“Oko mene milion zvezda, a ja sam trunuo noću u podrumu”: Kako je Toma Zdravković (zapravo) želeo da bude pevač zabavne muzike

0
screenshot/youtube

Buduća zvezda, ili već zvezda, bio je svestan da je prešao put kojim se, makar iz kafane, ređe ide: od mikrofona u zadimljenim birtijama do onoga što se već u štampi zvalo estradom. I bio je svestan da je uradio nešto što je dotad, činilo se, bilo nemoguće: u zemlji koja je poštovala mantru “ni na istok ni na zapad”, koja je živela u jednopartijskom sistemu mada je govorila da je on manje jednopartijski nego u pravom, onom “varšavskom”, komunističkom lageru, bilo je valjda i logično da se izbrišu granice između rokenrola, pop muzike i etno ritmova, ili između “narodnjaka” i “zabavnjaka”.

O tome je govorio i Toma:

“Oko mene je bio mali milion zvezda, svako ima ploču, šou na televiziji, svoj prostor u medijima… a ja sam trunuo noću u podrumu. Nije me zadovoljavalo što su me svi hvalili. Hteo sam gore, na vrh, na mesto koje mi je, i to sam osećao, pripadalo. Punih trinaest godina nakon što sam počeo da pevam, najzad sam postao estrada. Sada sam bio u društvu sa Duškom Jakšićem, Oliverom Marković, Đorđem Marjanovićem, Slavkom Perovićem, Cunetom… Bio sam prvi pevač koji je pomirio dotad nepremostivu razliku između narodne i zabavne muzike. Ja sam oduvek hteo da budem pevač zabavnih pesama. Hteo sam da učestvujem na Splitskom festivalu, iz ‘Jugotona’ su insistirali da pevam na Ilidži. Tamo kraj Sarajeva, gde je ispustila dušu moja Slavica, sa pesmom Blagoja Košanina ‘Odlazi, odlazi’, osvajam drugu nagradu publike. Bilo je to zlatno vreme, kada su moji hitovi ‘Ciganka’ i ‘Odlazi, odlazi’ bili hitovi velike Jugoslavije.”

Pisac i publicista Đorđe Matić, jedan od najboljih poznavalaca popularne muzike na ovim prostorima, govorio je o toj podeli, koja se zadržala i koja je bila jaka, u narodnoj muzici – ili si pevač, ili si autor.

“Toma je jedini koji je bio i autor i izvođač i, ne zaboravimo, zvezda. Potpuno drugačije vrste: nije bio zgodan muškarac, delovao je krhko od početka, kao da je ranjen u nekoj unutarnjoj borbi i kao da se nikad nije oporavio nego padao iz borbe u borbu, iz poraza u poraz. Paradoksalno postajući najveći, najkvalitetniji, i što je posebno impresivno, postajao je žanr za sebe. Niko ne liči na Tomu Zdravkovića. Stvar je još fascinantnija jer je s druge strane on tako jedinstven mešao sve pak žanrove, kao niko dotad. Od kafanskih dvojki, od tursko-ciganskog ‘sa-sa ritma’, neparnih mera i balkanskih rumbi, on je polako počeo da u to meša špansko-ciganske motive, francuske šansone, mediteranski zvuk uopšte, čak i američku muziku. Neka ljudi poslušaju ‘Šta je to u meni’ – to je uzoran kantri vals“

U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, tačno na 30 godina od smrti legende narodne muzike:

POKLON SVIM ČITAOCIMA

Knjiga o Tomi Zdravkoviću: ISTINITA PRIČA O POSLEDNJEM BOEMU BALKANA

This image has an empty alt attribute; its file name is reklama-3-1024x1004.jpg

Rezervišite kod prodavca novina