Potresna ispovest anesteziologa u doba korone: Možda sam ja poslednja osoba koju vide. A do juče sam donosio bebe na svet…

0
Foto: Beta - Chinatopix via AP

Mogao bih da budem poslednja osoba koju će neki od ovih pacijenata ikada videti, ili glas koji će ikada čuti. Mnogi od njih neće biti skinuti sa respiratora. To je realnost ovog virusa. Prisiljavam se da razmišljam o tome nekoliko sekundi svaki put dok ulazim u odeljenje intenzivne nege da obavim intubaciju. To je ceo moj posao danas.

Disajni putevi. Koronavirusni disajni putevi. Radim 14 sati u noćnoj smeni, šest noći nedeljno. Kad pacijenti ne dobijaju dovoljno kiseonika, ubacujem tubu u njihove disajne puteve da bismo mogli da ih prikačimo na respirator. Kupujemo vreme da se njihovo telo izbori sa koronavirusom. To je ujedno i najopasniji postupak koji lekar može da obavi kada je u pitanju lično izlaganje. Prilazim na nekoliko centimetara od pacijentovog lica. Naginjem se ka njegovim ustima, stavljam prste na desni, otvaram disajne puteve. Sve što treba je kašalj. Stavljam mu štitnik za usta.

Ako nešto pođe loše, možete da imate sobu punu virusa. Dakle, postoji mogućnost da se razbolim. Možda verovatnoća, ne znam. Imam neke osnovne bolesti na koje utiče ovaj virus, ali pokušavam da misli ne zadržavam na tome. Do pre nekoliko nedelja, bio sam anesteziolog koje bi žene i neki muškarci videli na porođajima, dok im pristiže beba. Radio bih pet do sedam porođaja dnevno, uglavnom “carski rez” i epidurale. Mi smo velika državna bolnica na Univerzitetu Ilinois-Čikago, i obavili smo mnoštvo visokorizičnih porođaja. Obučeni ste da budete najsmirenija osoba u sobi. Uče nas: “Nemojte se samo oslanjati na lekove da biste umirili osobu. Koristite glas, kontakt očima, celo vaše držanje”. Pružamo ljudima pozitivne misli i pozitivna išče kivanja. Zvuči suludo, ali deluje. Naš tim je imao sastanak 16. marta kako bi smislio kadrovski plan, čim je bilo jasno gde sve ovo vodi. Čikago postaje središte epidemije, piše ovaj anesteziolog u ispovesti za Vašington post.

Naše odeljenje intenzivne nege je prepuno bolesnih. Pedijatrijsko odeljenje intenzivne nege raščišćeno je da bi moglo da podnese priliv ogromnog broja pacijenata. Talas je tek krenuo, a mi moramo da ograničimo svoju izloženost zarazi ili će nam ponestati osoblja. Svi smo se u osnovi složili da bi trebalo da se preko dana posvetimo intubiranju jedne osobe i jedne tokom noći, i ja sam počeo da razmišljam: Imam 33 godine. Kod kuće me ne čekaju deca. Ne živim sa starijim rođacima. Otprilike sat vremena posle sastanka, poslao sam imejl svom šefu. “Voleo bih da to radim ja. To bi trebalo da budem ja”.

Moj pejdžer “poludi” tokom noći. Devet sati, ponoć, dva, a zatim u 3:30. Obavljam nekoliko intubacija tokom većeg dela smene. Ali, sledeće nedelje ili nedelje nakon te, kažu da bi moglo da ih bude deset. To je uobičajena procedura. Intubiranje je rutinsko za nas, barem u normalna vremena. Možete da budete u disajnim organima za deset ili petnaest sekundi ako sve prođe kako treba. Ali, kada imate pacijenta koji ne dobija dovoljno kiseonika – što je slučaj sa ovim – svaka sekunda postaje presudna. Čim dobijem hitan poziv, grabim ranac sa lekovima i torbu sa zaštitnom opremom i trčim prema stepenicama. Nemam vremena da sačekam lift. Penjem se dva sprata na intenzivnu negu i oblačim svoju zaštitnu opremu ispred sobe: stavljam masku, štitnik za lice, kapu, drugu kapu, filter za vazduh, odelo, duple zaštitne rukavice. Vezujem sve zajedno, jer mi se dogodilo da mi se oprema pomerila i izložila zglobove. Postoji toliko mnogo načina da se kontaminirate virusom. Pratim svoje otkucaje srca, i penju se sa, otprilike 58 na 130 kada uđem u jedinicu intenzivne nege.

Pod stresom sam i u žurbi i vruće mi je u zaštitnoj opremi. Pokušavam da to ne pokažem.

Ponekad se šokiram kada uđem i vidim pacijente. Većina onih koje sam intubirao su mladi – u tridesetim, četrdesetim, pedesetim. To su ljudi koji su došli u urgentni centar jer su kašljali dan ili dva, a ponekad nekoliko sati. Ali, do trenutka kada uđem u sobu, oni imaju težak respiratorni problem. Njihov nivo kiseonika je možda 70 do 80 odsto umesto 100, što je alarmantno. Oni imaju 40 udisaja u minutu, kada bi trebalo da imaju 12 ili 14. Nemaju rezerve kiseonika. Bledi su i iscrpljeni. To ih uvodi u “mentalnu maglu”, i nekad me ni ne čuju kada se predstavim. Neki paniče i bore se za dah. Drugi mrmljaju ili su nepovezani. Prošle nedelje je jedan pacijent plakao i tražio moj telefon da bi mogao da zove porodicu i oprosti se sa njima, ali je njegov nivo kiseonika opadao i nismo imali vremena, i nisam smeo da rizikujem da donesem telefon i kontaminiran ga virusom, i cela stvar je bila nemoguća. Izvinjavao sam se. Ja samo… Ne znam. Moram da nađem način da to sve preguram da bih obavljao svoj posao. Ponekad se “pocepam”, i ako se to desi, to može da mi zamagli štitnik za lice. Prvo što moram da uradim je da privučem stolicu i da se spustim na nivo kreveta. Uglavnom im je pogled prepun straha. Ali, ponekad je to, iskreno, olakšanje, kao:”Hvala Bogu. Ne mogu ovo više da radim”. Oni nemaju snagu da budu histerični. Pacijentu stavljam masku s kiseonikom i puštam čist kiseonik nekoliko minuta. Želite da im pustite da se “nadišu” dovoljno jer neće moći da dišu sami. Zatim im dajem lekove da se uspavaju.

NAJVAŽNIJE STVARI KOJE BI TREBALO DA ZNATE O KORONAVIRUSU:

Koji su glavni simptomi koronavirusa i kako ga razlikovati od sezonskog gripa

Šta možete da uradite da biste smanjili rizik od zaraze koronavirusom (kako da se pripremite za COVID-19)

Izbegavajte rukovanje i ljubljenje

Šta je “samoizolacija” i kada je bi je trebalo primenjivati

Da li maska pomaže i kada bi trebalo da je nosimo?

Kako funkcionišu brzi testovi za koronavirus?

Čuvajte se infodemije (najezde lažnih vesti). Na primer, psi i mačke ne prenose koronavirus

Naučeni smo da dodirnemo trepavice da se uverimo da su spuštene. Potom ubrizgam nešto za opuštanje mišića i pogledam niz dušnik i u glasne žice. Sa ovim virusom se uvek vidi nadutost gornjeg dela disajnog trakta, zadebljali jezik, mnogo sekreta. Kada krenem da ubacujem tubu, virus može da se rasprši kroz vazduh. Disajni putevi pacijenta su tada širom otvoreni – nema maske niti bilo čega drugog. Ljudi mogu da kašlju kada tuba krene prema traheji. To je jedan dubok, silovit kašalj. Moja maska i vizir mogu da potpuno da budu isprskani. Obično su to kapljice. Aerosolni virus može da ide okolo. To je kao da stojite tik uz nuklearni reaktor. Krećem samopouzdano i brzo, jer ako promašiš prvi put, moraš opet, a to znači da ćeš izvući još tonu virusa. Kada sve završim, nekada se vratim u doktorsku kancelariju i radim čučnjeve. Radim sve da mi pluća ostanu snažna. Teško je ne razmišljati o tome, jer sam imao baš težak slučaj astme otkako sam bio mali. Koristim inhalator dva puta dnevno. Veoma sam svestan svog disanja, i kad god se razbolim, prvi simptom je teško disanje i šištanje. Čitava porodica me pitala “Zašto volontiraš za ovo? Šta radiš to?”

Moj tata i brat kupili su gomilu alata i napravili zaštitnu kutiju za intubaciju od pleksiglasa, po modelu iz Tajvana. Stoji iznad pacijentove glave, poput oklopa, kako bi se smanjila izloženost virusu. Ali još nisam uspeo da ga koristim, a oni su zabrinuti. Pokušavaju da me zaštite. Prošle nedelje, pozvao sam ih da im kažem svoje poslednje želje. A onda sam im poslao u imejlu, za svaki slučaj. “Ako moram da budem intubiran, biću ok s tim. Ali, ako krenu da mi otkazuju jetra i bubrezi i ako u tom trenutku budem kognitivno nesposoban, i ako moje telo otkazuje, i neću biti ono što sam bio…” Pa. Bio je to težak razgovor. Ali, znam šta ovaj virus može da uradi.

Svake noći pokušavam da idem s doktorima u obilazak kroz intenzivnu negu da proverim pacijente koje sam intubirao. Nije im dozvoljeno da ih posete porodica ili prijatelji. Nisam religozna osoba, ali volim da stojim tamo ispred nekoliko minuta i razmišljam o njima i o tome kroz šta prolaze. Pokušavam da razmišljam o nečem pozitivnom – o pozitivnom iščekivanju. Uglavnom su bez svesti na respiratoru, ali svaki dan po sat ili dva dobijaju ono što nazivamo “sedativnim praznikom”, što znači da spustimo nivo lekova koje im dajemo da bismo mogli da proverimo svest i kako funkcionišu sami. Drugim rečima, nakratko, mogli bi da se probude.

Ne mogu da pričaju zbog tube, ali video sam nekoliko pacijenata pre nego što su napisali poruke na komadiću papira. “Respirator?” ili “Operacija?” ili “Koliko još dugo?”. Obično, pre toga bi pacijenti bili na respiratoru tri do pet dana. Sada ih gledamo od 14 do 21. Većina ovih ljudi ima sindrom akutnog respiratornog distresa. U plućima se stvaraju upala, ožiljna tkiva, i tečnost puni pluća, tako da kiseonik ne može lako da protiče. Koliko god kiseonika da im date, ne može da prođe. Nikad nije dovoljno. Organi su vrlo osetljivi na nizak nivo kiseonika. Prvo dolazi do zastoja bubrega, a zatim do otkazivanja jetre i onda moždano tkivo postaje ugroženo. Imunski sistem prestaje da radi. Nastupa ono što se javlja kod većine, pojavljuju se mrlje, kada koža postaje crvena i neujednačena, kada vam je ostalo još samo nekoliko sati. Imamo ih nekoliko u tom stanju. Neki su u stanju “ne oživljavati”. Između intubacija, sedim u svojoj sobi i pratim monitore. Mogu da vidim sve vitalne funkcije pacijenta i proverim kako su. Imali smo neke dobre završetke. Mlađi pacijent je skinut s respiratora ranije ove nedelje i upravo je otišao kući. Osoblje u bolnici je neverovatno. Iako je tako, obično se završava drugačije.

Trenutno gledam u monitor, i tu je jedan pacijent koji neće pregurati noć. Još trojica su na sličnom putu. To je osećaj nemoći, gledati da neko umire. Nivo kiseonika opada, broj otkucaja opada, krvni pritisak pada.

Ovi pacijenti umiru na respiratoru, a nekada kada odnose njihova tela, cevi su još u njihovim plućima.

KORONAVIRUS:

“KUĆNA IZOLACIJA” – Uslovi za dobijanje i preporuke za ukućane

RADITE OD KUĆE? – Evo kako da olakšate sebi

ŠTA ZNAČI IMATI “KONTAKT” SA ZARAŽENIM?