U susret evropskim izborima: Treba li i kako da se reformišu institucije EU

PIŠE JANIS VARUFAKIS

0
Foto: Profimedia

Planetarna finansijska kriza iz 2008. godine – 1929. naše generacije – izazvala je lančanu reakciju širom čitave Evrope. Početkom 2010, temelji evrozone već su bili toliko uzdrmani da je establišment morao da prekrši pravila koja je sam uspostavio kako bi spasao svoje prijatelje bankare. Do 2013, neoliberalna ideologija koja je decenijama pružala legitimitet oligarhijskoj tehnokratiji Evropske unije nalazila se u ruševinama, nakon što je milione oterala u bedu. Zvanična politika vodi se principom socijalizma za bankare uz nemilosrdnu štednju za ogromnu većinu. Nju u istoj meri sprovode konzervativci i socijaldemokrate. Kapitulacija Sirizine vlade u Grčkoj na leto 2015. godine podelila je i demoralisala levicu. Ona je ugušila slabašnu nadu u to da će progresivni pokreti sa ulica i trgova promeniti odnos snaga u Evropi.

U međuvremenu, kombinacija besa i beznađa stvorila je brisani prostor koji je ubrzo, u svim delovima Evrope, počela da popunjava organizovana mizantropija Nacionalističke internacionale, na oduševljenje američkog predsednika Donalda Trampa. Evropska unija, ugušena od establišmenta koji se sve više ponaša kao vođstvo nesrećne Vajmarske republike, kao i rasizma deflacionističkih snaga, počinje da puca. Nemačka kancelarka počinje da razmišlja o napuštanju EU, dok evropski projekat francuskog predsednika deluje mrtvorođen; izbori za Evropski parlament u maju su poslednja prilika za progresivne snage da deluju zajedno na panevropskom nivou.

Od kad je Pokret za demokratiju u Evropi 2025 (Democracy in Europe Movement 2025 – DiEM25) nastao, 2016. godine, on je imao cilj da iskoristi ovu priliku (1). Prvo smo napisali program – „Nju dil za Evropu“. Potom smo pozvali druge pokrete i partije da ga dopune i da zajedno s nama stvore Evropsko proleće, prvu transnacionalnu listu kandidata koji zagovaraju zajednički program na evropskoj razini. Ipak, pre nego što je moguće raspravljati o ovom projektu, levica mora da reši dve goruće teme koje je dele i, samim time, slabe progresivne snage širom kontinenta: pitanje granica i pitanje EU.

Poslednjih godina dogodilo se nešto veoma čudno: brojni levičari su počeli da veruju da otvorene granice predstavljaju pretnju po radničku klasu. „Ja nikad nisam bio za slobodu useljavanja“, više puta je izjavio Žan-Lik Melanšon (Nepokorena Francuska – La France Insoumise). U obraćanju Evropskom parlamentu na temu slobode kretanja radnika u Evropskoj uniji, u junu 2016. godine, izjavio je da svaki put kad se neki radnik preseli u drugu zemlju, „on krade hleb iz usta radnika koji u njoj već žive“. Melanšon se na kraju pokajao zbog tih reči, iako se njegova analiza efekata migracija na autohtonu radničku klasu nije promenila.

Ovo nije nova rasprava. Moris Hikvit, osnivač Socijalističke partije Amerike, 1907. godine predložio je usvajanje rezolucije koja je trebalo da zaustavi „namerno uvoženje strane jeftine radne snage“ ustvrdivši da „migranti predstavljaju nesvesno oružje u rukama štrajkbrehera“. Ono što danas jeste novost je činjenica da je veliki deo levice izgleda zaboravio Lenjinovu poentnu kritiku iz 1915: „Verujemo da je nemoguće biti internacionalista i istovremeno zagovarati ovakva ograničenja… Takvi socijalisti su zapravo šovinisti.“

U članku napisanom 29. oktobra 1913, Lenjin je dao širi kontekst: „Nema sumnje da jedino ekstremno siromaštvo može naterati ljude da napuste svoju rodnu zemlju i da kapitalisti na najstrašnije načine eksploatišu imigrantske radnike. Međutim, jedino reakcionari mogu odbiti da vide progresivni značaj ove moderne seobe naroda. Kapitalizam privlači mase radnika iz čitavog sveta. On ruši granice i nacionalne predrasude i ujedinjuje radnike svih zemalja.“

Život većine može se popraviti i u okviru postojećih pravila

Pokret DiEM25 nadovezuje se na Lenjinovu analizu: zidovi koji treba da spreče slobodno kretanje ljudi i robe su nazadna reakcija kapitalizma. Socijalistički odgovor mora da podrazumeva rušenje zidova i dopuštanje kapitalizmu da se samouništi dok mi organizujemo transnacionalni otpor eksploataciji. Lokalnim radnicima posao ne kradu migranti, već politika štednje koju sprovode vlade. Ta politika je oružje nacionalnih buržoazija u klasnoj borbi.

Zbog toga nismo dopustili da nam „navodna“ ksenofobija zagadi program. Prema rečima Slavoja Žižeka, nacionalizam levice nije adekvatan odgovor na nacionalsocijalizam. Naša pozicija prema pridošlicama sadržana je u dve tačke: odbijamo da pravimo razliku između ekonomskih migranata i izbeglica i zahtevamo od Evrope da ih pusti da uđu (#LetThemIn).

Drugovi iz brojnih zemalja smatraju nas utopistima. Prema njihovom viđenju Brisel se ne može reformisati. Ako je to istina, najbolja strategija za progresivne snage bila bi da rade na „Lexitu“, odnosno na levoj kampanji za kontrolisano raspuštanje EU, zar ne?

Rado se sećam govora koje sam držao u dupke punim salama u Nemačkoj nakon kapitulacije Sirize pred Angelom Merkel i „trojkom“ (2). Prisutni su uporno ponavljali da ono što se desilo u Grčkoj nije urađeno u njihovo ime, u ime naroda Nemačke. Sećam se koliko su odahnuli kada su čuli da je DiEM25 pozvao na stvaranje transnacionalnog pokreta koji želi da povrati kontrolu nad institucijama EU – Evropskom investicionom bankom (EIB) i Evropskom centralnom bankom (ECB) – i da ih iskoristi u interesu svih građana i građanki Unije. Živo se sećam radosti naših nemačkih drugova kada su čuli predlog da nemački kandidati za Evropski parlament budu predstavljeni u Grčkoj, a grčki kandidati u Nemačkoj. Radi se o tome da želimo da pokažemo da je naš pokret transnacionalan i da on nastoji, sada i ovde, da osvoji institucije neoliberalnog poretka. Ne da bi ih uništio, već da bi ih stavio u službu većine u Briselu, u Berlinu, u Atini, u Parizu. Svuda.

Zamislite sada šta bi oni osetili da sam im rekao: „Unija ne može da se reformiše i mora biti raspuštena. Mi Grci moramo da se vratimo u svoju državu-naciju i da pokušamo u njoj da izgradimo socijalizam. Na vama je da radite isto to ovde u Nemačkoj. Onda, kad i mi i vi pobedimo, naše delegacije će se sastati da pregovaraju o saradnji između naših novih, progresivnih, suverenih država.“ Nema sumnje da bi naši nemački drugovi izgubili elan i da bi se vratili kućama obeshrabreni za okršaj sa nemačkim establišmentom, jer bi u njemu učestvovali kao Nemci, a ne kao članovi transnacionalnog pokreta.

Ako je moja analiza ispravna, nije toliko važno da li se EU može reformisati ili ne. Ono što je bitno jeste da se ponude konkretni predlozi povodom toga šta ćemo uraditi sa evropskim institucijama. To ne treba da budu nemogući i utopistički predlozi, već detaljni opis naših mera – u okviru postojećih pravila i sa postojećim sredstvima – od prve nedelje, a potom u narednim mesecima, do godinu dana. Na primer, kako da redefinišemo ulogu nesrećno nazvanog evropskog stabilizacionog mehanizma (ESM), kako da promenimo politiku „kvantitativnog popuštanja“ (quantitative easing) ECB-a, kako da od početka obezbedimo sredstva za ekološku tranziciju ili kampanju protiv siromaštva, a da ne uvodimo nove poreze.

Zbog čega nam treba toliko detaljan program? Da bismo pokazali biračima da rešenja postoje, čak i u okviru postojećih pravila koja su uvedena da bi služila interesima najbogatijih 1%. Naravno, niko – naročito ne mi – ne očekuje da će institucije EU prihvatiti naše predloge. Ono u šta se mi uzdamo jeste da će birači videti šta bi sve moglo da se radi, naspram onoga što se trenutno radi, i da će ih to navesti da odbace snage establišmenta, a da se pritom ne okrenu ksenofobičnoj desnici. To je jedini način na koji će levica uspeti da prevaziđe svoja sadašnja ograničenja i da izgradi veliku progresivnu koaliciju.

Upravo to je cilj „Nju dila za Evropu“: da pokaže da se život većine građana može popraviti u najkraćem mogućem roku koristeći postojeća pravila i institucije; da iscrta okvire transformacije tih institucija, uz pokretanje procesa koji će, na malo duži rok, dovesti do stvaranja Demokratske evropske skupštine kako bi se promenili postojeći sporazumi. Naposletku, naš program pokazuje da će mehanizmi koje ćemo uspostavljati od trena kad krenemo da ga sprovodimo moći da nam pomognu da okupimo krlomke EU, ukoliko se ona, uprkos našim naporima, ipak raspadne.

Mnogi pričaju koliko je ekološka tranzicija važna. Međutim, niko ne govori o tome kako da se ona finansira, niti ko bi je isplanirao. Naš odgovor je jasan: između 2019. i 2023, Evropa treba da investira 2000 milijardi evra u zelene tehnologije, zelenu energiju, itd. Mi predlažemo da EIB tokom naredne četiri godine emituje dodatne obveznice u iznosu od 500 milijardi evra. Istovremeno, ECB treba da najavi da će ih, u slučaju da njihova vrednost naglo opadne, otkupiti na sekundarnom finansijskom tržištu. Uzevši u obzir tu najavu i količinu novca u bankama širom sveta, ECB neće potrošiti ni evra, pošto će sve obveznice biti kupljene. Nova evropska agencija za ekološku tranziciju, ustrojena po modelu Organizacije za evropsku ekonomsku saradnju (Organisation for European Economic Cooperation – OEEC) – preteče Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (Organisation for Economic Cooperation and Development) – koja je stvorena 1948. da bi raspodelila kredite iz Maršalovog plana, kanalisaće ta sredstva u zelene projekte širom kontinenta.

Naglašavamo da pomenuti predlog ne zahteva uvođenje nijednog novog poreza, da se zasniva na sistemu evropskih obveznica koji već postoji (na primer, obveznice EIB-a) i da je u potpunosti u skladu sa postojećim pravilima. Isto važi za druge predloge našeg „Nju dila“ vezane za mere koje treba odmah preduzeti. Na primer, naš fond protiv siromaštva. Predlažemo da milijarde evra profita Evropskog sistema centralnih banaka (European System of Central Banks – ESCB) – naročito profit na osnovu aktive kupljene u okviru projekata kvantitativnog popuštanja – budu uložene u to da svaki građanin ima garantovan pristup prehrani i garantovanu energetsku bezbednost.

Drugi primer bi bio naš plan restrukturiranja javnog duga evrozone. ECB će služiti kao posrednik između finansijskih tržišta i država kako bi olakšao teret njihovog ukupnog duga, a da to ne zahteva štampanje novca, kao ni to da Nemačka plati ili bude garant otplate duga najzaduženijih zemalja.

Kako ovi primeri pokazuju, naš „Nju dil“ spaja mere koje zahtevaju visoke tehničke kapacitete i mogu se sprovesti u okviru postojećih propisa EU sa radikalnim raskidom sa politikom štednje i logikom „smanjivanja potrošnje“ koju nameće omražena „trojka“. Uz to, on predviđa institucije koje će pripremiti teren za dolazak postkapitalističke evropske budućnosti. Radi se o predlogu delimične socijalizacije kapitala i profita dobijenih automatizacijom. Pravo velikih kompanija da posluju u EU biće uslovljeno prebacivanjem dela njihovog kapitala u vlasništvo novog Evropskog kapitalnog fonda. Iz dividende akcija u vlasništvu fonda će se potom finansirati univerzalni osnovni dohodak za sve, nezavisno od drugih socijalnih izdataka, pomoći za nezaposlene, itd.

Levo jedinstvo je ključno, ali ono ne može nastati po cenu koherentnosti

Još jedan primer naših radikalnih predloga je reforma evra. Pre nego što se uhvatimo ukoštac sa promenom statuta ECB-a, nameravamo da stvorimo javnu digitalnu kreditnu platformu zasnovanu na poreskim službama svake zemlje evrozone. Poreski obveznici će moći da podižu digitalne poreske kredite kojima mogu da međusobno trguju ili da plaćaju buduće obaveze po veoma povoljnim cenama. Ovi krediti će biti obračunati u evrima i njima će moći da trguju samo obveznici unutar jedne države, što će sprečiti pojavu značajnog odliva kapitala.

Istovremeno, vlade će imati mogućnost da stvore ograničenu količinu ovakvih poreskih evra, namenjenih ugroženim građanima ili za finansiranje javnih projekata. Poreski evri omogućili bi vladama u krizi da podstaknu potražnju, smanje javni dug, smanje svemoć ECB-a i izbegnu cenu izlaska iz evrozone ili njenog raspada. Dugoročno, ove javne digitalne kreditne platforme mogu da budu osnova regulisanog sistema evra za svaku posebnu državu koji bi funkcionisao kao međunarodni kliring servis. To bi bila moderna verzija Breton Vuds sistema, ideje Džona Majnarda Kejnsa iz 1944. godine, koji je, nažalost, u međuvremenu napušten.

Da zaključim, naš „Nju dil za Evropu“ je globalni projekat sa ciljem: a) inteligentne reorganizacije postojećih institucija u interesu većine, b) planiranja radikalne i ekološke postkapitalističke budućnosti, c) pripreme za okupljanje krlomaka EU u slučaju da se ona raspadne.

Levica ima dva neprijatelja: razjedinjenost i nekoherentnost. Jedinstvo je ključno, ali ono ne može nastati po cenu koherentnosti. Pogledajmo, na primer, stanje u Partiji evropske levice. Kako njene članice mogu da zahtevaju da ljudi glasaju za njih kada ih u Grčkoj predstavlja partija koja je na vlasti sprovela najbrutalniji program štednje u istoriji kapitalizma i kada brojne od njih, kao što je slučaj u Francuskoj i Nemačkoj, predvode evroskeptici?

Dobronamerni prijatelji sa levice pitaju nas zbog čega DiEM25 ne stupi u savez sa Melanšonovom Nepokorenom Francuskom i, u Nemačkoj, sa pokretom Aufstehen (Ustanimo) Sare Vagenkneht i Oskara Lafontena. Odgovor je jednostavan: jer je naš zadatak da izgradimo jedinstvo na osnovi radikalnog, racionalnog i internacionalističkog humanizma. To znači zajednički radikalni program za sve Evropljane i politiku u prilog otvorenoj Evropi koja granice posmatra kao ožiljke na licu planete, otvorene za sve pridošlice. To je za nas minimum za zajednički rad.

Naš poziv na jedinstvo zasnovan je na jednostavnoj ideji: DiEM25 poziva sve progresivne snage da se uključe u izradu našeg „Nju dila za Evropu“. Tom pozivu su se mnogi odazvali. Génération S (Francuska), Razem (Zajedno, Poljska), Alterantivet (Danska), Democrazia e Autonomia (Italija), MeRA25 (Grčka), Demokratie in Europa (Nemačka), Der Wandel (Promena, Austrija), Actúa (Španija), Livre (Slobodno, Portugalija) – svi oni su nam se pridružili. Mnogi drugi će nam se uskoro pridružiti. Svi mi smo napravili koaliciju Evropsko proleće koja će imati zajedničke kandidate na izborima u maju.

Naša poruka autoritarnom evropskom establišmentu glasi: borićemo se protiv vas radikalnim programom koji je u tehničkom smislu sofisticiraniji od vašeg. Naša poruka fašistoidnim ksenofobima glasi: borićemo se protiv vas svugde. Naša poruka drugovima sa evropske levice, iz Nepokorene Francuske, itd. glasi: od nas uvek možete očekivati solidarnost, u nadi da će se naše staze jednog dana spojiti na putu ka radikalnom i transnacionalnom humanizmu.

JANIS VARUFAKIS je ekonomista, ministar finansija Grčke između januara i jula 2015. godine, osnivač Pokreta za demokratiju u Evropi 2025 (DiEM25).

PREVOD: Pavle Ilić

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime