“Možda vi niste zainteresovani za mir, ali mir je zainteresovan za vas”: Kako Bajden može da dobije Nobelovu nagradu

Piše: Tomas L. Fridman

0
JIM WATSON / AFP / Profimedia

Lav Trocki je jednom prilikom navodno rekao: “Možda vi niste zainteresovani za rat, ali rat je zainteresovan za vas.”

Predsedniku Džozefu Bajdenu ja bih rekao: “Vi možda niste zainteresovani za postizanje mira na Bliskom istoku, ali postizanje mira na Bliskom istoku je zainteresovano za vas.”

Evo zašto: sva tri ključna igrača u izraelsko-palestinskom konfliktu preživeli su neke bolne šokove u toku prošle godine. Znaju da bi još jedna runda krvoprolića, poput one koju smo videli ovog maja, mogla da ima katastrofalne posledice po svaku stranu. Henri Kisindžer iskovao je prvi pravi mirovni sporazum između Izraelaca i Arapa nakon što su bili ranjivi i bolni, kao posledica rata iz 1973. Svi su tada znali da nešto mora da se promeni.

Danas možete da osetite nešto slično nakon rata Hamasa i Izraela.
Palestinske vlasti na Zapadnoj obali, koje predvodi Abu Mazen, pretrpele su značajan udarac kada je prošle godine predsednik Donald Tramp uspeo da natera Ujedinjene Arapske Emirate, Bahrein, Maroko i Sudan da normalizuju svoje odnose sa Izraelom – i da ne čekaju neki veliki mirovni sporazum da bi to učinili. Poruka liderima Palestinaca na Zapadnoj obali bila je jasna: vi ste u haosu, korumpirani i neefikasni, a mi kao arapske države vam više nećemo dozvoliti da imate veto na naše odnose sa Izraelom.

Uprkos neprekidnim udarima izraelskih raketa po Hamasu u Gazi, nijedna od ove četiri države nije se odrekla normalizacije odnosa sa Izraelom.

No i u Izraelu se desio šok: bili su iznenađeni što je Hamas odlučio da raketama zaspe Jerusalim i da izazove ovaj rat.

Više od svega, Izrael je bio zapanjen što je Hamas uspeo da ubaci njihovu zemlju u simultani sukob na pet frontova sa različitim arapskim stanovništvom. Izraelska vojska i policija suočile su se sa nasilnim palestinskim demonstrantima na Zapadnoj obali; sa besnim Palestincima iz Istočnog Jerusalima na Hramovnoj gori; sa raketama koje su po svemu sudeći ispaljivali palestinski militanti sa juga Libana; sa raketama Hamasa iz Gaze; i sa sukobima u izmešanim izraelskim gradovima između izraelskih Arapa i izraelskih Jevreja. Izrael nije imao ovakvu pretnju sa više frontova još od osnivanja jevrejske države, 1948. godine.

Naslovna strana Njujork tajmsa koji se dobija na poklon uz Nedeljnik

Izraelsko korišćenje sofisticirane vazdušne moći, bez obzira koliko bilo opravdano ili precizno, dovelo je do slika i klipova, u ovo doba društvenih mreža, koje su razbesnele i dale novu energiju kritičarima Izraela širom sveta i ogolili koliko sve jača progresivna levica, kao i pojedini mladi Jevreji, imaju distancu od desničarske vlade Bibija Netanjahua i njegove volje da izvrda demokratske standarde ne bi li obezbedio kontrolu nad Zapadnom obalom.

Kao što je nedavno napisao kolumnista “Gardijana” Džonata Fridlend, nova povezana generacija progresivnih levičarskih aktivista iz Amerike i Evrope opisuje izraelsko-palestinski sukob ne kao konflikt dva nacionalna pokreta, “već kao direktno pitanje rasne pravde. Obratite samo pažnju na transparente na demonstracijama u Londonu: ‘Palestina ne može da diše’ i ‘Palestinski životi su važni’.”

Mnogi studenti, američki Jevreji, ne žele da brane Izrael ili su previše uplašeni da to čine. Demokratski poslanici kažu mi da ih ljudi razapinju na Tviteru i na Fejsbuku ako samo pomenu da Izrael možda ima pravo da se brani od Hamasovih raketa.

Netanjahuov dugogodišnji ambasador u Vašingtonu, sada penzionisani Ron Dermet, na jednoj konferenciji je pre nekoliko sedmica izravno rekao da “Izrael treba da uloži više energije u prilaženju ‘strastvenim’ američkim hrišćanima nego Jevrejima, koji su ‘u velikoj disproporciji među našim kritičarima'”, preneo je “Haaretz”.

Ukoliko Izrael izgubi novu generaciju liberalnih Amerikanaca, uključujući i liberalne Jevreje, doći će u svet političkog bola koji neće uspeti da zatomi evangelistička podrška.

A onda je tu Hamas. Jutro nakon primirja, Hamasove vođe objavile su još jednu slavnu pobedu. Garantujem vam pak da su vlasnik neke radnje u Gazi, udovica, lekar i ožalošćeni, kao i oni koji su tiho gledali šta im je ostalo od domova, kancelarija i porodica, tiho govorili Hamasu: “Šta ste dođavola mislili? Ko u jeku pandemije počinje rat protiv Jevreja i njihove vazduhoplovne sile? Ko će mi ponovo sagraditi dom? Ne možemo više ovo da podnesemo.”

Da sam ja u Hamasovoj koži, ne bih slavio što postoje svi ti novi glasovi koji sa levice kritikuju Izrael. Brinuo bih i što me praktično nijedna arapska vlada nije uzela u zaštitu, i što su Bajdenova administracija, Evropska unija, Rusija i Kina dali Izraelu dovoljno vremena da snažno udari na Hamas.

Hamas želi da zameni Izrael, da ustanovi islamsku vladu nalik na onu u Teheranu, koja potčinjava žene i proganja sve LGBTQ žitelje Gaze koji žele da javno istaknu svoj seksualni identitet. Oni ni po čemu nisu “progresivna” organizacija.

Iz svih ovih razloga, moj prijatelj Viktor Fridman, profesor i aktivista koji je učestvovao u jevrejsko-palestinskim i izraelsko-arapskim razgovorima, poslao mi je mejl iz Izraela sa rečenicom: Možda je ovo još jedan “kisindžerovski trenutak”.

Kao i rat iz 1973, i ova situacija predstavlja alarm za Izrael. Građani znaju da uistinu nema pobednika. Hamas je, baš kao što su to uradili Egipćani 1973, iznenadio Izrael i naneo mu gubitke. Bibi je želeo da ponizi Hamas. Ali Bajden ga je zaustavio pre nego što su uspeli da ponize Hamas. Zato, dodaje Viktor, “postoji prozor za kreativnu diplomatiju, baš kao posle rata iz 1973. godine”.

Mislim da je u pravu, ali postoji jedna začkoljica. Kisindžerovi partneri za pregovaračkim stolom bili su snažni lideri: egipatski predsednik Anvar el Sadat, izraelska premijerka Golda Meir, sirijski predsednik Hafiz el Asad, i rešavali su međudržavni sukob između suverenih nacija.

Svi ti lideri su se složili da treba ignorisati osnovni problem – a to je kada dva naroda žele da naprave državu na istoj teritoriji. Drugim rečima, izraelsko-palestinski problem.

Ono što Bibi Netanjahu, Mahmud Abas i Hamasovi lideri imaju zajedničko, to je da nikada nisu želeli da rizikuju svoje političke karijere ili živote ne bi li došli do kompromisa koji je neophodan za mir. Zato sam prilično sumnjičav prema izgledima da dođe do mira. Ali ono oko čega nema sumnje je ovo: bol kod svih aktera ove drame samo će se pojačati.

Zato bi moja poruka Bajdenu bila ovo: možda tebe zanima Kina, ali Bliski istok i dalje zanimaš ti. Mudro si uspeo da izdejstvuješ prekid vatre. Želiš li, usuđuješ li se, da uroniš u ovaj novi kisindžerovski trenutak?

Ne krivim te ako nećeš. Samo bih te upozorio da se bez tebe stvari neće popraviti.

UZ SVAKI PRIMERAK AKTUELNOG BROJA NEDELJNIKA NA POKLON DOBIJATE NJUJORK TAJMS NA SRPSKOM JEZIKU.