U odavno ugašenom magazinu Čik jednom je organizovan okršaj noseva, a čitaoci su imali priliku da glasaju za veći. Prilikom zajedničkog nastupa u, opet nepostojećem, Domu sindikata, dva naša poznata umetnika organizovala su simpatičan dvoboj. Počeli su da raspravljaju o tome ko od njih dvojice ima manji nos. Iako poznati po velikim nosevima, obojica su tvrdili za sebe da imaju manji nos od svog kolege. I pored metra, koji je pokazao da su im nosevi iste dužine, kako je pisao Čik tada, i pored suda prisutnih i ostalih prijatelja nisu došli do dogovora.

Nosonje, iz Čikovog čikanja, bili su, što se može i pretpostaviti, Joca Radovanović, šef ansambla “Sedmorice mladih”, i jedan od naših najvećih i najsetnijihi pevača i kompozitora narodne muzike Toma Zdravković.

“Evo već je jesen…”   otpevao je Toma te davne večeri u Domu sindikata. Ovoliko jeseni kasnije, više ga nema – makar fizički – ali je opet tu. U Skadarliji.

Njegov život i karijera našli su svoj dom u ovoj boemskoj ulici, i nakon što je preminuo, i ostali neraskidivi deo svake kafane. Poslednjih godina njegov lik ponovo se oživljava, ne samo kroz pesmu i piće, ne samo kroz film koji je potopio svaku bioskopsku salu od suza gledalaca. Ove jeseni, na kaldrmi ulice gde su mnogi “igrali boeme, pevali i pili”, otkriven je spomenik Tomi Zdravkoviću.

Incijativa predsednika Socijaldemokratske partije Srbije Rasima Ljajića, nakon prihvatanja od strane grada Beograd čekala je dve godine na svoju realizaciju. Na jednoj od sednica Skupštine grada doneta je odluka „o podizanju spomen-obeležja koje bi trebalo da bude u Skadarliji, upravo na mestu gde je poslednji put pevao“. Uz prisustvo bivšeg gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića, Rasima Ljajića, Tomine supruge i ćerke otkriven je spomenik Boemu. I svim njegovim pesmama.

„Ovo je spomenik svim Brankama, Dankama, Jelenama, Ljiljanama, svim palmama na obali mora, svim prokletim nedeljama, kafanama, spomenik svim Tominim pesmama, tim vremenima, ali i Tomi Zdravkoviću kao čoveku”, naglasio je Ljajić prilikom otkrivanja spomenika.

ff

Nadomak kafane “Dva jelena”  Toma će, sa svojim mikrofonom u desnoj ruci, u odelu sa levom rukom polusavijenom, baš onakav kakvog ga pamtimo, ostati tamo gde i pripada. Kod kafane, koja je bila i ostala njegova sudbina i sebi ga uzela.

“Svako nešto u životu voli

A ja volim pesmu i kafane

Pesmom lečim moju dušu bolnu”

Važniji spomenik od tog novootkrivenog u Skadarliji, ostale su njegove pesme. Mnoga ženska imena provučena su kroz njegovu tužnu i setnu muziku. Pesma “Buket belih ruža” inspirisana je Slavicom, devojkom u koju je Toma Zdravković bio smrtno zaljubljen. Jedna od najpoznatija kafanskih pesama, „Danka“ posvećen je čuvenoj voditeljki TV Dnevnika Danki Novović. “Za Ljiljanu” nastala je 1982. godine, kada je na snimanju serije “Doktorka na selu” upoznao glumicu Ljiljanu Blagojević. Pesma „Jelena“ nastala je zahvaljujući supruzi Tominog brata Novice, kada su se Novica i ona posvađali, zbog čega je on patio, a Toma stihove ove pesme napisao upravo u kafani, i to na salveti. Inspiracija za pesmu „Ej Branka, Branka“ i dalje je nepoznata – ne znamo ko je Branaka a još manje ko je kriv za njihov rastanak.

Tuga koju je u sebi nosio kroz čitav svoj život utočište je pronašla u kafani. Tu je čuvao svoj duh i svoju inspiraciju i to smo kroz čitav njegov muzički opus mogli da doživimo najbolje upravo u kafanama.

Svaku prokletu nedelju, ali i subotu i petak i skoro svaki svoj dan provodio je u skadarlijskim kafanama. I nije važno da li sedite u „Tri šešira“ ili „Malom vrapcu“, da li je u rukama rakija ili vino i sa kim sedite, kako se nad vas nadviju svirci, tako osetite kolektivnu tugu koju Skadarska i sve druge ulice u kojima se pevaju njegove pesme, decenijama upijaju.

To je tajna one rečenice – „pogodila me pesma“.

Toma je za takve pesme imao (khm) – nos.

Zbog raznih rekonstrukcija poslednjih godina, nije bila prohodna i niste mogli od Bajlonijeve pijace sa buketom cveća u rukama da prošetate kraj kafana do centra grada. Tuga se ne da rekonstruisati. Pesma još manje. Na kraju sve bude kako je trebalo.

…ko to zna, ko to zna…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.