Nema priče o Poljskoj bez Nemačke (Prusije) i Rusije. Prusi i Rusi su delili Poljsku više puta u poslednja dva i po veka: od carice Katarine Velike i Fridriha Velikog, preko Taurogenske konvencije, do sporazuma Ribentrop–Molotov, a neki bi dodali kao završnicu izgradnju Severnog toka I i II. Otac nacije Jozef Pilsudski je govorio da je Poljska u sendviču između dve opasnosti, nemačkog ekspanzionizma i ruskog imperijalizma.
Režim Jaroslava Kačinjskog pokušava da izglanca predstavu o Poljskoj kao Isusu Hristu među narodima ili evropskom Isusu Hristu, između dva velika hegemonska suseda. Mada, poljska istorija nije tako bezgrešna i neuprljana kakvom je predstavljaju. Često se zaboravlja da je Poljska potpisala pakt sa Hitlerovom Nemačkom o nenapadanju kada su uveliko trajali progoni Jevreja, da su učestvovali zajedno sa nemačkim nacistima i mađarskim fašistima u komadanju Čehoslovačke 1938. godine.
Poljska nije dala Kvislinga, Džoni Štulić ipse dixit, ali jeste na desetine hiljada kolaboracionista, pogotovo u sprovođenju genocida nad Jevrejima, o čemu svedoči dugogodišnji rad istoričara Jana Grabovskog i Barbare Engelking objavljen u knjizi „Noć bez kraja. Sudbina Jevreja u okupiranoj Poljskoj“.
Malo je poznato da su poslednji pogrom nad Jevrejima na teritoriji Starog kontinenta izvršili Poljaci u gradu Kjelce. Godinu dana po završetku Drugog svetskog rata dok se sudilo u Nirnbergu vođama nacističke Nemačke za zločine i genocid, samo 160 kilometara severoistočno od Aušvica, razularena masa predvođena poljskim vojnicima, policajcima je krenula na 200 Jevreja koji su preživeli Holokaust. U napadu je ubijeno četrdeset dvoje a 40 je ranjeno.
Ključni strah Poljske je da posle 20. veka, koji je protekao u pronalaženju mesta pod nebom za Nemce i Nemačku, u dobroj meri i preko njihovih leđa, ne provedu 21. vek u traženju rešenja za Ruse i Rusiju ponovo plaćajući ceh. Poljaci priželjkuju svet bez Rusije ili sa toliko slabom Ruskom Federacijom da ne predstavlja pretnju nikome, ili još bolje sa više malih Rusija međusobno zavađenih.
Poljski lideri i diplomate već mesecima pokušavaju da uvere partnere da sve osim teškog poraza Rusije vodi samo u odlaganje novog, neizbežnog, rata. Kačinjski uz pomoć saveznika u Londonu i Vašingtonu pokušava da raspali „prometejsku vatru slobode“ među narodima koji žive u Ruskoj Federaciji i na njenim granicama.
Velika Britanija ne podražava samo poljski narativ o neophodnosti teškog poraza Rusije i odlaska s vlasti Vladimira Putina već oberučke prihvata poziv da pojača svoje prisustvo u istočnoj Evropi i da igra ključnu ulogu u Ukrajini. Zauzvrat, vlada Kačinjskog garantuje Britancima da će upotrebiti veto ako EU pokuša da uvede sankcije Londonu zbog nepoštovanja postignutog dogovora o Bregzitu, pogotovo oko Severne Irske.
Prioritetni cilj najkatoličkije države u slovenskom svetu je da izbegne, po svaku cenu, ulogu koju je imala Belgija u Prvom svetskom ratu, odnosno ne žele da njihova teritorija bude glavni teatar sukoba suprotstavljenih sila a još manje da bude okupiran deo njihove teritorije zbog manjka domaćih i savezničkih trupa.
Zvuči paradoksalno, ali poljska armija ima danas manje vojnika nego na početku godine, pre invazije Rusije na Ukrajinu. U februaru je pod oružjem bilo 115.000 Poljaka a danas ih je dve hiljade manje, 113.000. To govori da uprkos propagandi, ruskoj invaziji i velikim beneficijama, Poljaci nisu mnogo voljni da obuku uniformu.
U toj konstelaciji, prisustvo američkih vojnika (trenutno ih je oko deset hiljada na poljskoj teritoriji) i otvaranje američkih vojnih baza, od Odre do Visle, jeste od fundamentalnog značaja za Varšavu, ne samo kao odvraćajući faktor za eventualne ruske planove za napad na Poljsku. Naime, Poljaci koriste kanale dostavljanja oružja Ukrajincima da se akredituju kao pouzdani partner ne samo za raketni štit, baze, već i skladišta naoružanja.
Poljska, sa SAD iza leđa, želi da koristi recept koji primenjuju uglavnom planetarne i regionalne sile: upotreba patriotizma i spremnosti na žrtvovanje drugih naroda u borbi za nezavisnost zarad ostvarivanja sopstvenih nacionalnih interesa. Metaforički rečeno, Poljska ne želi da bude Prometej, imajući u vidu kako je završio mitološki junak. Cilj je da razmnoži „prometeje“ u Ruskoj Federaciji i na njenim granicama, od Ukrajinaca i Belorusa do Tatara, Baškirija, Čečena i siberijskih naroda, kako bi rešila jednom zasvagda svoje probleme sa Rusijom.
U Poljskoj imamo gotovo potpuni konsenzus među političkim partijama i građanima oko Rusije i Amerike. Prvi su viđeni kao arhineprijatelji, drugi kao jedini kredibilni saveznik, ne samo u slučaju napada Moskve već i u raspoređivanju snaga u EU, posebno u odnosima sa Nemačkom.
Za razliku od Rusije i Amerike, Poljaci se dele na dva gotovo podjednako jaka tabora kada su u pitanju Nemačka i EU. Klerikalno-populistički deo poljske političke scene stavlja Nemačku u rang sa Rusijom kao opasnost po nacionalne interese Poljske, dok drugi liberalno-demokratski zagovara što tešnje veze sa Berlinom kao najvažnijim partnerom Varšave i tesno savezništvo sa Nemačkom unutar institucija EU.
Obim trgovinske razmene Poljske i Nemačke je oko 140 milijardi evra na godišnjem nivou. U Saveznoj Republici živi nekoliko miliona Poljaka a ekonomski odnosi između država nisu konkurentski kao sa Francuskom i Italijom jer je Poljska, praktično, deo nemačkog sistema budući da su poljske firme, po pravilu, kooperanti nemačkih kompanija i samim tim ono što je, u privrednom smislu, dobro za Nemačku donosi i benefite Poljskoj.
Kačinjski, Moravjecki (premijer) i Duda (predsednik) ne pristaju na ulogu nemačkog „vodonoše“ i mlađeg partnera Berlina, njihova namera je da Poljska krene putem Južne Koreje i Japana koji su uspeli da se „emancipuju“, u dobroj meri, od Amerikanaca, u smislu da se i njihova preduzeća odvoje od nemačkih i počnu da posluju autonomno, garantujući Poljskoj novi vid suverenizma. Kleropopulisti su opsednuti suverenizmom u svakom pogledu.
Antinemački sentiment ima duboke korene, seže iz 18. veka kada je Poljska nestala sa geografskih karata, u dobroj meri zahvaljujući Prusiji a zatim i prusko-ruskom sporazumu protiv Napoleona koji je cementirao nemačku i rusku dominaciju na teritorijama sa Poljacima sve do kraja Prvog svetskog rata. U Varšavi deo političkog establišmenta i dalje veruje da Nemci igraju dvostruku igru i da samo čekaju povoljan momenat da pokrenu pregovore sa Rusima koji bi otvorili put ka primirju, eventualnom rešenju i odškrinuli vrata Moskvi da bude deo budućeg dogovora o bezbednosti na Starom kontinentu.
Ulog u igri je znatno povećan jer su sledeće godine predviđeni parlamentarni izbori. U toj optici treba tumačiti i zahtev poljskih klerikalaca Nemačkoj za ratnu odštetu iz Drugog svetskog rata u visini od 1.300 milijardi evra.
Kačinjski i njegovi najbliži saradnici šire propagandu da je poljski suverenitet mnogo više izložen pretnji sa zapada nego sa istoka. Lider partije „Pravo i pravda“ se ne libi da prepričava germanofobične viceve u kojima su junaci dobri i naivni Poljaci i zli i pokvareni Nemci.
Reakcije perjanica poljskog režima su u dobroj meri reakcija na promenu pristupa Berlina prema Varšavi. Bivša kancelarka Angela Merkel i njeni ministri spoljnih poslova su tretirali u rukavicama režim Kačinjskog izbegavajući da nazovu stvari pravim imenom. Sa Olafom Šolcom u Kancleramtu i Analenom Berbok u Ministarstvu spoljnih poslova razumevanje za flagrantno kršenje postulata pravne države, ljudskih prava, slobode medija, nezavisnosti sudija i tužilaca je isparilo i stižu sve oštrije kritike, uprkos ratu u Ukrajini.
Stav Kačinjskog i njegovih marioneta u poljskoj vladi o pitanjima slobode medija, pravne države, nezavisnosti sudstva, ljudskim pravima, daleko je bliži Putinovim nego Šolcovim. Da nije iskonske mržnje između Poljaka i Rusa, suprotstavljenih nacionalnih interesa, neraščišćenih računa oko smrti brata Kačinjskog (Leha), Jaroslav bi bio jednako, ako ne i više, prijatelj Putina kao što je Orban.
Invazija Rusije na Ukrajinu nije samo omogućila kleropopulistima Kačinjskog da izađu iz ćorsokaka u kome su se našli zbog nepoštovanja osnovnih principa pravne države, podele vlasti i evropskih vrednosti, već je opravdala njihovu rusofobiju, štaviše dala joj je smisao i kredibilnost i skinula pejorativni epitet „evropske Kasandre“.
Poljska je vrlo vešto iskoristila nemačku neodlučnost oko Ukrajine da zauzme pozicije prvog saveznika, zaštitnika i advokata Kijeva u EU. Ukrajinsko-poljska priča i njena geneza su još jedna potvrda da ništa ne ujedinjuje tako čvrsto, čak i nepomirljive rivale, kao postojanje zajedničkog neprijatelja. Kremlj je vekovima uspešno profitirao na mržnji između Poljaka i Ukrajinaca a sada se zahvaljujući svojim greškama našao u situaciji da bude kohezivni element u odnosima Kijeva i Varšave protiv same Moskve.
Poljaci su u konstruisanju novih odnosa sa Ukrajinom primenili sve ono što se pokazalo kao veoma efikasno u relacijama između Poljske i Nemačke sve do dolaska na vlast Kačinjskog 2015. godine. Insistiranje na ekonomiji, demokratiji, životnom standardu, solidarnosti, zajedničkoj budućnosti: sve su to bili stubovi koji su preokrenuli relacije u istočnoj Evropi.
U prošloj godini Poljska je postala drugi trgovinski partner Ukrajine, odmah iza Kine, sa obimom razmene koja je dotakla granicu od 20 milijardi evra. Na drugoj strani, Poljska koja je doživela demografski šok odlaskom par miliona najobrazovanijih i najsposobnijih Poljaka u države zapadne Evrope, pre svega u Nemačku i Veliku Britaniju, otvorila je granice za Ukrajince koji su pohrlili u komšijsku državu.
Preko milion ukrajinskih „gastarbajtera“, pre ruske invazije, brzim uklapanjem u poljsko društvo postali su najbolji ambasadori svoje zemlje i idealan most za prevazilaženje viševekovnog nepoverenja i animoziteta između dva naroda. Ruska invazija i dolazak nekoliko miliona izbeglica cementirali su savez Poljaka i Ukrajinaca, odnosno sve dok ruska pretnja bude visila kao Damoklov mač iznad glave obe države.
Poljska ne razmišlja u evropskim već isključivo u evroatlantskim razmerama, gledajući u London i Vašington a ne u Berlin, Pariz ili Brisel. Varšava je najsnažniji protivnik bilo kakve ideje o geostrateškoj autonomiji EU ili dubljoj integraciji EU. Bez obzira na provenijenciju političkih vrhuški, bilo da dolaze sa klerikalnog ili liberalnog krila, poljski lideri su ubeđeni da EU može da opstane i prosperira samo pod američkim kišobranom, i to kao zajednica država i naroda a nikako kao federalna i nadnacionalna struktura.
Poljski klerikalci su prilično alergični i na priče o stvaranju evropske vojske ili zajedničke evropske odbrane. Za njih je svaki potez u odbrambenoj politici koji ne podrazumeva američko i britansko učešće neprihvatljiv. Pobeda Đorđe Meloni i „Braće Italije“ na izborima u Drugoj republici galvanizovala je vladajuću stranku „Pravo i pravda“ i ojačala poziciju Poljske unutar EU jer se više ne boji izolacije, kaznenih procedura i posledično podiže ulog i glas u odnosima vis-a-vis sa Evropskom komisijom.
Najopasnija posledica vladavine režima Jaroslava Kačinjskog je širenje jaza između laičke, proevropske Poljske i klerikalne, nacionalističke, evroskeptične Poljske. Rascep je u prethodnim godinama postao nepremostiv a dve Poljske nastavljaju da se kreću u oprečnim smerovima, toliko brzo da je ugrožena društvena kohezija. Paradoksalno, Poljsku su vekovima delile ili poništavale okolne velike sile dok se sada raspolućuje iznutra, deleći se na velike urbane sredine i provinciju, na istočni klerikalni deo i zapadni kosmopolitski.
Narativ zvanične Varšave je da je Poljska žrtva liberala, homoseksualaca koji vladaju Evropom ili imaju uticajne prijatelje u EU, feministkinja, pete kolone u poljskom društvu koja doprinosi razgradnji tradicionalne porodice, temelja poljskog društva.
Svesrdno pomognuta od Katoličke crkve i njenog megafona Radio Marije, vladajuća partija „Pravo i pravda“ širi ideologiju etničko-verske čistoće i bazira vlast na tri stuba: prvi je razočaranost građana u političare i demokratska pravila igre; drugi je propaganda da je potrebna efikasna stranka koja će ispunjavati obećanja i garantovati čvrsto liderstvo; treći nosač je stvaranje atmosfere permanentnog sukoba u kojoj su protivnici predstavljeni kao crni, u poljskom slučaju, crveni (ruski) ili plavi (evropski federalisti) đavoli.
Po receptu Viktora Orbana, Kačinjski je podjarmio ili neutralizovao sve medije, stavio pod kontrolu sudstvo i sva nezavisna i regulatorna tela zajedno sa ključnim institucijama.
„Poljska više ne može da se uporedi ni sa Orbanovom Mađarskom, naš parametar je sada Erdoganova Turska. Sudijama se preti, ili bivaju progonjeni ako ne donose presude koje su po volji i meri vladajućeg režima“, konstatovao je Igor Tuleja, jedan od sudija simbola otpora klerikalnom režimu.
Evropska komisija drži pod blokadom 76 milijardi evra iz kohezivnih fondova namenjenih Poljskoj i uslovljava isplatu reformom Višeg saveta sudstva i ukidanjem tela čiji je zadatak da disciplinuju i kažnjavaju sudije koji nisu po volji izvršne vlasti. Kačinjski i Moravjecki su pokušali da namagarče Evropsku komisiju tako što su promenili ime organu za „disciplinovanje sudija“. Monteskjeova konstatacija da tamo gde nema jasne podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, sloboda umire, nije se sviđala francuskim klerikalcima pre tri veka, ne sviđa se ni današnjim poljskim. Iz njihovih glava srednji vek ne izlazi nikad.
Režim Kačinjskog je prilično frustriran zbog debakla njihove politike za podizanje nataliteta kroz program „Porodica 500+“ (500 zlota za svako dete). Natalitet ne samo da nije povećan nego se spustio na 1,39, među najnižima u Evropi. U okviru propagande za predstojeće izbore u 2023. godini vlada Mateuša Moravjeckog je lansirala „Demografsku strategiju 2040“ koja predviđa seriju mera za porodice sa decom, od novca, preko porodiljskih odsustava, do zabrane otkaza.
Istovremeno, dok se u čitavoj Evropi povećava starosna granica za penzije, u Poljskoj su je smanjili sa 67 godina na 65 za muškarce i 60 za žene. Tako da ne čudi što se podrška kleronacionalistima kreće oko 40 odsto birača koji izlaze na izbore. Ne treba smetnuti s uma da polovina Poljaka redovno bojkotuje izbore a veliki broj mladih i liberalno nastrojenih je emigrirao u druge države EU ili u SAD.
Ishod izbora u Poljskoj sledeće godine neće doneti velike promene u odnosu Varšave prema Ukrajini, Rusiji i Americi, ali bi moglo da dođe do bitnih promena u relacijama sa Nemačkom i EU. Eventualni povratak liberala bi relaksirao i lansirao saradnju sa Berlinom i promenio ulogu Poljske: od remetilačkog u konstruktivnog člana EU. Štaviše, ulazak Poljske u evrozonu sa klero-nacionalpopulistima na vlasti je nezamisliv dok bi sa liberalima i ta opcija postala realna. Došlo bi do promene i kada je u pitanju evropska odbrambena politika. I za poljske liberale je prilično neprihvatljiva ideja geostrateške autonomije koju zagovaraju Francuzi, ali nisu daleko od nemačke vizije o razvijanju evropskog sistema odbrane koji podrazumeva tesnu saradnju sa Amerikancima.
Žene u Poljskoj i udruženja koja se bore za zaštitu prava žena i ravnopravnost polova poslednje su uporište i zadnja linija odbrane demokratske, evropske Poljske. Osim ekstremno desničarske, klerikalne, populističke, nacionalističke, postoji i druga Poljska. Ona koja ne podržava širenje kulta pape Jovana Pavla II i rigidnog katoličanstva. Poljska do srži laička, kosmopolitska, otvorena prema Evropi i voljna da gradi federalnu EU u kojoj će Varšava biti njena istočna prestonica.
