Uspon i pad u doba pandemije: Da li će SZO preživeti Covid-19 i da li je u pravu Tramp kad kaže da su ovoga puta stvarno podbacili

1
Beta - Kim Hyun-tae/Yonhap via AP

Otkako je Donald Tramp kritikovao SZO da je “ovoga puta stvarno podbacila”, i da je naklonjena Kini, čini se da su se oslobodili i ostali i da su kritike na račun Svetske zdravstvene organizacije postale sve glasnije.

“Imate situaciju u kojoj izgleda da SZO ne želi da sprovodi svoj autoritet”, rekao je Dejvid Fidler, saradnik za globalno zdravlje u Savetu za spoljnje odnose i redovni konsultanti SZO.

Lideri SZO su “veoma frustrirani”, kaže Džon Mekkinzi, virolog i savetnik Komiteta za vanredne situacije SZO. “Poruke se šalju jasno i glasno, a neki zanemaruju upozorenja. SAD su to uglavnom učinile, Velika Britanija je uglavnom to uradila.” Tedros Adhanom Gebrejesus, generalni direktor SZO je na dan kada je objavio pandemiju, 11. marta govorio o alarmantnim nivoima nedelovanja u mnogim zemljama, prenosi Gardijan u ogromnoj analizi SZO. Kolika je moć SZO i kolika je njena krivica? Ona nema, za razliku od nekih drugih organizacija, nikakvu realnu moć, niti sposobnost da obaveže svoje članice, niti ih kazni. Njen godišnji budžet od dve milijarde dolara manji je od budžeta mnogih univerzitetskih bolnica. SZO je “iscrpela i snagu i resurse”, navodi Ričard Horton, urednik uticajnog medicinskog časopisa Lanset. “Njeni autoritet i koordinaciona sposobnost slabe. Njena sposobnost da usmerava međunarodni odgovor na epidemiju opasnu po život ne postoji.”

“Sva prethodna pravila o globalnim normama, javnom zdravlju i razumevanju onoga što se očekuje u vezi sa epidemijom su propala”, navodi Lorens Gostin, direktor Centra za saradnju u SZO. “Niko od ne zna kuda to vodi.”

Kako je sve počelo

Svetska zdravstvena organizacija stvorena je u trenutku nade internacionalizma koji je usledio nakon haosa Drugog svetskog rata. Ideja o globalnoj saradnji u borbi protiv bolesti nije nova – u 19. veku, na periodičnim Međunarodnim sanitarnim konferencijama, zemlje su imale standardne karantinske procedure zbog kolere i žute groznice – ali osnovni principi SZO, usvojeni 1948, predviđaju daleko širu globalnu misiju, ništa manje nego “dostizanje najvišeg nivoa zdravlja za sve ljude”.

Jedna od omiljenih priča o uspehu SZO je iskorenjivanje velikih boginja, bolesti koja je pedesetih godina i dalje ubijala milione ljudi godišnje, uprkos postojanju vakcine. Iako je SZO radila na istraživanju imunizacije, njena najvažnija uloga bila je organizaciona i diplomatska. Godine 1959. ubedili su Sovjetski Savez da proizvede 25 miliona doza vakcina, koje je SZO distribuirala.

Da ne bi izostale iz toga, Sjedinjene Države su donirale milione dolara za programe vakcinacije, direktno i preko SZO. Do kasnih šezdesetih, svaka članica Ujedninjenih nacija slala je detaljan sedmični izveštaj u sedište SZO o broju slučajeva velikih boginja i o napretku. Godine 1979, SZO je proglasila iskorenjivanje velikih boginja, prvo u istoriji sveta. SZO nije obezbedio najviše novca, imunizovao je većinu ljudi ili je izmislio ključne tehnologije poput bifurkirane igle, ali je teško zamisliti da bi se velike boginje iskorenile bez nje.

Ako priča o iskorenjivanju velikih boginja pokazuje da SZO deluje nešto poput međunarodnog ministarstva za javno zdravlje, to ne objašnjava njegov trenutni položaj hitne službe, nadziranja epidemije u svetu i preduzimanja akcija za njeno suzbijanje. To je nešto novije u njenom portfoliju, nastao u osamdesetim i devedesetim, kada je SZO delovala da gubi svoj raniji dinamizam. Bolesti zbog kojih je delimično i stvorena – velike boginje, žuta groznica i kuga – ili su iskorenjeni ili su bili u opadanju, a bilo je previše sporo otkrivanje novih pretnji kao što su HIV/AIDS. Pod vođstvom dr Hiroši Nakajama, od 1988. do 1998, organizacija je stagnirala, a neke države članice su se žalile na loše vođenje i navodnu korupciju.

Kako je norveška doktorka ukrotila Kinu

Na prelazu u novi vek dogodile su se dve stvari koje će preoblikovati SZO kakav sada imao u borbu protiv Covid-19. Dinamična bivša premijerka Norveške, dr Gro Harlem Bruntland je 1998. godine izabrana za generalnu direktorku SZO. Četiri godine kasnije, 2002, poljoprivrednik iz kineske provincije Guangdong razboleo se od smrtonosne, nikada ranije viđene respiratorne bolesti koja se brzo proširila među bolničkim osobljem koje ga je lečilo, i postala prva pandemija 21. veka: ona koja nastaje iznenada, nema leka za nju, koja se širi brzinom i širinom međunarodnog poslovanja.

S obzirom na urušen sistem, nejasan mandat i oslanjanje na diplomatiju, direktor SZO ima veliku moć da je oblikuje. Čak i pre nego što je preuzela tu ulogu, Brutland je bila poznata na svetskoj sceni. “Već sam bila politički vođa i navikla sam se na ovakvu vrstu autoriteta”, rekla je. Kao i njen prijatelj Kofi Anan, harizmatični lider UN, Bruntlandova je verovala da međunarodne institucijetreba da budu spremne da predvode kada je potrebno, a ne da ih moćne nacije zaobilaze. “Ako je posao usmeravati i koordinisati globalno zdravlje, nije pitanje šta jedna ili više vlada traže od nas da uradimo. Mi radimo za čovečanstvo”, rekla je.

Ona je podstakla SZO da iskoristi svoje lokalne kontakte, diplomatske kanale i internet da bi pronašao potencijalne epidemije, što je sve učinilo da se organizacija manje oslanja na informacije od lokalnih vlada. Za samo nekoliko godina je ova strategija pokazala da deluje. U novembru 2002. godine, kada je kineska vlada postala svesna prvih slučajeva nove respiratorne bolesti, kasnije nazvane SARS, propustila je da obavesti SZO. Ali zahvaljujući novim pristupom Bruntlandove, SZO je pratila kineske medije i medicinske izveštaje i postala svesna pojave onoga što se smatralo neobičnom epidemijom zapaljenja pluća. Uz njihove sumnje, 10. februara 2003. godine je Dejvid Hejman, tadašnji izvršni direktor SZO za izbijanje zaraznih bolesti, primio je imejl sina bivšeg člana SZO u kini koji ga je upozorio na “čudnu zaraznu bolest” koja je ubila već sto ljudi, ali za koju “nije dozvoljeno da bude objavljena u javnosti”. SZO je preneo Kini informacije koje je imala, koja je narednog dana podnela prvi zvanični izveštaj.

Iako SZO nije imala formalna ovlašćenja da nadzire i cenzuriše svoje članove, Bruntland nije marila za to. U narednim mesecima bi optuživala Kinu da uskraćuje informacije, tvrdeći da je epidemija mogla da bude izbegnuta “da je SZO mogao da pomogne u ranoj fazi” i podstakla Kineze da “nam dozvoli da reagujemo što brže”. Neverovatnom brzinom Kina je reagovala i podelila svoje podatke sa SZO. “Posle njenih izjava u Kini, nijedna druga država nije oklevala”, naveo je Hejman.

U martu 2003. godine kako se bolest proširila na Hongkong, Vijetnam pa i Kanadu, prvi put u svojoj istoriji je SZO izdala preporuke da se ne putuje u pogođena područja (pre toga je odluka o preporukama bila prepuštana državama članicama). Uprkos tome što nisu imale formalna ovlašćenja za prizemljavanje aviona mere su delovale. “Putnici i letovi su dramatično opali čim smo izdali preporuke”, kaže Hejman.

Njen pristup nije uvek bio popularan, a neki su ga čak i prezirali. “Nije u pitanju samo Kina. Gradonačenik Toronta je doleteo u Ženevu da bi nam rekao da povučemo preporuke o putovanjima – dok istovremeno nije kontrolisao epidemiju. Imao je ljude sa SARS-om koji su se vozili okolo metroom, nije bilo praćenja kontakta, nikakvog praćenja. Nije mogao da prihvati da mu govorimo šta treba da radi”, rekla je Bruntland.

“SZO nije NATO, niti Savet bezbednosti”

Odgovor SZO na SARS smatran je ogromnim uspehom. Manje od 1.000 ljudi u svetu umrlo je od ove bolesti, uprkos tome što se proširila na 26 zemalja. Pandemija je poražena ne vakcinama ili lekovima, već sa NFI ili “nefarmaceutskim intervencijama” na jeziku SZO: upozoravanjem o putovanjima, praćenjem, testiranjem, izolovanjem slučajeva i ogromnom operacijom prikupljanja informacija u više zemalja, a sve je to omogućilo spremnost SZO da povrati autoritet koji je imala. “Bruntland je radila stvari za koje SZO nije imala ovlašćenja. Samo ih je uradila. Koristila je SARS kao test vožnju za neke veoma radikalne promene”, kaže Fidler.

NAJVAŽNIJE STVARI KOJE BI TREBALO DA ZNATE O KORONAVIRUSU:

Koji su glavni simptomi koronavirusa i kako ga razlikovati od sezonskog gripa

Šta možete da uradite da biste smanjili rizik od zaraze koronavirusom (kako da se pripremite za COVID-19)

Izbegavajte rukovanje i ljubljenje

Šta je “samoizolacija” i kada je bi je trebalo primenjivati

Da li maska pomaže i kada bi trebalo da je nosimo?

Kako funkcionišu brzi testovi za koronavirus?

Čuvajte se infodemije (najezde lažnih vesti). Na primer, psi i mačke ne prenose koronavirus

“Posle SARS-a, stav SZO je bio da je to izvedeno sjajno i da to treba sada formalizovati”, rekla je Kler Venham, profesorka globalne zdravstvene politike na Londonskoj školi ekonomije. SZO je 2005. izradio novu verziju Međunarodnih zdravstvenih propisa (IHR), centralnog pravnog dokumenta koji je obavezujuć za sve države članice. Prema Fidleru, taj dorađeni IHR dokument je na snazi i danas i vrlo je radikalan dokument. Od svojih članica traži da se pripreme za pretnje po javno zdravlje u skladu sa standardima koje je postavila SZO i da izveštava o svim izbijanjima epidemija i svim narednim dešavanjima. Takođe omogućava SZO da proglasi vanredno stanje zbog opasnosti po međunarodno zdravlje, koristeći sopstvene podatke, bez obzira na prigovor bilo koje zemlje. Tokom vanrednog stanja, očekuje se da zemlje preuzmu preporuke i vođstvo SZO i prijave bilo koje odstupanje od toga. Svi ovi zahtevi, zabrane prijavljivanja epidemija, bili su novi.

Ako dokument nije mogao da pruži stvarnu snagu SZO ako države odbiju da se povinuju. “SZO nije NATO, to nije savez bezbednosti”, kaže Đan Luka Burći, pravni savetnik SZO do 2018. SAD, usredsređene na bioterorizam posle 9/11, podržale su organizaciju u proširenju nekih ovlašćenja, ali usprotivili su se Brazil, Rusija, Indija i Kina. Postojala je opšta nevoljnost da se međunarodnoj organizaciji dodeli više moći. Svi su bili zahvalni što je zaustavljena pandemija, ali niko i dalje nije želeo da im se govori šta da rade, objasnila je Ketrin Vorsnop, profesorka sa Univerziteta Merilend.

Kako je “svinjski grip” urušio kredibilitet SZO

Ako SZO ponekad deluje kao slaba u rešavanju krize s koronavirusom, to je delom i zbog ožiljaka i iskustava u protekloj deceniji. Od 2009. godine pa ovamo, SZO se suočio sa osudom medija i međunarodnih zajednica zbog načina na koji se suočava sa suksesivnim krizama, i to sve u deceniji kada je finansijski i diplomatski poredak koji ju je podržavao počeo da propada.

Prvo je bila epidemija H1N1, ili “svinjskog gripa”. Novi virus gripa otkriven je u Meksiku u martu 2009, a do juna, kada je SZO objavila pandemiju, bilo je više od 28.000 slučajeva u 74 zemlje. Naredne godine je SZO koordinirala globalni odgovor, manje agresivno nego tokom SARS-a, i 10. avgusta 2010. godine je objavljeno da je pandemija završena. Skoro odmah je pristup SZO doveden u pitanje. Broj mrtvih širom sveta, 18.500 ljudi, bio je niži nego što se očekivalo, posebno jer se zemlja proširila u preko 200 zemalja. Mediji i nekoliko uticajnih evropskih političara zahtevalo je da se preispita da li je SZO pogrešila sa proglašavanjem pandemije i “potrošila ogromne sume novca i bespotrebno zaplašila ljude”, kao što je Pol Flin, bivši poslanik laburista, koji je vodio jednu od istraga, rekao za Tajms 2010.

Do danas su podeljena mišljenja da li je H1N1 bio kriza ili lažna uzbuna. “SZO je uvek u riziku da će biti kritikovana da preteruje ili da ne radi ono što treba”, kaže Keiji Fukuda, bivši pomoćnik generalnog direktora SZO koji je predvodio suzbijanje epidemije H1N1.

Fidler, koji uglavnom odobrava brzu akciju SZO tokom izbijanja H1N1, veruje da su reakcije ove organizacije, tada pod komandom generalnog direktora Margaret Čan, postale suzdržanije. Bilo je i to vreme na koje je jako uticala finansijska kriza 2008. i na budžet SZO. “Došlo je do velikog nedostatka finansijskih sredstava”, rekao je Endrju Kasels, direktor strategije u SZO između 2008. i 2013. “Rezovi su napravljeni za programe reagovanja na krize i smanjenje osoblja.”

Kada je ebola pogodila zapadnu Afriku 2014. godine, kombinacija većeg opreza i smanjenog budžeta SZO dovela je do katastrofe. Za razliku od prethodne pandemije, ovoga puta je SZO sporo reagovao i smatralo se da je izgubio kontrolu nad situacijom. Na kraju su SAD i još nekoliko zemalja rasporedile više od 5.000 vojnog osoblja na zahtev pogođenih zemalja, a stvoren je i privremeni komitet UN koji bi preuzeo odgovornosti od SZO. Od izbijanja epidemije je stradalo 11.300 ljudi, velika većina u samo tri države: Gvineji, Liberiji i Sijera Leoneu, mesecima parališući njihov zdravstveni sistem, i izazivajući paniku širom sveta. Ugledni naučnici su ocenili odgovor SZO kao “strašan neuspeh”. Najveći deo krivice pao je na samu Čanovu. Ona je izgledala šokirano pod pritiskom štampe, govoreći da je SZO tehnički savetodavno telo i da je najveća odgovornost za zdravlje građana na nacionalnim vladama.”Želela je da SZO bude apolitička agencija, više kao tehnička podrška”, navela je Sara Dejvis, profesorka globalnog zdravlja na Grifit univerzitetu u Australiji.

Fidler veruje da je oklevanje u slučaju ebole, i neuspeh da se organizuje međunarodni odgovor u ključnom trenutku pokazao da rukovodstvo SZO “više nema vere u svoj autoritet”.

“Niko nije pretio kao Tramp”

Danas, pod Tedrosom, SZO ne samo da je suočena sa najvećom pandemijom u svojoj istoriji, već se mora odbraniti od nacija od kojih najviše zavisi. “Tokom mojih 25 godina rada na globalnim zdravstvenim pitanjima, ne mogu da se setim lidera neke istaknute zemlje koji je pretio da će kazniti SZO na način na koji je to učinio predsednik Tramp”, kaže Fidler.

Na istoj konferenciji na kojoj je naveo da će povući finansiranje SZO, Tramp je optužio ovu organizaciju da prikriva informacije, da je presporo reagovala na virus i iznad svega da favorizuje Kinu. Otkako je počela kriza, Tedros je više optuživan da je mek prema Kini. Senator Markos Rubio je nedavno za Foks njuz rekao da je kineska vlada “iskoristila SZO da svet dovede u zabludu”, tvrdeći da je SZO “ili saučesnik ili opasno nesposobna”. Američki senator Rik Skot je bio još otvoreniji i optužio SZO da “pomaže komunističkoj Kini da prikrije globalnu pandemiju” (Tedros je, u međuvremenu, upozorio na opasnost od politizovanja virusa).

Sve do nedavno, SZO je posmatrana kao neutralna arena za Kinu da proširi svoju moć. “Kina voli da pronalazi način u globalnom sistemu koji će joj doneti vodeću ulogu. SZO je bilo nekontroverzno mesto za to”, rekla je Rana Mier, direktor Kineskog centra Univerziteta Oksford.

Više ne. Opseg početnog prikrivanja još nije jasan, ali nema sumnje da su kineski zvaničnici bar na lokalnom nivou znali za pojavu nove bolesti nedeljama pre nego što je ona prijavljena SZO. Za to vreme, kineski lekari su sprečavani da govore o tome.

KORONAVIRUS:

“KUĆNA IZOLACIJA” – Uslovi za dobijanje i preporuke za ukućane

RADITE OD KUĆE? – Evo kako da olakšate sebi

ŠTA ZNAČI IMATI “KONTAKT” SA ZARAŽENIM?

Džon Mekkinzi, savetnik komiteta SZO za hitne slučajeve, kaže da je organizacija “malo dovedena u zabludu” o epidemiji u Vuhanu. On kaže da su, do trenutka kada je vlada obavestila SZO 31. decembra, naučnici u Kini već obavili izdvajanje genoma virusa i utvrdili da je reč o koronavirus. Ipak, vlada to nije potvrdila sve do 7 januara, a ceo genom je objavljen 12. januara. “To je vrlo sporo”, rekao je Mekkinzi.

“Za te dve nedelje bar smo mogli da napravimo daleko više opreme i da ono što je potrebno za testiranje.” Mekkinzi dodaje da je broj slučajeva koje su Kinezi zvanično objavili u prvoj sednici, bilo 59, u sednici koja se završava 5. januara, i “nimalo toliko slučajeva koliko biste očekivali”. (Statistika koju je objavila kineska vlada i dalje je pod pitanjem, a neki izveštaji sugerišu da su možda ozbiljno potcenili broj smrtnih slučajeva od koronavirusa).

Uprkos sve većim frustracijama, sredinom januara je Kina odbila zahtev SZO da pošalje tim naučnih posmatrača u provinciju Hubej, epicentru epidemije, a Tedros se nikada nije približio onome što je uradila Bruntlandova prozivajući Kinu. Umesto toga, 28. januara je imao sastanak iza zatvorenih vrata sa Si Đinpingom u Pekingu, i dva dana kasnije, pohvalio je kineske napore da suzbiju bolest, izjavivši da Kina “postavlja novi standard u kontroli epidemije”. Istog dana, 30. januarau, SZO je proglasila vanredno stanje na globalnom nivou i započela sa izdavanjem preporuka za ceo svet. Kina je 8. februara konačno dozvolila posmatračima SZO da uđu u zemlju. Tedrosove pristalice smatraju da je njegova strategija upalila. Kritičari kažu da je to došlo prekasno.

Kineski čovek ili kako je Tedros stekao ozbiljne neprijatelje

Izabran za generalnog direktora SZO u julu 2017, Tedrosa je podržao blok afričkih i azijskih zemalja, uključujući i Kinu, koja ima značajan uticaj na te članove. (Sam Tedros je iz Etiopije, gde je bio ministar zdravlja, a zatim ministar spoljnih poslova između 2005. i 2016.)

To su zaista bili “gadni izbori”, kaže Dejvis, u kojem su sile koje su tradicionalno oblikovale SZO, kao što su SAD, UK i Kanada, dale podršku jednom od Tedrosovih rivala, britanskom doktoru Dejvidu Nabaru.

Tokom kampanje su Tedrosa kritikovali da je služio u represivnoj vladi, koja nije poštovala ljudska prava, a jedan od Nabarovih pristalica čak je optužio Tedrosa da je prikrivao epidemiju kolere u vreme dok je bio ministar zdravlja (Tedros je to demantovao, tvrdeći da je to poslednji pokušaj klevete, dok je Nabaro za Njujork tajms rekao da nikada nije ovlastio svoj tim da optuži Tedrosa za to). Kao odgovor, Tedrosove pristalice su napravile neku vrstu kolektivnog kontraudarca, rekao je Dejvis, protiv Velike Britanije i njenih saveznika, na kraju pobedivši. Tedros je postao prvi generalni direktor iz takozvane zemlje u razvoju, od brazilskog doktora Markolina Gomeša Kandau 1953. godine.

Iako dolazi iz političkog miljea, Tedros nije otvoren ili spreman na konfrontacije kao Bruntland. U Etiopiji su njegovu partiju TPFL uglavnom činili bivši revolucionari, muškarci koji su “izgledali kao isklesana stena” kaže Fantu Čeru, profesor na Američkom univerzitetu i bivši savetnik etiopske vlade. Tedros je bio drugačiji, žovijalan i pristupačan, kaže Čeru i dodaje da je lako mogao da uspostavi lične kontakte. “On nije baš ideolog, veruje da može da radi sa bilo kim”, kaže Mehari Tadel Maru, profesoka sa Univerzitetskog evropskog instituta u Firenci. Čeru vidi Tedrosa kao pragmatičnog čoveka.

“On nije u kineskom džepu. Amerikanci su naročito želeli da unište njegov imidž. Tedros zna kako ova igra funkcioniše. Morate imati više saveznika nego neprijatelja, a ti saveznici možda nemaju najbolje performanse.”

“Ne mislim da je Tedros uradio nešto što prethodni generalni direktori ne bi”, kaže Entoni Kostelo, direktor UCL instituta za globalno zdravlje. “Bio mu je potreban dobar odnos sa Kinom da bi mogao da dospe tu gde je.” Lovrens Gostin, ranije istaknuti kritičar Tedrosa, kaže da je “njegova velika pohvala Kini razumljiva”. “Tražio je način da privoli Kinu na saradnju.” Ipak je primetio da ova strategija “rizikuje kredibilitet SZO kao objektivne agencije”.

Kad je nestala solidarnost

Ako je SZO mislila da može da žrtvuje malo svog kredibiliteta, previdevši očigledne grube greške Kine u decembru i januaru u zamenu za njeno pomirljvost u februaru, bila je to greška. Rasprava o kineskom uticaju vodi se žestoko već nedeljama, najmanje otkako je vlada Tajvana tvrdila da je SZO ignorisala sopstvene rane izveštaje o prenošenju zaraze sa čoveka na čoveka kao deo veće namere smirivanja Kine, koja je već decenijama blokirala Tajvan od ulaska u SZO (i UN).

Sada kada Tramp, pokušavajući da nađe objašnjenje zbog čega SAD sada ima više slučajeva koronavirusa nego ijedna druga nacija, napadajući SZO i Kini, kao svoje omiljene žrtve, ova pitanja neće nestati. “Mislim da američka vlada neće prekinuti finansiranje”, kaže Fidler. “Ali, ono što se dogodilo sa ovom pandemijom, sa SZO između SAD i Kine, nije dobar znak za budućnost SZO.”

Sada je pandemija najjača u zemljama koje najviše i finansiraju SZO. Ričard Horton z Lanseta kaže da nakon što je SZO proglasila vanredno stanje, “zemlje, posebno zapadne zemlje, nisu slušale. Ili nisu želele da shvate šta se zapravo događa u Kini”. Petog februara, SZO je zatražila 675 miliona dolara za finansiranje odgovora na pandemiju do aprila. Entoni Kostelo sa UCL kaže da je, kada se 4. marta sastao sa Tedrosom, SZO dobio samo 1,2 miliona (Tedros je najavio da je cilj finansiranja konačno postignut, kada je broj zaraženih u svetu prešao milion). Države nisu slušale, jednostavno, čak ni kada je zvanično proglašena pandemija 13. marta. “Proglasili su pandemiju jer države nisu slušale savete”, kaže Adam Kamrad Skot, profesor globalnog zdravlja na Univerzitetu u Sidneju.

SZO je savetovala da se primeni nešto što je delovalo u Južnoj Koreji, a deluje izgleda i u Nemačkoj: ograničiti kontakte, praćenje obolelih i njihovih ontakata i testiranje. Tedros je stalno ponavljao: “testiranje, testiranje, testiranje” i “solidarnost, solidarnost, solidarnost”. Zemlje nisu slušale, Britanija je čak pokušavala da stvori “imunitet krda”. SAD nisu zatvarale niti škole, niti aerodrome. U Švedskoj su restorani i dalje otvoreni. Zemlje su se, čak, povukle iz međunarodne trgovine i saradnje, a francuska vlada je zabranila isporuku maski u Britaniju, Nemačka je optužila SAD da su zaplenili isporuku za Berlin iz luke na Tajlandu…

“Vlade su se povukle na nacionalne politike, a taj problem prethodio je ovoj krizi”, kaže Kler Venham, naučnica za zdravstvo. Države se već dugo okreću od međunarodnih institucija. Izgleda da vera u administracije i nadglednike globalnog poretkla opada, a da taj trend samo ubrzava Covid-19. “Kako to bude trajalo, videćete da SZO postaje sve manje važan”, kaže Venam. “Niko ne razmišlja o smanjenju globalnog broja, već samo o sopstvenom. SZO je globalna snaga, ali ljudi ne razmišljaju globalno.”

1 KOMENTAR

  1. Rodong Simun je jako i izuzetno neposten.
    I u ovoj situaciji Rodong Sinmun-uje javno misljenje. Ovo nije izvestavamnje, ovo je dresura misljenja.
    Virus ce i posle ovog vaseg marksistickg manifesta nastaviti da ubija.

Comments are closed.