One su preživele španski grip, Veliku ekonomsku krizu i Holokaust, sada imaju 101. i 95. godina: “Izolacija nas ne muči, kroz katastrofe naučite da sve gledate sa spokojem”

0
Ilustracija Profimedia

Dve izvanrdne žene, starosti 101 i 95 godina, preživele su sve one najgore stvari koje su obeležile 20. vek.

Za većinu je nemoguće zamisliti sve one stvari koje su se odvijale u prvoj polovini 20. veka. Kuga i ratovi događali su se na planetarnom nivou, u epskim razmerama. Gubici i restrikcije bile su uobičajene, katastrofe su se samo ređale. Naomi Replanski, pesnica i radnička aktivistkinja, koja sada ima 101. godinu, izdržala je sve to, piše Njujork tajms.

Rođena je u porodičnom stanu u Bronksu u maju 1918. godine, i njen dolazak na svet preklopio se s pojavom španske groznice. Španska groznica ili grip, koji je sa sobom odneo desetine miliona života među kojima i decu ispod pet godina, bio je teškom mukom prebrođena. U Njujorku je u junu 1916. godine proglašena polio epidemija (dečja paraliza). Od toga je te godine u gradu umrlo 2.000 ljudi. Zbog toga su se mnogi prisetili pojave tifusa koji je zahvatio grad devet godina ranije. Sve do pojave vakcine 1950-ih, epidemije su izbijale u zemlji skoro svakog proleća. Javna okupljanja su redovno otkazivana, bogati ljudi su napuštali velike gradove i odlazili na selo. Negde početkom dvadesetih, Naomina mala sestra je zaražena, i kao posledica joj je ostala paralizovana leva noga. Njihova majka se ponadala da bi vodena terapija koju je razvio Frenklin Ruzvelt u Varm Springsu mogla da pomogne, ali sve je bilo uzalud.

“To je jačalo moral, bilo je veselo mesto”, rekla je Naomi, “ali ne i lekovito.”

Kada joj je bilo 12 godina, Naomin 15-godišnji brat oboleo je od mastoiditisa. Zbog nedostatka antibiotika kojim bi bio lečen, ubrzo je umro od infekcije uha.

Proteklog vikenda, dok su Njujorčani shvatali ozbiljnost krize, Naomi i njena 95-godišnja supruga Eva Koliš su se izolovale u njihovom jednosobnom stanu u Aper vest sajdu, slušajući Marijan Anderson na vinilu. One nisu uznemirene.

“Izolacija me ne muči”, napisala je Naomi u mejlu. “Moja trošna pojava može da podnese i veću izolacije.”

Naomi i Eva su se upoznale još osamdesetih godina, mnogo nakon tragedija i društvenih problema iz prethodnih decenija. Kada se katastrofe smenju, one na kraju obuče preživele da naredne užase dočeka spokojno.

I Eva i Naomi su doživele antisemitizam još kao deca. Eva, koja je odrasla u porodici bogatih jevrejskih intelektualaca u blizini Beča, seća se da ju je kada je imala šest godina grupa dece prebila zbog toga što je “prljava Jevrejka”.

Naomini baba i deda su izbegli pogrom u Rusiji, pobegavši u Ameriku na prelazu dva veka, kada su navike imigranata, koji su smatrani prljavim i neznalicama, neprestano okrivljavane za širenje bolesti. Prve strahote u Evinom životu došle su s ratom. Godinu dana posle nacističke aneksije Austrije 1939. godine, pobegla je zahvaljujući takozvanom “kindertransportu”, nizu spasilačkih napora i prebacivanja jevrejske dece u britanske porodice. Eva je sa 13 godina putovala sa braćom i sestrama vozom do Holandije, a onda brodom u Englesku.

NAJVAŽNIJE STVARI KOJE BI TREBALO DA ZNATE O KORONAVIRUSU:

Koji su glavni simptomi koronavirusa i kako ga razlikovati od sezonskog gripa

Šta možete da uradite da biste smanjili rizik od zaraze koronavirusom (kako da se pripremite za COVID-19)

Izbegavajte rukovanje i ljubljenje

Šta je “samoizolacija” i kada je bi je trebalo primenjivati

Da li maska pomaže i kada bi trebalo da je nosimo?

Kako funkcionišu brzi testovi za koronavirus?

Čuvajte se infodemije (najezde lažnih vesti). Na primer, psi i mačke ne prenose koronavirus

“Onog momenta kada smo stigli u Holandiju, činilo se tako divno videti ljubazne ljude na stanici”, rekla je Eva jednom u intervjuu. “Dali su nam sokove od pomorandže i smešili nam se.” U početku je sve to delovalo kao avantura. “A onda, kada smo došli u Englesku, ubrzo sam shvatila da sam jako usamljena.” Eva i njena braća i sestre su raspoređeni u različite domove, dok su njihovi roditelji ostali u Austriji. Porodica je 1940. godine izbegla Holokaust i ponovo su bili zajedno u Americi, na Stejten Ajlandu.

Evini roditelji su izgubili sve, pa je njena majka radila podučavajući engleski izbeglice za 25 centi po satu, kako bi zaradila novac i obučila se za maserku. Njen otac, vrlo ugledni arhitekta u Austriji, prodavao je usisivače.

Tokom života su stekle neku vrstu neustrašivosti izgrađenu kroz nevolju. Nakon što je završila srednju školu u Njujorku, Eva je otišla u Detroit da radi u fabrici automobila.

“Gipka i okretna, njen posao je bio da skoči na haubu džipova na traci i pričvršćuje brisače”, rekla je Evina snaja Meri Elizabet Giford. Uveče je radila kao organizator za grupu trockista, i stopirala je širom zemlje.

KORONAVIRUS:

“KUĆNA IZOLACIJA” – Uslovi za dobijanje i preporuke za ukućane

RADITE OD KUĆE? – Evo kako da olakšate sebi

ŠTA ZNAČI IMATI “KONTAKT” SA ZARAŽENIM?

Naomi je završila srednju školu u jeku depresije 1934. godine. Godinama je radila po kancelarijama, na montažnim trakama i za strugom i pre nego što je zaradila novac i otišla na UCLA univerzitet. Bila je jedan od prvih kompjuterskih programera, a njena prva zbirka poezije objavljena je 1952. godine i nominovana za knjigu godine. Bila je bliska prijateljica Ričarda Rajta i Bertolta Brehta, čija je dela prevodila.

Seksizam i homofobija su bujali i ostavljali tragove. Evina majka je mislila da treba da vodi hotel ili kozmetički salon, ali Eva je želela drugačiju vrstu života. Na kraju je postala profesorka komparativne književnosti na Sari Lorens. Bila je udata dva puta, a sa jednim mužem je dobila sina. Kasnije je bila ljubavnica Suzan Sontag. Do pojave koronavirusa, Eva i Naomi su često izlazile, dane provodile u dugim šetnjama. Biile su aktivne u budističkom centru za meditaciju. Kupovale su na pijacama i jele u vegetarijanskim restoranima. Više su čeznule za izgubljenim nego što su se plašile onoga što može da dođe, i više su zabrinute za svoju “generaciju”, kao što je to Naomi rekla, nego za sebe, iako je Naomi imala ozbiljnu upalu pluća pre šest godina.

Naomi je u jednoj pesmi lepo opisala kako se smenjuju uskraćenost i zadovoljstvo, i kako kaže, zapravo, da je sreća na kraju ljudski refleks isto koliko i težnja, piše Njujork tajms.