Zbog toga što je maestralno odigrala naslovnu ulogu u filmu “Radnička klasa ide u pakao”, zbog toga što bi naslov ove drame mogao da bude i slogan proletera svih zemalja za ovaj 1. maj, zbog toga što voli da radi ono što je najteže – da uči, pa je glumu završila na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu a onda, dobivši stipendiju, nastavila studije u Francuskoj gde je ostala osam godina, kao i zbog toga što je odlučila da bude u statusu slobodnog umetnika i što ima nezavisnu teatarsku produkcijsku kuću “Red, rad i disciplina”, glumica Tamara Krcunović bila je sagovornica Danasa.
Razgovor sa njom vođen je u bifeu Beogradskog dramskog pozorišta pred probu za predstavu “Laž” a dan pre toga bila je, kako kaže, u Negotinu gde je igrala predstavu i sa tog gostovanja se vratila kući negde oko tri ujutru…
Kako ćete provesti praznik rada, radno ili neradno?
– Trebalo je da radim, da igram predstave u Americi, ali poslednjih godina vađenje radnih viza za Ameriku kasni i to se i nama desilo, tako da se to pomera. Zbog toga ću verovatno iću u Barselonu na četiri dana. Da ugrabim malo vremena za sebe jer glumci inače jako teško mogu da planiraju svoje odmore. Zbog toga sam potrošila ne samo mnoge odmore, nego i neke važne trenutke u životu.
Šta biste rekli ko je najviše uticao na vaš odnos prema radu?
– Mislim da porodica ima najviše uticaja u formiranju ličnosti deteta i da sam ja razvila neku vrstu perfekcionizma. Jako volim da uradim nešto što najbolje mogu. Ne znači da je to dobro ali da ja znam da je to bio maksimum mojih mogućnosti, Samim tim tražim od sebe mnogo, i od ljudi koji me okružuju isto tražim mnogo. Imam jako razvijen osećaj odgovornosti pa se često dešava da pogrešno preuzmem odgovornost i tamo gde ne bi trebalo… To me nekad optereti ali sad učim da se držim onoga što je moja lična odgovornost. Nekad je to uloga, nekad projekat ako sam producent. Trudim se da razgraničim koja su moja zaduženja za koja sam odgovorna da ne bih sebe preopteretila za ono za šta nisam angažovana.
Dali ste mi šlagvort da vas pitam ko je dao ime vašoj teatarskoj produkcijskoj kući koja se zove “Red, rad i disciplina”?
– Ja, spontano. Mama me zvala pošto mi je ona otvarala agenciju i rekla mi: “Evo ja sam ovde u APR-u ali ti moraš da daš ime.“ Nije mi kazala da može da se zove i Tamara Krcunović a da sam znala ja bih stavila tako – Tamara Krcunović. Ne bih komplikovala više od toga, niti davala neke zanimljive, simpatične ili višeznačne nazive. Tako da kad je mama izgovorila da mora naziv, iz mene je izašlo “red, rad i disciplina” budući da jedina stvar koju pomislim kad pomislim na svoj posao je neki red, rad i disciplina u svemu tome. Tako da to u suštini negde i mene karakteriše.
Kako ste reagovali na scenario filma “Radnička klasa ide u pakao” i kako ste doživeli temu kojom se bavi?
– U trenutku kada su me zvali nisam uopšte bila oduševljena da u tom momentu počnem da radim, uopšte da snimam… Htela sam da napravim pauzu jer sam pre toga snimala i osećala sam se istrošeno, umorno i prazno. Onda sam pročitala scenario i shvatila da je tema važna i da ne mogu baš tek tako da prelomim. Sam scenario sam pročitala u dahu, što se ne dešava baš često, i bila sam impresionirana. Bila sam iznenađena da je muškarac napisao tako višeslojan i značajan ženski lik i bilo mi je drago zbog toga što sam videla da i muškarci itekako umeju da razumeju žensku perspektivu.
Postoji li prema vašem mišljenju radnička klasa?
– Film govori o radničkoj klasi koja više ne postoji, koja je u situaciji beznađa. Jako je teško kad se čoveku oduzme posao koji god to bio posao, bilo da se bavi glumom ili radi u nekoj fabrici. Mislim da čovek izgubi kompas kad mu se i nešto manje promeni u životu a kamoli kada mu se oduzme nešto što je radio toliko dugo, što je bio njegov život pošto posao jeste jedna od bitnih i velikih stavki u našem životu. Kada ne može više da doprinese, kada više nema sredstva za život, to veoma jako utiče na ličnost i ljudima je tada potrebna i neka psihološka pomoć. Treba vam podrška u tome kako dalje.
A, postoji još jedna stvar – ja ne volim da pričam o temama koje nisu, u smislu stručnosti, moje. Mogu o radničkoj klasi da pričam iz perspektive ovog filma ali da dajem intervju o radničkoj klasi i njenim pravima danas, u šta se to pretvorilo i šta je to bilo, ne mogu pošto sam odgovorna i perfekcionista. Ja bih se onda drugačije pripremala za intervju i o drugim stvarima bih pričala. Ja volim, iako su glumci javne ličnosti i imaju neki prostor u javnom životu da se taj prostor ne zloupotrebljava. Ljudi često imaju stavove o nekim temama koje nisu ove naše glumačke i mislim da je to jako opasno. Zbog toga sam veoma počela da vodim računa o tome. Volim da ograničim stvari na ono što radim, na ovaj film i na ovu temu.
Čini mi se da ste mi ovim odgovorom stavili do znanja šta bi bila “pogrešna” pitanja.
– Nije reč o tome da su pitanja pogrešna nego stalno gledam milion ljudi koji pričaju o milion tema. Mene ne zanima da uključim televizor i gledam nekoga ko priča na temu za koju se nije školovao, o kojoj nema informacije i može da uzme na sebe odgovornost da se zalaže za nešto. Kod mene je: “Ej, šta ja treba sve da znam da bih se založila za nešto.” Jedino mogu da stanem iza svog posla i nečeg što sam radila. Kako ja mogu da pričam sad o pravima doktora recimo? S druge strane, čim vi mene pitate šta mislim o 1. maju i proslavi rada to je isto kao za 8. mart kad me pitaju o pravima žena. Čim se nešto slavi i čim se nešto obeležava jednom godišnje to znači da je to neka tema oko koje je postojao neki problem, da su neka prava nekom oduzimana i da moramo da radimo stalno na tome da se to ne dešava. Dovoljno je da se desi jedan sekund u istoriji kao kod nas devedesete ili da se prava za koje su se borile neke žene pre dovedu u pitanje. Sada se u svetu u pitanje dovodi i pravo na abortus. Evo, u Francuskoj je prvi put u istoriji izglasano, ne znam baš tačno kako glasi formulacija, ali da žena ima apsolutno pravo da abortira ako to želi. Hoću da kažem da ta prava, čim o njima pričamo i čim postoji taj praznik, jer ne slavimo sad 1. maja praznik direktora nego praznik rada i radnika, to znači da taj praznik treba stalno da nas podseća da je postojao problem, da sad ponovo postoji problem, da li se tiče žena, da li su radnici u pitanju, i da mi uvek treba da budemo budni. Na tom nivou mogu da pričam o tome.
Kakva je situacija u vašem esnafu što se tiče solidarnosti?
– Mi stalno kukamo kako u našem poslu nema solidarnosti ali kada biste pitali doktore oni bi rekli „nema je ni u našoj branši“. Isto bi rekli u svakom poslu u svakoj zemlji. Da postoji solidarnost, ne bismo živeli u ovome u čemu živimo. Meni je drago što se neke stvari poboljšavaju u nekom smislu, što je osnovana Glumačka organizacija Srbije – GOS i što će sada ponovo da se isplaćuju tantijeme koje su glumcima bile oduzete. Lepo je što su se ljudi udružili i što je to sad stavljeno u pogon. Ali i solidarnost može da bude pipava tema pogotovo što smo mi ovde mala sredina i svi se poznajemo. Kada su moje koleginice bile na suđenju, svima je to bilo nešto novo. S mnogo ljudi sam o tome razgovarala i rekla: “Kad bismo sad imali neki način da nam neko kaže: ‘Hej, možete ovako da pomognete’“. Kažem to pošto sam sigurna da je 90 odsto ljudi iz mog posla sedelo kod kuće i nerviralo se, i da im je bilo teško zbog toga što nisu bili sigurni u to kako tačno treba da postupe da bi pomogli i podržali koleginice.
Da se vratimo filmu “Radnička klasa ide u pakao” i ulozi Cece, koju ste maestralno odigrali i koja je zahtevna jer prolazi kroz nekoliko izrazitih transformacija. Kako ste je “savladali”?
– Postojale su neke scene koje su izbačene a koje su meni bile važne za razvoj lika. Uz to, kad sam pročitala scenario, prošla sam ceo taj put od tačke “A” do tačke “B”. Od žene koja živi u našoj patrijarhalnoj sredini do žene koja kroz seksualno oslobađanje oslobađa i druge delove svoje ličnosti i stiče neku jačinu i hrabrost.
Dramskim umetnicima je posebno traumatično snimanje scena seksa. U filmu “Radnička klasa ide u pakao” postoji nekoliko njih veoma upečatljivih. Da li ste imali koordinatore intimnosti i šta je vama bilo važno u oblikovanju tih scena?
– Kod nas koordinatori intimnosti još uvek ne postoje i sigurno da bi uz njih bilo lakše. Lakše je snimiti takve scene kad su zdravi uslovi i kad je prava ekipa kao što je kod nas bila. Kolege sa kojima sam snimala, Mladen Đorđević, reditelj, svi su veoma kooperativni i zdravi ljudi ali nikom to nije prijatno. Podjednako, i muškarcima i ženama. Divno bi bilo da postoji neko ko koordinira tim trenutkom da bi se svi osećali dobro. Nekad ljudi ne mogu ni da izgovore stvari koje su im neprijatne ili im smetaju u tim situacijama. Ja sam bila srećna što sam bila okružena ljudima u koje imam poverenje tako da se u tom smislu nisam osećala loše. Insistirala sam da te scene imaju dramaturgiju. Da to ne bude „oni imaju scenu seksa, pa to samo budeseks„. Koga briga za to jer ne služi ničemu. Ali kad se vidi da ona prvi put ima odnos saLeonom, vi vidite da njoj to nije prijatno i da joj nije poznato. Ja sam na Cecu gledala kao na neku “spečenu” ženu i posebno je mučna ta scena u kojoj Leon nju zadovoljava iako on nju ne zlostavlja nego je ona deo tog trenutka… Mislim da se tu vidi da je ona žena koja dugo nije u kontaktu sa svojim telom. Meni je to izgledalo kao neko gubljenje nevinosti samo kod žene koja ima 40 godina.
Kakve su bile reakcije publike na film “Radnička klasa ide u pakao” koji je svetsku premijeru imao u Torontu?
– U Kanadi su se euforično smejali i mnogo im je lakše pao film nego ljudima ovde koji su takođe reagovali na duhovite scene ali je kod njih film izazvao mučan osećaj.
Pored toga što je imao premijeru na prestižnom svetskom festivalu, “Radnička klasa ide u pakao” je prošao i kao višestruko nagrađeno ostvarenje na FEST-u. Šta biste rekli, zašto bi ljudi treba da pogledaju ovaj film?
– Ovakvi filmovi su katarzični, u ovakvim filmovima možeš nešto stvarno duboko da doživiš. Ovo nije plitka voda. Kad odgledaš ovakav film i osetiš te stvari, tera te na razmišljanje, da preispitaš i sebe i svoj život. Stvari se drugačije poslože kada tražiš od sebe da gledaš nešto zahtevnije. Mislim da je nestala naša publika autorskih filmova koja je postojala do dvehiljaditih… Jedino Festival autorskog filma…
Na koji način je Francuska uticala na vas u profesionalnom smislu?
– Kao što je Alžir uticao na mene, tako je i Francuska formirala moju umetničku ličnost i kako prolazi vreme sve sam svesnija toga. U Francuskoj sam navikla da je umetnost sinonim za slobodu. Smešno je da to kažem pošto sedimo ovde u Beogradskom dramskom pozorištu, koje jeste institucija gde ja igram ali ja ovde nisam na plati. Ne znam kako, ali mnogo je veliki napor potreban kad si slobodan umetnik da preživiš, a sa druge strane veoma je veliki napor potreban kada si negde doživotno zaposlen da umetnički preživiš. I jedno, i drugo je podjednako teško. Mislim da komoditet ugrožava umetničko biće. Klizav teren doprinosi da mozak bude aktivan, da mašta bude aktivna, da ti stalno preispituješ sebe i da stalno tražiš od sebe da napreduješ.
Tagovi
