizičkog pisanja jer:

1) Morao sam. Nil je morao da radi na 'Sendmenu';

2) Neko je morao da bude urednik - da šije, popunjava, seče. Dogovorom sam to bio ja. Da je reč o grafičkoj noveli, to bi bio Nil;

3) Ja sam sebični skot i pokušao sam da neke delove napišem ranije da bih do dobrih stvari stigao pre Nila;

Na kraju, ja sam uradio veći deo 'Adama', a Nil veći deo 'Četiri jahača apokalipse', a ostatak je uradio ko god - na kraju, za velike delove knjige zaslužno je biće nazvano Teriinil, ko god da je pisao. Sporazumom mogu da kažem da je 'Agnes Nuter' kompletno i celokupno moja. Nil je imao veliki uticaj na prve scene, ja na kraj. Na kraju je to ispala knjiga dvojice tipova, podelili smo novac na ravne časti, uradili smo je iz zabave i ne bih ponovo u to ulazio ni za šta na svetu."

Gejmenov prvi samostalni roman „Nikadođija" na police knjižara stiže 1996. godine, kada upoznajemo mladog poslovnog čoveka Ričarda Mejhjua kojem će se život ubrzo i te kako promeniti.

A sve je bilo tako... Uobičajeno. Sa devojkom Džesikom išao je na večeru koja bi toliko uticala na njegovu karijeru, upoznao bi čuvenog gospodina Stoktona, ej. Džesika je inače u Ričardu videla ogroman potencijal, koji bi ga, ako ga odgovarajuća žena upregne kako valja, mogao pretvoriti u savršen predmet udaje.

Eh, da je samo malo usredsređeniji, mrmljala bi za sebe i davala mu knjige s naslovima poput „Kako se odevaju uspešni" i „Sto dvadeset pet navika muškaraca koji su uspeli u životu", a tačno godinu dana nakon prvog susreta saopštila mu je kako je, prema njenom mišljenju, došlo vreme da se kupuje verenički prsten.

Na putu do sastanka sa supervažnim i superbitnim direktorom koječega, Ričard i Džesika će naleteti na umornu, povređenu i odrpanu devojku. Ričard će joj pomoći i život mu više nikada neće biti isti. Na primer, posetiće Pod-London, što je samo početak svega. Tamo, na primer, postoji lutajuća pijaca koja je uvek na drugačijem mestu. Osim toga, tu su negde i presimpatični i presmrtonosni gospodin Krup i gospodin Vandemar, strah i trepet Pod-Londona, ponos i dika tame.

Sve je zapravo počelo kao scenario za seriju koji je Gejmen napisao, ali je odlučio da napiše roman nakon brojnih razgovora sa producentima punih rečenica poput „moramo da izbacimo ovu scenu, ne možemo da snimamo tamo", „moramo i ovo da izbacimo, epizoda je već preduga" i „tokom ove scene lik polomi nogu dok trči kroz kanalizaciju, to ne može":

Knjiga je bila način da ponovo steknem kontrolu i kažem 'ne, ovako sam mislio'. Odjednom, ponovo sam imao kontrolu nad kostimima i stvarima nad kojima uopšte nisam imao kontrolu preko televizora. Mislim, više godina sam pisao tu priču, a to što su oni pravili nije bilo baš tako u mojoj glavi. Izgubio sam moć koju pisac ima dok piše knjigu ili strip. To je moć 'zato što ja tako kažem'. Znate, zašto taj lik to radi? Zato što ja tako kažem. Zašto taj lik to nosi? Zato što to nosi. I više nije bilo problema sa ženom koja radi kostime za seriju, a koja ne gleda na stvari baš kao ja."

Gejmen je od tada dva puta malo prerađivao knjigu - prvi put za američko tržište, a drugi put jer nije bio zadovoljan kako je priča izgledala, pa ju je malo doradio.

Potom je 1999. objavljena „Zvezdana prašina", a 2007. na bioskopska platna stigao je i film u kojem glume Čarli Koks, Sijena Miler, Robert de Niro i Mišel Fajfer.

Reč je o možda najbajkovitijoj Gejmenovoj priči. Dakle, veštice, lepotica, heroj, ljubav, borba za presto i sve što ide uz to. Sve počinje tako što Tristan Torn (Tristran u knjizi) prelazi magični zid koji niko nikad nije prešao, a sve kako bi, naravno, impresionirao prelepu Viktoriju i doneo joj zvezdu padalicu koja je upravo proletela na nebu iznad njih.

Viktorija nije baš zainteresovana za Tristana, odmah da vam kažem i nije baš najbolja osoba, a naš junak će se prilično iznenaditi kad shvati da je zvezda padalica zapravo devojka po imenu Ivejn. I da ljubav nije baš to što je on zamišljao.

Inače, tu je negde i leteći piratski brod koji lovi munje po nebu. Dosta kul, reklo bi se.

Nadao sam se da će ta knjiga 30-godišnjacima, 40-godišnjacima, 25-godišnjacima i 60-godišnjacima dati priliku da osete istu magiju koju su osetili kada su kao deca čitali klasične bajke", izjavio je Gejmen.

Kako se navodi, Gejmen je ideju za priču dobio jednog dana kada je tokom vožnje pored puta primetio običan, najobičniji zid. Jednostavno mu je palo na pamet šta bi bilo kada bi iza tog zida postojao magični svet. Potom je na jednoj dodeli nagrada video zvezdu padalicu i to je bilo to. Uz verovatno mesece i mesece kucanja.

Naredna knjiga koju je objavio možda je i njegovo najkapitalnije delo, ako tako nešto uopšte postoji. Reč je o „Američkim bogovima" koji su u ruke čitalaca stigli 2001. godine.

Muškarac poznat kao Senka izlazi iz zatvora i počinje da radi za misterioznog Gospodina Sredu. Njih dvojica potom putuju po Americi koja je takva kakva je - puna sveta sa svih strana planete i njihovih bogova koji su, šta će, morali da dođu sa njima.

Tu je afrički pauk-bog Anansi, istočnoevropski Černobog koji živi u Čikagu i radi u nekoj klanici... Problem je upravo to, ljudi u njih više ne veruju, pa bogovi životare i snalaze se od prvog do prvog u mesecu. A velika se bitka sprema. Drevna mitologija protiv moderne. Stari bogovi protiv novih. A koji su novi? Internet, tehnologija, mediji...

Serija „Američki bogovi" izbačena je 2017. godine, ali nije privukla neku veliku pažnju u svetu. Knjigu svakako treba pročitati.

Najviše sam voleo da pišem Černoboga, slovenskog boga smrti. Jednostavno je bilo baš zabavno pisati ga. Možda malo zabavnije od Anansija. Ali kada pričamo o tome ko mi je omiljeni lik, to mora biti Gospodin Sreda. Kompleksan, tako jedinstveno svoj, užasan i šarmantan. San svakog pisca", kaže Gejmen.

Godinu dana kasnije Gejmen objavljuje knjigu za decu „Koralina", modernu i jezivu verziju „Alise u zemlji čuda".

Napisao sam ime Korolina i zvučalo je pogrešno. Onda sam pogledao Koralina i znao sam da je to nečije ime. Želeo sam da znam šta se desilo toj devojci", navodi Gejmen.

A šta joj se dogodilo? Pa, vidite, Koralina je veoma radoznala devojčica i kada se sa porodicom uselila u novu kuću, morala je da je detaljno istraži. Tako je došla do podatka da njihov novi dom ima 22 prozora i 14 vrata. I sva vrata se otvaraju, sem jednih. Jednog dana je, naravno, uspela da ih otključa, a šta je tamo našla pogledajte ili pročitajte.

Animirani film „Koralina" objavljen je 2009. godine, ima prilično solidnu ocenu na IMDb, dok glas glavnoj junakinji pozajmljuje Dakota Fening.

Još jedna mešavina fantastike i humora, „Anansijevi momci" (o kojoj smo već pričali), objavljena je 2005. godine. Anansi se, kao što već znamo, pojavljuje u „Američkim bogovima", ali ovo nije njihov nastavak, više je priča iz istog univerzuma.

Uglavnom, Anansi umire i njegov sin Debeli Čarli Nensi saznaje da ima polubrata. Problem je samo što je njegov polubrat u isto vreme polubog, a Čarli... pa, Debeli Čarli Nensi. A onda kad njih dvojica zamene živote, dogodi se svašta.

Nakon toga 2008. iz štamparije izlazi „Knjiga o groblju", zanimljiva priča koja je u isto vreme i za decu i za odrasle, a u kojoj dečak Niko, zvani Iko, nakon što su mu ubili roditelje, odrasta na groblju.

Gejmen navodi da je ideju za tu knjigu dobio još 1985. kada je video svog dvogodišnjeg sina Majkla kako vozi bicikl kroz groblje. Tada mu je, kako kaže, palo na pamet da napiše nešto poput „Knjige o džungli", samo na groblju. Dakle, umesto Bagire i Balua, duhovi i druga noćna stvorenja odgajaju dečaka na groblju.

Međutim, Gejmen je tada odlučio da još nije dovoljno dobar pisac da bi ideju sproveo u delo, pa je plan bio da se tome vraća na svakih nekoliko godina. Na kraju, „Knjiga o groblju" je napisana 23 godine kasnije.

Inače, jedan od najvećih Gejmenovih kvaliteta su neobično simpatični, a u isto vreme veoma moćni negativci čije strašne i jezive postupke uvek prati doza humora. Ovde je to Čovek zvani Džek. Prilično opasan tip, pazite ga se.

Poslednji roman objavio je 2013. godine i reč je o „Okeanu na kraju puteljka". U njemu upoznajemo sredovečnog muškarca čije ime ni u jednom trenutku nije otkriveno, a koji se vraća u svoj rodni kraj kako bi prisustvovao jednoj sahrani. Tu, poput VHS kasete koja se upravo premotava, počinju da mu se vraćaju slike iz detinjstva i druženja sa devojčicom po imenu Leti Hempstok. Naravno, tu negde su i neke veštice.

Prema Gejmenovim rečima, ta knjiga je o „traženju identiteta i povezanosti između detinjstva i odraslog sveta".

Kako kaže, „Okean na kraju puteljka" počeo je da piše kao kratku priču za suprugu Amandu Palmer, sa namerom da joj opiše svoje detinjstvo. Reč je o njegovom delu u kojem možda ima i najmanje elemenata fantastike, a Gejmen navodi da je u knjigu ubacivao stvari za koje je znao da će se svideti njegovoj supruzi, a ona baš i ne voli fantastiku.

Na kraju, barem zasada, 2016. objavio je „Nordijsku mitologiju", punu priča o Odinu, Toru, Lokiju, mjolniru, kraju sveta Ragnaroku, mitovima, patuljcima i divovima sa severa.

U međuvremenu, na kraju ili na početku, Gejmen je radio i na engleskom scenariju onog „crtaća" od kojeg svi vučemo traume iz detinjstva - „Princeza Mononoke", autor je i dela scenarija za film „Beofulf", pisao je za „Doktora Hua" i „Betmena", pojavio se u „Simpsonovima" i Big bang theory.

Osim toga, redovno, kad god putuje, bavi se nečim što naziva shadow signing - potpisuje svoje knjige na koje naleti po aerodromskim budžacima, tamo negde među onim naslonima za vrat na naduvavanje, šarenim časopisima i još šarenijim slatkišima.

Ali pre svega, kako kaže, nikada nije zaboravio da sanjari.

Na Jutjubu se može naći snimak nekog njegovog predavanja pred kakvim pozorištem ili amfiteatrom, tj. dela u kojem mu publika postavlja pitanja.

Zanima me, ukoliko se nalazite u nekom kreativnom padu", počeo je muški glas, dok Gejmen, držeći ruku iznad očiju poput nekog admirala koji gleda na pučinu, pokušava da ga vidi kroz jaku rasvetu, „odakle crpite inspiraciju i ideje da nastavite pisanje?"

Hm, upravo ste postavili pitanje koje se ne sme postaviti piscima", odgovorio je Gejmen. „Malo ste ga parafrazirali, ali ono što ste suštinski pitali jeste - odakle vam ideje. Pisci su inače užasni prema ljudima koji to pitaju. Uglavnom ih ismevamo, ali uglavnom zato što ne znamo odgovor i zato što smo prestravljeni da će ideje jednostavno nestati. Svaki pisac kojeg znam ima duhovit odgovor na to pitanje. Jedan je govorio da ih nabavlja iz prodavnice ideja. Istina je da meni inspiracija dolazi iz više mesta. Iz očaja, iz rokova... Uglavnom dok radite nešto drugo. Ipak, najviše dolaze iz sanjarenja. Na primer, svi znamo da ako vas ujede vukodlak, vi onda postanete vukodlak. To je opštepoznato. Onda vam padne na pamet šta bude kada vukodlak ugrize zlatnu ribicu? Ili šta ako zabije kandže u fotelju? Hoće li ona početi da reži? To, naravno, mora da se dešava tokom zime, zbog tragova u snegu. I eto, imate priču."

Takođe, Gejmen ističe da je mašta mišić - atrofira ako ga ne vežbate.

Tako da je važno da uvek maštate, pisali ili ne. I da ne zaboravite da je sve stvarno. Sve veštice, svi trolovi, svi patuljci i sve sile tame.

Bajke su i više nego istinite - ne zato što nam kažu da zmajevi postoje, već zato što nam kažu da zmajevi mogu biti pobeđeni", navodi Gejmen.

Uh, zmajeva uvek ima oko nas.

Dobro je znati da je moguće pobediti ih.

 

 

 

Gejmen o pisanju + neki saveti za mlade pisce

· Biti pisac je veoma čudan posao - uvek ste vi protiv praznog lista papira (ili praznog ekrana) i prilično često prazan papir pobedi.

· Evo kako da napišete knjigu - sednete za tastaturu i ubacujete reč po reč dok nije gotovo. Toliko je lako i toliko teško.

· Napišite svoje priče baš kako treba da budu napisane. Napišite ih iskreno i ispričajte ih najbolje što možete. Nisam siguran da postoje bilo kakva druga pravila. Barem ne ona bitna.

· Kada sam počeo, bilo je mnogo stvari za koje sam znao da ne mogu da uradim i mnogo stvari za koje sam saznao da ne mogu da ih uradim tek kad sam pokušao da ih uradim.

· Kada počinjete kao mlad pisac, pogledajte u sve što je ranije bilo i sve što je uticalo na vas. Zaronite u svoju maštu. Izručite na kraju taj bućkuriš iz lonca. To je nešto od čega počinjete.

· Kao neki posebno izdržljivi vampir, kratke priče odbijaju da umru i deluje mi da su te priče savršene dužine za našu generaciju.

· Nadam se da ćete u godini koja dolazi praviti greške. Ako pravite greške, onda pokušavate nove stvari, učite, živite, idete napred, menjate se, menjate svet. Radite stvari koje nikada ranije niste radili i najvažnije, radite nešto.

 

 

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.