Laburističke čistke u Velikoj Britaniji: Desničarska strategija Kira Starmera

0
Foto: Profimedia

„Mora da mislite da sam jako naivan“, peva Edvin Kolins, pevač benda Orindž đus, u prvoj pesmi na omiljenom albumu sadašnjeg vođe Laburističke partije Kira Starmera, You Can’t Hide Your Love Forever („Ne možeš zauvek kriti svoju ljubav“). „Istina je / Ja vidim samo ono što želim da vidim.“ Godina dve hiljade i dvadeseta, tokom koje je Starmeru pošlo za rukom ne samo da dođe na čelo partije već i da sprovede unutrašnju čistku u kojoj nisu pošteđene ni njegove iskrene pristalice, pokazni je primer o potencijalnoj korisnosti lažne naivnosti.

Starmerova obećanja tokom kampanje za izbor na mesto vođe partije bila su skoro pa predobra da bi bila istinita: ona su odgovarala na sve zahteve baze partije koja je upravo prošla kroz kolektivnu traumu. Većina članstva podržavala je Džeremija Korbina i propatila je zbog mnogih prevrata koji su obeležili njegov mandat – od tesnog poraza na parlamentarnim izborima u junu 2017. godine, do sramotnog debakla u decembru 2019, kada je bio meta konzervativne medijske kampanje koju je štampa plasirala kao ispovesti razočaranih laburista.

Članstvu i aktivistima koje je ovo iskustvo poljuljalo, Starmer je ponudio platformu od „deset obećanja“ koja je zadržala srž Korbinovog socijalizma: renacionalizaciju železnice i bivših javnih službi, „Green New Deal“ (Zeleni Nju dil), ukidanje školarina na univerzitetima, kontrolu cene stanarina i ambiciozni program izgradnje socijalnih stanova… Sva ta obećanja dolazila su od daleko uglađenije ličnosti: ne ubeđenog antiimperijaliste, već uglednog člana visokog društva, osnivača advokatske firme koja se specijalizovala za odbranu ljudskih prava, bivšeg državnog tužioca i nosioca kraljevskog odlikovanja i viteške titule. Ovaj sudbinski spoj delovao je kao savršen način da se partija ponovo ujedini i pokrene mašina koja će doneti pobedu na narednim izborima.

Starmer je s lakoćom potukao svoje dvoje takmaca, Rebeku Long-Bejli koja je predstavljala najlevlje krilo partije, i Lizu Nendi iz (sve više) desne struje. Na partijskim izborima u aprilu 2020. godine podržalo ga je oko pola onih članova i članica koji su glasali za Korbina na izborima za vođstvo stranke 2015. i 2016. godine. Korbinove istaknute pristalice, poput Lore Parker, osnivačice Momentuma – prokorbinovske mreže unutar Laburističke partije – podržale su Starmerovu kandidaturu. Međutim, devet meseci kasnije, od spoja koji je obećavao ostale su samo ruševine.

Kriza se vratila, jača nego ikada. Starmer, koji je i sam počeo da optužuje svog prethodnika za antisemitizam, otišao je toliko daleko da je zabranio Korbinu da obavlja svoje poslaničke dužnosti u parlamentu; generalni sekretar partije Dejvid Evans zabranio je lokalnim odborima da diskutuju o ovoj suspenziji; uz to, odbačen je program koji je trenutnom vođstvu doneo pobedu na partijskim izborima. „Deset obećanja“ koja je trebalo da predstavljaju novi početak za Laburističku partiju izbrisana su sa njenog veb-sajta.

Zatvorenost za dinamične odnose

Od samog početka nije bilo sumnje da je Starmerova strategija barem delom bila oportunistička i manipulativna. Na primer, tokom jednog skupa u Liverpulu, najlevičarskijem gradu u državi, izjavio je da više neće davati izjave za San, reakcionarni tabloid medijskog mogula Ruperta Merdoka; baza partije, koja bojkotuje ovaj list još od njegovog tendencioznog izveštavanja o tragediji na Hilsborou 1989. godine (tom prilikom je na fudbalskom stadionu Hilsboro usled policijskog nemara 96 osoba izgubilo život, prim. prev.), gromoglasno je pozdravila tu odluku. U znak zahvalnosti, Starmer je pohitao da dâ intervju za ove novine čim je bio izabran.

U prvom spotu svoje kampanje, koji je slabo promovisan nakon izbornog poraza u decembru 2019. godine, Starmer je prikazan kao heroj borbi iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka – perioda tokom kog je većina sada ostarelih levičara i levičarki u partiji otpočela svoj politički angažman. Mobilizacije u kojima je učestvovao, poput štrajka štamparskih radnika i radnica iz Vapinga protiv Merdoka (1986), ili protesta podrške za dvoje ekoloških aktivista koje je Mekdonalds tužio za klevetu (tokom devedesetih), dokumentovane su na mutnim arhivskim fotografijama. Međutim, nakon 2003. ne postoji više ništa. Ni jedna jedina fotografija, naročito ne za period nakon 2008. godine, kada je Starmer digao ruke od karijere advokata branitelja boraca i borkinja za pravične ciljeve i navukao prestižnu odoru direktora za krivične tužbe za Englesku i Vels (Director of Public Prosecutions).

Na toj poziciji ovaj radnički sin – njegov otac bio je mašinista, a majka medicinska sestra – bio je sasvim po volji vladajućem poretku, budući da je najčešće zagovarao stroge i neprogresivne mere. Na izvestan način, njegovi prvi meseci na čelu Laburističke partije predstavljaju ubrzanu reprizu procesa mutacije i adaptacije kroz koji je i sam prošao nakon što je za vreme vlasti laburističkog premijera Gordona Brauna postao državni tužilac.

Starmer je prvi put postao poslanik 2015. godine, kada je izabran u jednoj od londonskih opština koja je i ranije bila pod kontrolom Laburističke partije. Godinu dana kasnije dobio je mesto ministra za Bregzit u laburističkoj vladi iz senke. Većina članstva partije bila je za ostanak Velike Britanije u Evropskoj uniji, dok je, s druge strane, većina njenog glasačkog tela bila za izlazak, što se videlo i na izborima 2019. godine. Delimično usled svoje unutrašnje linije po ovom pitanju, Laburistička partija izašla je na izbore zahtevajući da se referendum ponovi. To je bio mlak i nespretan potez koji nije inspirisao glasačko telo i koji se Starmer zakleo da će preokrenuti čim postane vođa partije. Znao je koliko bi etiketa „proevropejca“ mogla da ga košta u političkom smislu i odbacio ju je isto onoliko odlučno koliko i 2008. godine kada je trebalo ubediti ljude da neće biti „tužilac humanista“ – ozbiljna optužba u zemlji u kojoj tabloidi smatraju sam koncept ljudskih prava apsurdnim.

Starmerova kampanja nije isticala u prvi plan skandal vezan za antisemitizam koji je – prema navodima neprijateljski nastrojene štampe – Korbin podržavao dok je bio na čelu partije. Suočene sa pitanjima i optužbama na prvom mestu upućivao Džuiš lejbor muvment (Jevrejski laburistički pokret), njegove suparnice Long-Bejli i Nendi su, na sveopšte iznenađenje, pohitale da se izjasne kao cionistkinje, što je Starmer odbio. Međutim, nakon što je izabran, posvetio je svoj prvi javni istup – video-zapis koji je iz neobjašnjivih razloga snimljen ispred njegove garderobe prikazujući ga zarumenelog i u panici – samo dvema temama: kovidu-19 i „ljazi antisemitizma“. Te dve teme obeležile su celokupno dosadašnje trajanje njegovog mandata. Što se tiče kovida, on je ostao odan svojoj prvobitnoj politici suzdržavanja od kritike vlasti za njihovo katastrofalno rukovođenje situacijom pandemije. Jedini izuzeci od toga su povremene pompezne i patronizujuće izjave u kojima „upozorava“ vladu.

U kontekstu u kom je bilo kakvo protivljenje politici Borisa Džonsona isparilo, napadi na levicu postali su još vidljiviji. Long-Bejlijeva bila je njihova prva žrtva. U junu 2020. godine, ona je dala ostavku na mesto ministarke obrazovanja u laburističkoj vladi iz senke, nakon što je na Tviteru podelila intervju sa glumicom Maksin Pik u kom je dotična uporedila američku policijsku tehniku „klečanja na vratu“ sa poznatim manevrom izraelskih tajnih službi – ovo je plauzibilna, iako nedokazana optužba, koja je zauzela čitavih pola retka u razgovoru koji je najvećim delom bio posvećen glumičinoj podršci Laburističkoj partiji.

U napadu na ovu „antisemitističku teoriju zavere“, Starmer je odlučio da istog trena sankcioniše svoju nekadašnju suparnicu, koja je svejedno predložila da se javno ogradi i izvini. Za tren oka, čitavo levo krilo laburista postalo je osumnjičeno. Uz to, novi vođa partije obećao je da će smeniti svakog partijskog funkcionera koji bude optužen za antisemitizam, bez obzira na potkrepljenost takvih optužbi. Ovo pravilo, pak, nije važilo za njegove saveznike, uključujući Rejčel Rivs, koja je javno iskazala divljenje za pronacističku poslanicu iz prve polovine dvadesetog veka Nensi Estor, i Stiva Rida, koji je u julu 2020. godine na Tviteru jednog jevrejskog biznismena nazvao „lutkarom“ koji manipuliše konzervativnom vladom. Nakon što je Long-Bejlijeva podnela ostavku, obelodanjena interna prepiska pokazala je da je njen sukob sa Starmerom bio posledica političkih razlika.

Eskalacija je usledila sa Korbinovom suspenzijom u oktobru, objavljenom nakon što se u javnosti pojavio izveštaj Komisije za jednakost i ljudska prava (EHRC) o antisemitizmu u partiji, koji je usledio za još jednim internim izveštajem (procurelim u štampu). Korbinističko vođstvo zahtevalo da ga EHCR ispita navode pomenutog dokumenta. U njemu se nalaze isečci iz poruka razmenjenih preko aplikacije WhatsApp koji pokazuju da više partijskih funkcionera i funkcionerki poznatih po beskompromisnosti kada je antisemitizam u pitanju u stvarnosti nisu preduzeli nikakve korake u odgovoru na brojne žalbe po tom osnovu. EHRC-ov izveštaj potvrdio je ove navode i ukazao na odgovornost vođstva po tri osnova: pasivnosti u vezi sa navodno antisemitističkim izjavama bivšeg gradonačelnika Londona Kena Livingstona, kao i jednog opskurnog odbornika iz Lankašira; pokušaja da se blokira sprovođenje internih procedura (jedne koja se ticala komentara o antisemitističkim karikaturama postavljenih na Korbinovoj Fejsbuk stranici i druge koja je trebalo da ubrza Livingstonovo isključenje); nesposobnosti da ispravno obuči partijski kadar da se nosi sa antisemitizmom.
Ovaj izveštaj nije probudio preterano protivljenje unutar partije, uključujući i njeno levo krilo. Uprkos strogoći prema vođstvu, EHRC nije iznosio neverovatne navode koji su se pojavili u štampi, čiji su urednici bili presrećni što im se ukazala prilika da iskoriste ovu krizu i razračunaju se sa Korbinom, nazivajući ga „egzistencijalnom pretnjom“ po Jevreje. Konzervativni kolumnista Sajmon Hefer otišao je toliko daleko da ga je optužio da želi da „ponovo otvori Aušvic“ (LBC, jul 2019).

Korbin je pozdravio EHRC-ov izveštaj, uz opservaciju da je ovaj problem „značajno prenaglašen“ od strane medija, kao i njegovih „protivnika unutar i izvan partije“ – izjavu koja nikog nije iznenadila, ali jeste zbunila. Starmer ne može da je ospori a da ne prizna da je služio u vladi iz senke na čijem čelu se nalazio jedan antisemita. Bez obzira na to, to je izjava koju je on iskoristio kao povod da suspenduje Korbina iz članstva Laburističke partije.

Motiv za suspenziju još uvek nije jasan. Da li se Korbin kažnjava zbog toga što je umanjivao prisustvo antisemitizma ili zbog toga što je „ukaljao ugled partije“, prema namerno nejasnoj formulaciji Dejvida Evansa? Komisija sastavljena od članova Nacionalnog izvršnog odbora (NEC) u kojoj su bili zastupljeni predstavnici svih struja u partiji jednoglasno je odlučila da Korbinu vrati člansku kartu, ali Starmer još uvek odbija da mu dopusti da se vrati na funkciju laburističkog poslanika. Desetine organizacija koje su priključene Laburističkoj partiji – na prvom mestu sindikati i omladinski pokreti – iskazale su podršku za bivšeg predsednika partije; Evans je potom izjavio da i njih namerava da suspenduje, pre nego što je potcrtao da oko pitanja Korbinove suspenzije ne može biti rasprave, što je nagnalo deo članova NEC-a da stupe u štrajk.

Stvari su se ubrzo dodatno pogoršale. Samo par meseci bilo je dovoljno da više sindikata poželi da se odvoji od Laburističke partije, dok su im za to da se odluče na sličan ekstremni korak za vreme vođstva Tonija Blera trebale godine. Uz svest o sveopštem zadovoljstvu EHRC-ovim izveštajem, ne radi se o tome da li u Laburističkoj partiji postoji problem sa antisemitizmom, već da li će dosledni pristup karakterisanja bilo kakve kritike čistke kao antisemitizma olakšati sprovođenje preporuka izveštaja ili ga zakomplikovati.

Šta bi bili preduslovi za ponovno ujedinjenje partije? Unutrašnji izveštaj o izbornom debaklu iz 2019. godine pod naslovom „Labour together“ („Lejbor zajedno“) nudi nekoliko mogućnosti. Iako su njegovi autori uvideli da je daleko najveći faktor poraza bio nerazumni zahtev za ponovljenim referendumom o Bregzitu, da bi zadovoljili desnicu u partiji oni tvrde da će se kriza prevazići oslanjanjem na „profesionalizam“ i „patriotizam“, ali i većom dozom podrške za socijalne borbe i većom programskom odvažnošću, kako ne bi ostrahizovali socijalističku omladinu iz Momentuma. Ipak, deluje da je vođstvo partije pogrešno protumačilo ovaj navodno uravnotežen predlog: po svim pitanjima koja se tiču reda i bezbednosti, ono se saglašava sa torijevcima, dok se u bavljenju socijalnim i ekonomskim temama uporno drži centrističkih pozicija, otelotvorenih u neinspirativnom liku Aneliz Dods, kancelarke blagajne (ministarke finansija) u vladi iz senke. Ako u obzir uzmemo budžetsku politiku Džonsonove vlade, koju je obeležilo povećanje javnih izdataka, ali i minimalne plate, nijanse u razlikama između Laburističke i Konzervativne partije sve su neuhvatljivije.

Upravo je ovo odbijanje da se usvoji iole progresivna linija izazvalo najveći potres od Starmerovog uspona. Novi vođa Laburističke partije pokazao se u pravom svetlu kada je s nipodaštavanjem komentarisao američki pokret Black Lives Matter („Crni životi su bitni“), okarakterisao ga kao „prolazni trenutak“ i potom se pobunio protiv osude policijskog nasilja u SAD: „Kao javni tužilac, pet godina sam sarađivao sa policijom u Engleskoj i Velsu i zajedno smo izveli hiljade ljudi pred lice pravde. Svi, dakle, mogu da razumeju da ja vrlo, vrlo snažno podržavam policijske snage, čemu svedoče akcije u kojima sam imao priliku da sa njima i sarađujem“ (1). Tenzije su se dodatno zaoštrile kada je grupa socijalista koji su činili Starmerovu vladu iz senke primorana da podnese ostavku zbog toga što su glasali protiv dva predloga zakona Džonsonove vlade koji bi garantovali imunitet vojnicima i obaveštajnim agentima u slučaju da počine krivična dela dok sprovode operacije. Zvanična linija Laburističke partije bila je da se suzdrži od glasanja, ne da se glasa protiv; ovo je šokantna pozicija za partiju na čijem čelu se nalazi bivši advokat za ljudska prava.

Što se tiče ekonomije, laburisti bi mogli da ustvrde da su stidljive socijalne mere na koje je kancelar blagajne Riši Sunak pristao rezultat nežnog pritiska Dodsove. Međutim, postoji rizik da to ne bi bilo dovoljno da natera Korbinove pristalice u partiji da pristanu na njegovo redovno i obilato javno sramoćenje.

Starmer se do sada ograničio na ulogu vrlo umerenog kritičara vlasti. Unutar partije, ovakav stav doveo je do gušenja aktivističkog obilaženja glasačkog tela „od vrata do vrata“, razočaranja među njenim najvatrenijim pristalicama i udaljavanja sindikata. Međutim, cilj Starmerovih manevara još uvek nije jasan, naročito uzevši u obzir da ga je politički teško odrediti. Branilac ljudskih prava koji je odbio da glasa protiv opraštanja ratnih zločina; proevropejac koji je postao zagriženi pristalica Bregzita, kandidat pomirenja koji sprovodi čistke u partiji: iako sve njegove metamorfoze još uvek nisu proizvele značajne promene u istraživanjima javnog mnjenja, mediji ih gromoglasno pozdravljaju. Ne leži li Starmerova istinska naivnost u tome što veruje da će njihovi hvalospevi biti dovoljni da ga dovedu na vlast?