Španski grip je poharao grad, nije birao zgrade niti kvartove, ubivši pritom preko 20.000 Njujorčana. Ali, moglo je da bude i gore, piše Njujork tajms.
Bolest je stigla u Njujork sa broda koji je pristao, sa deset obolelih putnika i 11 članova posade. Tako je tim lekara i zvaničnika čekao na pristaništu u Bruklinu da pozdravi norveški brod Bergensfjord i zajedno s njim prve pristigle slučajeve najsmrtonosnije pandemije u modernoj istoriji.
Bio je to 11. avgust 1918. godine. Brod je pristao, bolesnici su prebačeni u obližnje bolnice, a pristanište stavljeno pod karantin. Čini se da je sve bilo pod kontrolom. A onda je stiglo još bolesnih. Bolest se širila, jureći kroz prenatrpane kvartove i stanove. Brojke su se u početku polako uvećavale, a onda su se samo vinule u nebo, kao da ih je nosio ogroman talas – obrazac koji će biti poznat 102 godine kasnije.
Bila je to španska groznica i ubila je na desetine miliona ljudi širom sveta, od kojih 675.000 u Sjedinjenim Državama. U Njujorku je bilo preko 20.000 mrtvih, a umiralo je od 400 do 500 ljudi dnevno na vrhuncu pandemije. Bila je to izuzetno visoka smrtnost, a svejedno su gradski čelnici smatrali kao znakom dobro obavljenog posla. Moglo je da bude mnogo gore.
Gledajući na pandemiju koja se dogodila pre oko veka, iz stanova pretvorenih u „skloništa“, grad se borio sa istim odlukama kao i danas.
„Da li da zatvorite škole? Da li da zatvorite metro?“, kaže Sara Henri, glavna kustoskinja Muzeja grada Njujorka. „Da li da stavite ljude u karantin?“ Ali na drugačiji način, iskustvo iz 1918. godine bilo je sasvim posebno: drugačiji grip, drugačiji grad. Prva smrt u Njujorku bila je zabeležena oko mesec dana nakon što je pristao Bergensfjord, a brojke su naglo skočile.
„I to su bile veoma teške smrti“, napisao je Majk Valas, istoričar u knjizi „Greater Gotham: A History of New York City from 1898. to 1919.“ Opisao je „pacijente koji se bore za dah kao da su im pluća napunjena krvavom penastom tečnošću“. Grad je imao novog gradonačelnika Džona Frensisa Hilana, bivšeg radnika javnog saobraćaja koji je stekao zvanje pravnika pre nego što je ušao u politiku. Upravo je postavio novog sekretara za zdravlje Rojal S. Koplenda, čije su kvalifikacije po nekima bile upitne („dekan medicinske škole za homeopatiju“ napisao je Džon M. Beri u „Velikom gripu“, i da nije čak „doktor medicine“). Sada se suočavao sa skoro nezamislivom krizom. Grad Njujork je bio savršen rasadnik gripa. Pojavili su se saobraćajni špicevi s ekspanzijom metroa, a sa javnih česmi tek su bile uklonjene zajedničke čaše za koje se verovalo da su bezbedne jer voda sve pere. Bilo je zahteva da se zatvore gradska pozorišta, ali Koplend ih je video kao priliku da se ljudi obrazuju i držao ih je otvorenim.
„U svakom pozorištu, pre nego što bi predstava počela, neko bi se pojavio ispred zavese i objasnio da postoji opasnost od širenja zaraze kijanjem i kašljanjem“, rekao je Koplend za Njujork tajms te godine. „Publici je bilo rečeno kako se grip širi i kako da zaštite sebe i druge.“
Kampanje javnih službi su cvetale, bilo je puno letaka i plakata. Oni su pokušavali da spreče sve vrste navika koje mogu da naškode, od kijanja i kašljanja bez zaštite, do pljuvanja po ulicama. Gradski „skauti“ su šetali ulicama, patrolirajući i tražeći te koji pljuju okolo. „Ako bi primetili nekoga da pljuje na ulici, dali bi mu karticu da bi ga naučili da je to ugrožavanje grada“, kaže Henri.
Bile su tu i škole.
„Prvo što je urađeno skoro svuda, osim u Njujorku, bilo je zatvaranje škola“, govorio je Koplent te godine. „Možda su to bile prave mere za takva mesta, ne znam njihove prilike. Ali znam situaciju u Njujorku i znam da je jedan od najvažnijih metoda kontrole bolesti javni školski sistem.“ Većina školske dece živelo je u trošnim stambenim zgradama, „često nesanitarnim i prepunim“, s roditeljima „okupiranim raznim obavezama koje su podrazumevale i zarađivanje dovoljno novca za opstanak“, objasnio je sekretar za zdravlje. Bez nadzora deca bi se rastrčala po ulicama, tako da su škole smatrane ne samo važnim, već vitalnim za decu.
NAJVAŽNIJE STVARI KOJE BI TREBALO DA ZNATE O KORONAVIRUSU:
Koji su glavni simptomi koronavirusa i kako ga razlikovati od sezonskog gripa
Šta možete da uradite da biste smanjili rizik od zaraze koronavirusom (kako da se pripremite za COVID-19)
Izbegavajte rukovanje i ljubljenje
Šta je „samoizolacija“ i kada je bi je trebalo primenjivati
Da li maska pomaže i kada bi trebalo da je nosimo?
Kako funkcionišu brzi testovi za koronavirus?
Čuvajte se infodemije (najezde lažnih vesti). Na primer, psi i mačke ne prenose koronavirus…
„Odlazili bi iz svojih nesanitarnih domova u velike, čiste i prozračne školske zgrade, gde uvek postoji sistem inskecije i nadzora“, rekao je Koplend.
Grad je takođe dozvolio da radnje ostanu otvorene, s promenljivim radnim vremenom da bi se sprečile gužve u metrou. „Kancelarije bi se otvarale u 8:40 a zatvarale u 4:30“, pisao je Valas. „Veletrgovine bi počele s radom ranije, a proizvođači tekstila kasnije.“
Koplend je stizao i da odgovara svojim protivnicima, pa je na jedno pismo da ne shvata ozbiljno pandemiju napisao: „Vaš sekretar za zdravlje smatra da je to ozbiljna stvar toliko ozbiljna da se 21 sat dnevno posvetio tome, i spavajući preostala tri sata.“
Ograničenja iz 1918. godine deluju opušteno u odnosu sa današnjim reakcijama na pandemiju koronavirusa, posebno zatvaranjem radnji, škola, pozorišta i zabranom okupljanja. Razlika govori o suštinskoj razlici između sadašnjeg virusa i pandemije iz 1918. godine: tada nije bilo asimptomatskih slučajeva, osećali biste se bolesno, vrlo bolesno, i to u roku od 24 sata od susreta sa virusom, ili ga uopšte ne biste zakačili. Zdravi ljudi, za razliku od danas, nisu smatrani pretnjom za druge. Zbog brzine obolevanja, bolesni su vrlo brzo preplavili bolnice. Valas je pisao da je po troje dece ležalo u jednom krevetu, a da su pacijenti bili svuda, u svim ćoškovima.
Zato su timovi medicinskih sestara bivali raspoređeni u oko 150 domova zdravlja u pet okruga, postavljenih u „naseljima, crkvama, u nekim slučajevima u školama“, objašnjavao je Koplend. One su zajedno s pomoćnicima i volonterima odgovarali na pozive, a „armija žena“ dobrovoljno je posećivala bolesne, noseći im čistu posteljinu, zalihe i supu. Bolesni su bili u karantinu, u svojim sobama, sa znakovima postavljenim na ulazna vrata, koji upozoravaju one koji bi dolazili, mlekadžije, da se drže podalje. Oni koji su se razboleli a živeli su u pansionima ili u prenatrpanim stanovima, odvođeni su u bolnice.
Mnogo dece je ostalo bez roditelja. „To nije posebno pogađalo decu i nije posebno pogađalo starije“, kaže Henri. „To je uticalo na zdrave mlade odrasle osobe. Osobe u najboljim godinama.“
Na kraju je svaki četvrti na 1.000 Njujorčana umro od gripa 1918. godine, što je niža stopa nego u ostalim gradovima Istočne obale: taj odnos je bio 6,5 u Bostonu i 7,4 u Filadelfiji, napisao je Valas.
KORONAVIRUS:
„KUĆNA IZOLACIJA“ – Uslovi za dobijanje i preporuke za ukućane
RADITE OD KUĆE? – Evo kako da olakšate sebi
ŠTA ZNAČI IMATI „KONTAKT“ SA ZARAŽENIM?
„Njujork nije bio pogođen toliko kao neki drugi gradovi“, rekao je Pol Tirman, direktor biblioteke Njujorške medicinske akademije. „Uvek je imao snažan javni zdravstveni sistem. I sreću“, rekao je.
Koplend je nastavio da brani svoj „nekonvekcionalni“ pristup epidemiji u svakoj prilici, pa je u pismu predstavniku Stejten Ajlenda napisao:
„Kada se bude pisala istorija epidemije gripa u Americi, nećete se stideti poglavlja posvećenoj brizi o ovoj metropoli.“
Tagovi
