Zašto pametni ljudi veruju u mitove o koronavirusu: Šta su to “kognitivni jadnici” i zašto “klimamo glavom kada misli glatko teku”

1
Foto Profimedia

Od studenata do političara, mnogi pametni ljudi nasedaju na opasne laži o koronavirusu. Zašto? I kako možete da se zaštitite od dezinformacija?

Tužna je istina da će svaka zdravstvena kriza izazvati sopstvenu pandemiju dezinformacija. Tokom osamdesetih devedestih i dvehiljaditih, videli smo širenje opasnih laži o AIDS-u, od uverenja da je HIV virus napravljen u vladinoj laboratoriji, do ideje da su HIV testovi nepouzdani, i čak spektakularno neutemeljenu teoriju da može da se leči kozjim mlekom. Te tvrdnje su povećale rizično ponašanje i pogoršale krizu, piše za BBC Dejvid Robinson, autor “The Intelligence Trap”.

Sada vidimo novu količinu lažnih vesti, ovog puta o pandemiji Covid-19. Od Fejsbuka do Vocapa, često deljene dezinformacije uključuju sve, od toga šta je izazvalo epidemiju, do toga kako da sprečite da se razbolite. Tu su priče o suncu, toplom vremenu i pijenju vode koja može da “spere” koronavirus. Ozbiljni mediji pokušavaju da naprave razliku, a Svetska zdravstvena organizacija redovno ažurira svoju stranicu na kojoj razbija mitove.

U najgorem slučaju, same ideje su štetne – nedavno je u izveštaju iz jedne provincije u Iranu otkriveno da je više ljudi umrlo od toga što je pilo alkohol industrijske jačine, na osnovu lažne tvrdnje da može da vas zaštiti od Covid-19, nego od samog virusa. Ali, čak i naizgled bezopasne ideje mogu da namame i vas i druge da steknu lažni osećaj sigurnosti, da vas povuku da se ne pridržavate smernica vlade, i da naruši poverenje u zdravstvene službe i organizacije.

Postoje dokazi da ove ideje uspevaju. Jedna anketa koju su sproveli YouGov i Ekonomist u martu 2020. otkrila je da je 13 odsto Amerikanaca poverovalo da je Covid-19 prevara, na primer, dok je ogromnih 49 odsto verovalo da je epidemiju mogao da stvori čovek. I dok se možda nadate da će obrazovanje ili snaga pameti pomoći da se razdvoje činjenice od fikcije, lako je pronaći primere mnogih obrazovanih ljudi koji su naseli na ove lažne informacije.

Samo uzmite u obzir Keli Brogan, uglednu teoretičarku zavere Covid-19: diplomirala je na MIT i studirala psihijatriju na Kornel univerzitetu. Ipak, zanemarila je jasne dokaze o opasnosti virusa u zemljama kao što su Kina i Italija. Čak je otišla toliko daleko da je dovela u pitanje osnovne principe teorije o mirobima, dok je podržavala pseudonaučne ideje.

Čak i neki svetski lideri, za koje biste se ponadali da bolje razlučuju kada je reč o neosnovanim glasinama, krivi su za širenje netačnih informacija o riziku od epidemije i promovisanju neproverenih lekova koji mogu više da naškode nego da pomognu, navodeći Tviter i Fejsbuk da preduzmu jedinstvene korake i uklone te postove.

Na sreću, psiholozi već proučavaju ovaj fenomen. I ono što otkrivaju možda će sugerisati nove načine da se zaštitimo od laži i pomoći u sprečavanju širenja ovih dezinformacija i bezumnog ponašanja.

Preopterećenje informacijama

Deo problema proističe iz prirode samih poruka. Po ceo dan, svakoga dana, bombardovani smo infomacijama, i zato se često oslanjamo na svoju intuiciju kada odlučujemo da li je nešto tačno. Oni koji šalju lažne vesti mogu da učine da njihova poruka postaje “istinitija” samo zahvaljujući nekim trikovima, zbog kojih nećemo primeniti svoje veštine kritičkog razmišljanja, kao što je proveravanje istinitosti njenog izvora. Kako autori jednog rada navode: “Kada misli nesmetano teku, ljudi klimnu glavom.”

NAJVAŽNIJE STVARI KOJE BI TREBALO DA ZNATE O KORONAVIRUSU:

Koji su glavni simptomi koronavirusa i kako ga razlikovati od sezonskog gripa

Šta možete da uradite da biste smanjili rizik od zaraze koronavirusom (kako da se pripremite za COVID-19)

Izbegavajte rukovanje i ljubljenje

Šta je “samoizolacija” i kada je bi je trebalo primenjivati

Da li maska pomaže i kada bi trebalo da je nosimo?

Kako funkcionišu brzi testovi za koronavirus?

Čuvajte se infodemije (najezde lažnih vesti). Na primer, psi i mačke ne prenose koronavirus

Erin Njuman sa Australijskog nacionalnog uiverziteta, na primer, pokazala je da jednostavno prisustvo slike pored izjave uvećava naše poverenje u njenu tačnost, čak i ako je ona samo tangencijalno povezana sa tvrdnjom. Generička slika virusa koji prati neke tvrdnje o novom načinu lečenja, recimo, možda ne nudi dokaz za samu izjavu, ali pomaže nam da vizualizujemo opšti scenario. Mi tu “lakoću obrade” shvatamo kao znak da je tvrdnja tačna.

Iz sličnih razloga, dezinformacije će uključivati i opisni jezik ili živopisne lične priče. Takođe će da sadrže dovoljno poznate činjenice ili brojke, kao što je pominjanje imena priznate medicinske institucije, kako bi laž bila ubedljiva, omogućavajući joj da se “veže” za naše prethodno znanje.

Čak i jednostavno ponavljanje izjave, bilo da je reč o istom tekstu ili preko više poruka, može da uveća njihovu “istinitost” tako što će povećati osećaj da nam je to poznato, što mešamo sa činjeničnom tačnošću. Dakle, što češće vidimo nešto u vestima, veća je verovatnoća da ćemo misliti da je to tačno, čak i ako smo prvobitno bili skeptični.

Deljenje pre razmišljanja

Ovi trikovi su odavno poznati majstorima propagande i prodavcima dezinformacija, ali današnji društveni mediji mogu da preuveličaju našu sklonost ka lakovernosti. Nedavni dokazi pokazuju da mnogi ljudi refleksno dele sadržaj bez razmišljanja o njegovoj tačnosti.

Gordon Penikuk, vodeći istraživač psihologije dezinformacija na Univerzitetu Ređina u Kanadi, zamolio je učesnike da razmotre mešavinu istinitih i lažnih naslova o epidemiji koronavirusa. Kada im je posebno traženo da procene tačnost izjava, učesnici su za oko 25 procenata lažnih vesti mislili da su tačne. Kada su ih pitali da li će taj naslov proslediti dalje, njih 35 odsto je reklo da će preneti lažne vesti, znači 10 procenata više.

“To sugeriše da su ljudi delili materijal za koji su mogli da znaju da je lažan samo da su više razmislili o tome”, rekao je Penikuk.

Možda se njihov mozak više bavi pitanjem da li će dobiti više lajkova i retvita, a ne o njenoj tačnosti. “Društveni mediji ne podstiču istinu. Ono što podstiče je angažovanje”, rekao je Penikuk.

Ili su, možda, mislili da mogu da prebace odgovornost na druge da oni sami prosude tačnost: Mnogi su delili lažne informacije sa svojevrsnom izjavom o odricanju od odgovornosti, govoreći nešto: “Ne znam da li je to istina, ali…”

Oni možda misle da, ako postoji imalo istinitosti u toj informaciji, to će pomoći prijateljima i pratiocima, a ako nije istina, bezopasno je, pa je podsticaj da se to podeli, ne shvatajući da daljim deljenjem vesti nanosite štetu, takođe.

Bilo da su to obećanja o domaćem leku ili o tvrdnji o nekakvom vladinom mračnom zataškavanju, sigurnost da će dobiti snažan odgovor svojih pratilaca na mrežama odvratiće ljude od očiglednog pitanja. To pitanje bi trebalo da bude: da li je istina?

Savladavanje reakcija

Klasična psihološka istraživanja pokazuju da su neki ljudi prirodno bolji u savladavanju svojih refleksnih odgovora od drugih. Ovaj nalaz može da nam pomogne zbog čega su neki ljudi podložniji lažnim vestima od drugih. Istraživači poput Penikuka koriste sredstvo poznato kao “kognitivni test refleksije” ili CRT za merenje ove sklonosti. Da biste razumeli kako to deluje, razmotrite sledeće pitanje:

KORONAVIRUS:

“KUĆNA IZOLACIJA” – Uslovi za dobijanje i preporuke za ukućane

RADITE OD KUĆE? – Evo kako da olakšate sebi

ŠTA ZNAČI IMATI “KONTAKT” SA ZARAŽENIM?

Emilin otac ima tri ćerke. Prve dve se zovu April i Maj. Kako se zove treća ćerka?

Da li ste odgovorili Jun?

To je intuitivni odgovor za većinu ljudi, ali tačan odgovor je, naravno, Emili.

Da biste došli do tog rešenja potrebno je da napravite pauzu i da nadjačate refleksnu reakciju. Iz tog razloga, CRT pitanja nisu toliko test sirove inteligencije koliko test nečije tendencije da koristi svoju inteligenciju razmišljaju o stvarima na promišljen, analitički način, umesto da se osloni na svoju početnu intuiciju.

Psiholozi često te ljude koji to ne čine nazivaju “kognitivni jadnici” jer možda poseduju veliku mentalnu rezervnu ali je ne “troše”. Kognitivna jadnoća čini nas podložnim mnogim kognitivnim pristranostima, a čini se da menja i način na koji konzumiramo informacije (i dezinformacije).

Na primer, kada je reč o izjavama o koronavirusu, Penikuk je otkrio da ljudi koji su postigli lošu ocenu na CRT manje su pronicljivi i razboriti u odabiru tvrdnji u koje veruju i koje su voljni da podele.

Metju Stenli sa Djuk univerziteta izvestio je o sličnom obrascu podložnosti ljudi teorijama zavera o koronavirusu. Imajte na umu da oko 13 odsto američkih građana veruje u ovu teoriju, koja potencijalno može da utiče na to da ne budu oprezni s higijenom ruku i socijalnom distancom. “Trinaest procenata izgleda mnogo da bi se ovaj virus vrlo brzo proširio”, rekao je Stenli.

Ubrzo nakon što je sprovedena anketa YouGov i Ekonomista, utvrđeno je da su oni učesnici testiranja koji su imali lošije rezultate na CRT testu bili znatno podložniji tim pogrešnim argumentima.

Ovi kognitivni jadnici su i ređe prijavljivali promenu ponašanja kako bi se zaustavilo širenje bolesti, kao što je češće pranje ruku i socijalno distanciranje.

Zaustavite širenje

Saznanje da mnogi ljudi, čak i inteligentni i obrazovani, imaju ove “jadne” sklonosti da prihvate dezinformacije kao činjenice mogu da nam pomognu da zaustavimo širenje deinformacija.

Imajući na umu ideju da “klimamo glavom kada misli glatko teku”, pomoći će onima koji rade na otkrivanju istinitosti da izbegavaju komplikovanje.

Umesto toga, treba da predstave činjenice što jednostavnije, po mogućstvu uz pomoć slika i grafikona koje olakšavaju vizualizaciju. Kao što Stenli kaže: “Potrebno nam je više komunikacije i strateškog rada da ciljamo ljude koji nisu toliko voljni da budu promišljeni.” Jednostavno, nije dovoljno dobro predstaviti tačan argument i nadati se da će on proći.

Ako je moguće, ove kampanje treba da izbegnu ponavljanje samih mitova. Ponavljanje čini da se ta ideja čini poznatom, što bi moglo da pojača percepciju istinitosti. To, naravno, nije uvek moguće. Ali, kampanje mogu bar da pokušaju da učine da činjenice budu istaknutije i upečatljivije od mitova, tako da je veća verovatnoća da će se zadržati u glavama ljudi (Iz tog razloga se i ovde ne ponavjaju toliko teorije zavere).

Kada je u pitanju naše ponašanje na mreži, možda bismo pokušali da se emocionalno distanciramo od sadržaja i malo više razmislimo o njegovoj činjeničnoj osnovi pre nego što ga prenesemo. Da li se zasniva na glasinama ili čvrstim naučnim dokazima? Možete li da pronađete originalni izvor? Kako izgleda kada se poredi sa postojećim podacima? Da li se autor oslanja na uobičajene logičke zablude da bi bio ubedljiviji?

Ovo su pitanja koja bi trebalo da postavimo, a ne da li ćemo dobiti što više lajkova ili da li bi “možda” bilo od koristi drugima. A postoje dokazi i da se svi možemo popraviti u tome uz pomoć prakse.

Penikuk sugeriše da bi društvene mreže mogle da nateraju svoje korisnike da budu pažljiviji svojim relativno jasnim intervencijama. U svojim eksperimentima ustanovio je da je sam zahtev postavljen učesnicku da proceni tačnost jedne tvrdnje ohrabriločesnike u da počnu kritičkije da razmišljaju o drugim izjavama, tako da su više nego dva puta razmislili o informaciji pre nego što su je podelili.

U praksi, to bi moglo da bude tako jednostavno kao automatski podsetnik na društvenim mrežama korisniku da razmisli dva puta pre nego što nešto podeli, mada bi pažljivo testiranje moglo da pomogne kopanijama da pronađu najpouzdaniju strategiju, kaže on.

Ne postoji jedan lek za sve bolesti. Kao i naši pokušaji da suzbijemo virus, potreban nam je višestruki pristup u borbi protiv širenja opasnih i potencijalno po život ugrožavajućih informacija.

I dok se kriza produbljuje, svačija je odgovornost da zaustavi to širenje.

1 KOMENTAR

Comments are closed.