Kako su se (zaista) upoznali Toma i Silvana: “Moraš malo da se doteraš, ne možeš takav pred ljude…”

1
screenshots

Da nije bilo toliko novca u Leskovcu, da nije bilo toliko radnika koji bi da jedu i piju i vesele se i zaborave na sve što će ih čekati sutradan, možda ne bi bilo ni sudbinskog susreta dvoje ljudi koji su, svako na svoj način, obeležili jugoslovensku narodnu muziku i postali simbol i legenda.

I postali veći od svog imena, jer kada se kaže Toma, nazdravlje onom čoveku koji je jedno vreme obnašao dužnost predsednika Srbije, i kada se kaže Silvana, zna se, nepogrešivo, da to može biti samo jedan Toma i samo jedna Silvana.

Postoji nekoliko verzija priče o tome kako su se, tamo krajem pedesetih godina prošlog veka, sreli Silvana i Toma.

Po onoj najromantičnijoj, Zilha Barjaktarević, kako joj je bilo pravo ime, a koja je glasom za kruhom – glas je, zapravo, išao ispred nje, a za njom su išli oni koji bi je slušali i gledali – stigla u Leskovac iz svog Doboja, preko Sarajeva, srela je promrzlog dečaka na klupi u parku, nahranila ga a onda joj se on poverio da ume i da peva, zbog čega mu je obezbedila tezgu, da dopuni njene nastupe.

Istinitije je, biće, da je momčić koji nije mnogo tražio, a gosti su voleli da ga slušaju, i bez Silvane imao zakazane kraće nastupe u “Hisaru”, na kraju grada, ali bez Silvane možda ne bi stekao toliko samopouzdanje, i tako brzo naterao publiku, ljutu i pijanu i srećnu i nasmejanu, svejedno, da mu jede iz ruku.

Na tom prvom nastupu pred njom i on je bio smeten, da bi mu ona odmah posle prišla i rekla sada već čuvene reči:

“Levo pevaš, bato. Ipak, moraš malo da se doteraš, ne možeš takav pred ljude, što ne obučeš nešto lepo… I moraš da veruješ u sebe, bato. Samo tako možeš da uspeš.”

Od bakšiša koji su delili muzičari iz pratećeg orkestra, Toma je mogao da preživi, i mogao je da “obuče nešto lepo”, kako ga je savetovala žena čiji će život, sve do njenog preranog odlaska, biti isprepleten sa Tominim.

Da je samo rekla “Lepo pevaš, bato”, pa bi bilo dovoljno da Silvana Armenulić, kako će se prezivati kada, tokom angažmana u “Grand kazinu” u Beogradu koju godinu kasnije, upozna teniskog asa Radmila Armenulića, u tom prvom jugoslovenskom estradno-sportskom braku – docnije će se istorija ponoviti sa “Brenom i Bobom”, samo što će ova druga priča, srećom, više ličiti na hepiend – bilo bi dovoljno da Silvana Armenulić zasluži pesmu kojom će pokoriti Jugoslaviju.

I dalje jedna od najpopularnijih kafanskih pesama na ovim prostorima, koja se peva i u teškoj tuzi (“Noćas mi srce pati, noćas me duša boli…”) i kao zavet za večnu ljubav na zlatnim i dijamantskim svadbama (jer “Samo si ti u srcu mom…”), “Šta će mi život” etablirala je Tomu Zdravkovića kao jednog od najboljih tekstopisaca, jer je stvarno nevažno da li je njegove stihove pevala Silvana ili ih je pevao Toma – oboma su pristajale savršeno i obe verzije, evo već pedeset godina, održale su svežinu i mladost.

A kada pokori Leskovac, otići će pravo u rudarsko okno.

***

Iz knjige “Toma: Istinita priča o poslednjem boemu Balkana” koja se sada može naručiti preko sajta Nstore.rs

1 KOMENTAR

Comments are closed.