“Znam da bi tu generaciju, koja je harala 1989, 1990. i 1991, teško bilo ko dobio”: Bodiroga o Jugoslaviji, NBA, Kukoču, Indijanapolisu, EP u Beogradu…

0
EPA PHOTO EPA/GEORGI LICOVSKI

Legendarni košarkaš Dejan Bodiroga dao je opširan intervju za hrvatski Indeks, u kom se osvrnuo na svoju bogatu karijeru i neke od njenih najzanimljivijih momenata. Bodiroga je, između ostalog, otkrio razloge svog neodlaska u NBA, osvrnuo se na najteže poraze i najdraže pobede, a dao je i svoje viđenje o tome šta bi za košarku na ovim prostorima značilo da se Jugoslavija nije raspala.

Razgovor je, međutim, započeo odgovorom na pitanje o jednom od svojih poslednjih intervuja u kom je govorio o svom sukobu sa Nebojšom Čovićem i izneo stav o ABA ligi koje se još uvek nije promenio.

“O ABA ligi imam svoje mišljenje od samog početka i ne mislim da je ona dobra stvar za region. Kad si prvak ABA lige, čega si zapravo prvak? Nisi prvak države. Kad je oformljena, ta je liga bila zamišljena da bude neka vrsta bivše jugoslavenske lige koja je uvijek bila među najjačima u Evropi, ali nikad nije dala rezultat koji je trebalo. Liga se pretvorila u gomilanje stranaca, nemanje jasne vizije u nekim projektima, gašenje nekih jakih centara koji su bili sinonim za košarku. Takođe, ABA je praktično u rukama agenata koji je koriste kao platformu za plasiranje svojih igrača u Evropu ili NBA ligu. Pre nekoliko godina sam rekao da je mnogo važnije da svaka država ima svoju ligu, nego da se igra ABA liga i danas stojim iza toga”.

Bodiroga nikada za vreme svoje uspešne karijere nije nastupao u NBA ligi, iako je bilo prilika za to. Razloga je mnogo, a prvi je odluka Bogdana Tanjevića da mu nedopusti da napusti Milano pre isteka ugovora.

“Postoji nekoliko zanimljivih situacija što se tiče toga. Kad su me 1995. skautirali Sakramento Kingsi i kad su me potom izabrali na draftu, ja sam tada još bio pod ugovorom sa Milanom. Boša Tanjević je kao moj tadašnji trener rekao njima da me neće pustiti i da imam još jednu godinu ugovora da odradim. Tek kad odradim ugovor do kraja, onda odlazak u NBA može doći u obzir.”

Kao drugi razlog Bodiroga navodi svoju želju da ostavi dubok trag u evropskoj košarci.

“Tada smo osvojili prvenstvo, a ja sam razmišljao da, pre nego što odem u NBA, želim da ostavim neki trag u Evropi. Igrali smo za pobedu, igrali smo za titule. Nakon toga je došlo osvajanje Eurobasketa sa reprezentacijom 1995, pa odlazak na Igre i osvajanje medalje u Atlanti.”

Jedna od želja bila je i osvajanje Evrolige…

“Bila mi je želja da osvojim Evroligu, da odradim svaki korak na pravi način, pa da kao dokazan igrač odem u Ameriku. Međutim, karijera mi je otišla u sasvim drugom smeru, imao sam sreću da igram u velikim klubovima, da se borim za trofeje. San mi je bio ispunjen jer, otkako sam odlučio da se bavim košarkom, cilj mi je bio da osvojim nešto i ostavim neki trag.”

Nakon toga, kada je stekao status jednog od najboljih evropskih igrača, delovalo je da je kasno za odlazak preko Atlantika.

“Kasnije, nakon Panatinaikosa, kad sam već imao 29, 30 godina, dobio sam ponudu Rudija Tomjanovića da pređem u Hjuston. Bilo je još ponuda nekih izuzetnih NBA klubova i priznajem da me je to kopkalo, ali mislio sam da sam već u nekim godinama i da bi možda bilo kasno da se odlučim na taj korak. Trebalo je možda da odem ranije.”

Kaže da ipak ne žali ni za čim i da je više nego zadovoljan kada se osvrne na sve što je postigao.

“Kad sada razmislim o karijeri, ne žalim ni za čim niti bih promenio i jedan zarez u svom CV-ju. Presrećan sam što sam igrao u najboljim evropskim klubovima, što sam osvojio puno toga i što sam živeo u nekim od najlepših gradova na svetu. To je nešto neprocenjivo i karijeru sam završio ispunjen.”

Bodiroga se saglasio sa konstatacijom da nema mnogo onih koji bi ga “uzeli na zub” zbog toga što nikada nije nastupao ni za Partizan ni za Zvezdu, dodavši da je tome doprineo i odnos koji je imao prema reprezentaciji.

“Ne znam, ali, eto, ja sam deklarisani navijač Partizana. Ali, da, možda ima u tome nešto. No u svakodnevnom kontaktu s ljudima osetim poštovanje i to je divan osećaj. Mislim da je to samo zahvalnost zbog odnosa koji sam imao i prema košarci i prema reprezentaciji.”

Podsetio je i zbog čega mu ne prija poređenje sa Bogom u čuvenoj “Mi imamo našeg Boga – on se zove Bodiroga”.

“Vernik sam, verujem u Boga i ne volim da me upoređuju sa Bogom. Znam da je u pitanju sport i da niko nije imao nikakvu lošu nameru, ali svakako mi nije bilo prijatno da to čujem. Međutim, naravno da mi je prijala emocija koju sam primao od tih ljudi i mislim da sam znao to da im vratim.”

Na pitanje o tome da li mu je draža medalja iz Atine ili trijumf u Indijanapolisu, Bodiroga je odgovorio da su obe pobede bile podjednako važne.

“Atina je bila važna jer tri godine nismo igrali zbog sankcija. Kako se ovde nismo mogli da se okupljamo, dolazili smo u Atinu, gde bismo provodili zajedničko vreme, igrali nezvanične utakmice i gradili kult reprezentacije. Za Eurobasket 1995. smo napokon mogli da igramo kvalifikacije, a tamo smo proživeli pravu dramu. S druge strane, Indijanapolis je bio velika pobeda, posebno jer je bila izborena protiv Drim tima na njihovom terenu. Nismo najbolje počeli turnir. Izgubili smo od Španije, pa od Portorika i dogodilo se to da smo protiv Amerikanaca morali da igramo mnogo ranije nego što smo očekivali.”

O čuvenoj sceni kada je obrisao ruke o peškir Redžija Milera u četvrtfinalu Svetskog prvenstva u Indijanapolisu, Bodiroga je rekao da je samo da je Miler šokiran.

“Nije mu bilo jasno šta se događa. Nisu očekivali da možemo da ih dobijemo, u očima sam mu vidio nevericu i da je tek tada shvatio da je vrag odneo šalu.”

Pešić i Rađa su ranije izjavili kako bi Jugoslavija dominirala evropskom i svetskom košarkom da se zemlja nije raspala i da bi SAD bila jedini ravnpravan takmac. Bodigora međutim nije ljubitelj takvih alternativnih scenarija.

“Ne znam. Ne volim da pričam o tome šta bi bilo kad bi bilo, ali znam da bi tu generaciju, koja je harala 1989, 1990. i 1991, teško bilo ko dobio.”

On se osvrnuo i na nekadašnje saigrače, od kojih je najveći utisak na njega ostavio Toni Kukoč.

“Kukoč bi u svakoj ekipi pravio razliku. To kako je on igrao, to je bila čista poezija. Kad se on pojavio, to je bilo nešto sasvim drugačije. Šut, asistencija, vizija… Čudesan i neponovljiv. Kukija nisi mogao gledati kroz brojeve, on je bio pobednik. Kad su Dino, Sobin, Ivanović i Maljković otišli iz Jugoplastike, ona je opet bila prvak Evrope. Teško je reći da li bismo sa njima dobili Amerikance, to će uvijek biti upitno jer se nikad nije dogodilo. Možemo pričati samo o onome što bi bilo. Činjenica je da bi takvom sastavu bilo ko mogao teško prići, ali govorimo hipotetički. Teren je jedino pravo merilo.”

Kao svoj najteži poraz istakao je onaj od Francuske na Eurobasketu u Beogradu 2005. godine.

“Taj Beograd mi je najteži poraz, tada je bol najduže ostala. Ja sam se nakon Indijanapolisa praktično oprostio od reprezentacije, ali pred Beograd me Željko opet pozvao. Žoc je najtrofejniji trener svih vremena, fantastično smo sarađivali i u klubovima i u reprezentaciji. Nisam mogao da se ne odazovem kad me je pozvao. U redu, igramo kod kuće, bilo bi lepo kod kuće nešto osvojiti. Zato sam se vratio, ali jednostavno nije bilo potrebne hemije. Igrački je to bila kvalitetna ekipa, tu su bila velika imena, ali atmosfera ni izbliza nije bila onakva kakva je bila kad smo osvajali titule.”

Nije želeo da otkrije ono na šta je tačno Obradović mislio kada je nakon tog poraza rekao da su igrači “sabotirali reprezentaciju”.

“Neke stvari koje su se dogodile zauvek će ostati između nas igrača i mislim da je to najpoštenije. Naravno da smo svi odgovorni za taj neuspeh i jako mi je žao što kod kuće, pred svojim navijačima, nismo napravili veliki rezultat. Bez obzira na to koliko mi je teško bilo, odmah sam došao pred njih, suočio sam se s njima jer znam koliko su nam oni bili važni tokom svih tih godina kad smo osvajali zlata. Bol je bila prevelika i morala je proći. Za sve ostalo, za detalje, radije ne bih o tome pričao jer, ponavljam, najbolje je da to ostane među nama u svlačionici. Naša košarkaška reprezentacija je jedna velika porodica, a u svakoj pravoj porodici svi problemi koji se dogode ostanu isključivo u četiri zida.”