Na izložbi „Žene u rokenrolu” biće predstavljene autentične koncertne fotografije odabranih ženskih rokenrol izvođača, fotografkinja Anamarije Vartabedijan i Danice Trajković.
Različitost u stilskom pristupu i autorskoj poetici odlikuje radove autorki koje iako pripadaju različitim generacijama, gaje istovetnu ljubav prema rokenrolu i koncertnoj fotografiji.
„Fotografija koja se čuje: Beležeći nastupe nekih od najvećih ženskih muzičkih imena i svetskih zvezda, u svojoj koncertnoj fotografiji otkrivaju svetove koji se ne daju opaziti na prvi pogled… Njihovi radovi, poput rendgentskih snimaka emocije, gesta i karaktera predstavljenih ličnosti, često naglašene dramatičnosti, briljantno otkrivaju karakter portretisanih istovremeno vizuelno dočaravši muziku koja inkorporirana u sam narativ ovako nastalih zvučnih slika, postaje njihov trajan zvučni zapis. Opštem utisku doprinosi igra svetlosti binskog osvetljenja, i senke, koja pojačava dramatičnost prizora gotovo kao na Karavađovim slikama – kontrastom širokih, tamnih i jako osvetljenih masa. Baveći se istom temom i insistirajući na likovnosti, svaka u svom vizuelnom kodu, autorke u svojim radovima otkrivaju sve osobenosti ličnih poetika koje se manifestuju kako kroz osobeni pristup, tako i kadriranjem, različitim kompozicionim rešenjima, poigravanjem planovima, završnoj obradi fotografije i različitim izvedbeno-tehnološkim postupcima. U njihovim radovima sadržaj je od presudne važnosti ali su jednako bitni i odabrane vizure, svetlosna rešenja, kontrasti… Dokumentaristički karakter se podrazumeva ali on predstavlja tek polazište za generisanje istinskog estetskog dojma svojstvenog umetničkom delu.
Ako postoji verovanje da fotografija može da ukrade čoveku dušu, onda su Anamarijine i Daničine zvučne fotografije, ukrale muziku koja u duši obitava i zarobivši ih, učinile ih večnim.“
Ako su “ritam i harmonija faktori koji više od svega drugog prožimaju unutrašnji deo duše i imaju najveći uticaj na nju” (Platon), onda je pokušaj da se pomenuti transponuju u sliku – fotografiju, istinski podvig, kojim se u vizuelno prevode neke od najmističnijih tajni ljudskog postojanja, zadirući duboko u ontološko…
Sudeći prema čuvenoj floskuli Dž. Berklija, “biti znači biti opažen”, kamera je instrument opažanja koji direktno i potpuno odgovorno kreira realnost, upravo onu koja prema ovom filozofu, “pripada samo opaženim objektima i odnosima”. Sledstveno tome, onaj koji njome upravlja, postaje stvaralac per se.
“Najzad, fotografija je posrednik u izražavanju izrazito personalizovanih stavova i pogleda…” (Denegri)
Danica Trajković i Anamarija Vartabedijan, beležeći nastupe nekih od najvećih ženskih muzičkih imena i svetskih zvezda, u svojoj koncertnoj fotografiji otkrivaju svetove koji se ne daju opaziti na prvi pogled… Njihovi radovi, poput rendgentskih snimaka emocije, gesta i karaktera predstavljenih ličnosti, često naglašene dramatičnosti, briljantno otkrivaju karakter portretisanih istovremeno vizuelno dočaravši muziku koja inkorporirana u sam narativ ovako nastalih zvučnih slika, postaje njihov trajan zvučni zapis. Opštem utisku doprinosi igra svetlosti binskog osvetljenja, i senke, koja pojačava dramatičnost prizora gotovo kao na Karavađovim slikama – kontrastom širokih, tamnih i jako osvetljenih masa. Baveći se istom temom i insistirajući na likovnosti, svaka u svom vizuelnom kodu, autorke u svojim radovima otkrivaju sve osobenosti ličnih poetika koje se manifestuju kako kroz osobeni pristup, tako i kadriranjem, različitim kompozicionim rešenjima, poigravanjem planovima, završnoj obradi fotografije i različitim izvedbeno-tehnološkim postupcima. U njihovim radovima sadržaj je od presudne važnosti ali su jednako bitni i odabrane vizure, svetlosna rešenja, kontrasti… Dokumentaristički karakter se podrazumeva ali on predstavlja tek polazište za generisanje istinskog estetskog dojma svojstvenog umetničkom delu.
Ako postoji verovanje da fotografija može da ukrade čoveku dušu, onda su Anamarijine i Daničine zvučne fotografije, ukrale muziku koja u duši obitava i zarobivši ih, učinile ih večnim.
