Kalamazu, Mičigen – Poruke su stizale čitavog dana i čitave noći sa samo dva podatka: uzrastom i polom. Socijalna radnica u Hrišćanskoj službi Betani imala je svega 15 minuta da za svako dete koje je stizalo sa granice pronađe starateljski dom. Jednog hladnog, vetrovitog dana u februaru 2018. godine, Alma Asevedo primila je poruku od koje joj je poskočilo srce: „4 meseca. Dečak.“
Od leta 2017. ova 24-godišnja socijalna radnica susretala se sa misterioznim talasima dece koja stižu sa granice, a većina njih dolazila je iz Centralne Amerike. Oni koji su bili dovoljno veliki da umeju da pričaju rekli su da su ih razdvojili od roditelja. „Deca su bila prosto neutešna, neprestano su zapitkivala: ‘Gde je moja mama? Gde je tata?'“, kaže Alma. „A onda bi usledilo plakanje.“
Kada je četvoromesečni dečak stigao u njenu kancelariju posle ponoći, primetila je kako mu duge i guste trepavice uokviruju duboko usađene smeđe oči, a njegove bucmaste ruke i noge rekle su joj da je o njemu neko očigledno vodio računa. Zašto je onda bio u Mičigenu?
Alma je uključila kompjuter i pronašla izvod iz matične knjige rođenih u Rumuniji na kojem je pisalo ime dečaka: Konstantin Mutu. Njegovi roditelji bili su Vasil i Florentina. Pretražila je bazu podataka savezne Agencije za imigraciju i pograničnu kontrolu i utvrdila da se dečakov otac nalazi u pritvoru u Teksasu.
Konstantin je bio najmlađi od hiljada dece koja su otimana od svojih roditelja kako bi se sprečilo da čitave porodice migriraju u SAD. Sve je počelo nekih godinu dana pre nego što je Trampova administracija javno priznala tu praksu u maju 2018. godine, a ukupan broj onih koje je ova politika pogodila i dalje je nepoznat. Američka vlada još uvek nije saopštila porodici Mutu zašto im je sin oduzet.
Prošli su meseci pre nego što su Konstantinovi roditelji dobili priliku da ponovo vide svoje dete. Njegov otac je pre toga poslat na psihijatrijsku evaluaciju u centar za zadržavanje migranata u Teksasu pošto nije mogao da prestane da plače; Konstantinova majka hospitalizovana je zbog povišenog pritiska usled stresa. Konstantin se već bio vezao za američku porodicu srednje klase sa kojom je proveo veći deo svog života u njihovoj kući u ruralnom Mičigenu, pre nego što je poslat kući. Sada ima više od godinu i po dana, i još uvek nije naučio da hoda i govori.
Progon u Evropi
Iako je većina porodica koje su prešle granicu Meksika i SAD došla iz Centralne Amerike, porodica Mutu stigla je čak iz Rumunije, odakle mali broj tražilaca azila uspeva da se domogne Amerike.
Vasil i Florentina odrasli su na selu gde su sa svojim roditeljima prosili za novac i hranu. Oni su pripadnici romske manjine koja je u Rumuniji porobljivana čitavih 500 godina. Nasilni napadi na njih i dalje se događaju širom Evrope. Isključeni su iz škola, ne mogu da se zaposle, a organizacije za ljudska prava zabeležile su i prisilne sterilizacije nad njima.
Pre oko jedne decenije prva romska porodica iz sela u kojem su živeli Vasil i Florentina saopštila je da odlazi u Ameriku. Potom su počele da kruže glasine da se ta porodica lepo snašla i da sada dobro živi. Za njom su krenule i druge porodice. Florentinin stariji brat otišao je u Ameriku pre nekoliko godina sa ženom i troje dece. Na Fejsbuku je objavljivao fotografije palminog drveća, luksuznih automobila i američkih dolara.
Do trenutka kada je njihovo peto dete došlo na svet, Vasil i Florentina su već bili razvili čitav sistem kako da prežive: prosili su po čitavoj Evropi, a zatim se vraćali na nekoliko nedelja u Rumuniju.
Konstantin je rođen carskim rezom. Florentina je na porođaju potpisala dokumente koje nije umela da pročita. Kada je kasnije došla na kontrolu, rečeno joj je da su joj lekari podvezali jajnike i da više neće moći da zatrudni. Ona i Vasil bili su skrhani.
Nedugo potom smislili su plan: zatražiće azil u Americi sa dvoje najmlađe dece, a potom će se vratiti po ostalo troje kada se budu snašli. Florentina je spakovala jedan kofer. Konstantin je u avionu dobio groznicu.
Putovanje kroz Meksiko
Meksiko Siti za Konstantina i Florentinu bio je vrtlog haosa i buke. Nisu razumeli glasove niti znakove na španskom. Prosjaci su lupali u prozore taksija, a iako su isto i sami radili u Evropi, ovde je to delovalo strašnije. Upoznali su krijumčara koji ih je odveo do prenatrpanog autobusa koji će ih dovesti do granice. Konstantin i Florentina smestili su se u potpuno suprotnim krajevima autobusa i na smenu pazili na četvorogodišnjeg Nikolasa i Konstantina koji je bivao sve topliji. Kada se autobus parkirao na stanici, izašli su iz autobusa i pošli da pronađu nekakav lek za bebu. Vasil je po povratku u autobus primetio da su mesta na kojima su sedeli Florentina i jedno dete sada prazna. Izvadio je iz džepa mobilni telefon kako bi pozvao suprugu, ali su sav kredit već bili potrošili na pozive u Rumuniju.
Izašao je iz autobusa i platio taksisti da njega i Konstantina odveze do mosta koji je vodio preko granice u Ameriku, misleći da će moći da pozove Florentinu kada pređe na drugu stranu. Već je odavno pao mrak kada se susreo sa imigracionim službenikom. Vasil je pokušao da mu objasni da je nekako izgubio suprugu i sina i da su bežali od progona u Rumuniji. Vezali su mu ruke i noge. Ispričao je da su ga odvukli iz prostorije u kojoj je Konstantin ostao sam.
Florentina je stajala na stanici sa Nikolasom, sve vreme plačući pošto je shvatila da je autobus otišao bez nje, kada joj je zazvonio telefon. Imigraciona služba pozvala je njenu majku u Rumuniji i rekla joj da prenese Florentini da će biti uhapšena ukoliko pređe granicu. Rođaci su počeli da sakupljaju novac da im plate put nazad do kuće.
Piše Kejtlin Dikerson
© 2019 The New York Times
Ceo tekst pročitajte u novom broju Njujork tajmsa na srpskom jeziku koji svi čitaoci kao poklon dobijaju uz novi broj Nedeljnika koji je na kioscima od četvrtka, 11 juna.
Tagovi
