I bioskopi su zatvoreni, u sklopu neophodnih mera da se zaustavi širenje koronavirusa. To je, bez ikakve sumnje, bila dobra stvar. Pa ipak, ta su me zatvaranja ispunila osećajem gubitka. Toliko je dugo moj život bio definisan gledanjem filmova na velikom platnu.
Oni koji su odrasli uz male ekrane teško da mogu da shvate zašto neko i dalje insistira na tome da ide u bioskop. Ova zabezeknutost samo se pridružuje već postojećim zamerkama o tome šta je sve loše u bioskopima: skupe karte, loš projektor, preskupe grickalice, čudaci, sebični ljudi koji pričaju ili šalju poruke. Da, zar nije bolje ostati kod kuće, zavaliti se na svoj kauč i gledati još jednu ispotprosečnu Netfliksovu seriju? Ali odlasci u bioskop formirali su me kao osobu i uticali na moj svetonazor.
Sve je počelo sa mojim roditeljima, opsednutim filmom. Oni su bili mladi boemi koji nisu mogli sebi da priušte bebisiterku i vodili su me svuda sa sobom, uključujući i bioskope. Bilo je to u Njujorku sredinom šezdesetih, u herojsko doba za filmofile. Kada sam imala tri godine, išla sam da vidim „Žudnju za životom“ Vinsenta Minelija, impozantnu dramu sa Kirkom Daglasom u ulozi Vinsenta van Goga. Toliko sam zajaukala kada je Van Gog odsekao sebi uvo da su se radnici smejali, ne bi li me uverili da će sve da bude kako treba. Volim da mislim da je to bio početak mog života u filmu.
Pre nego što sam napunila osam, moji omiljeni filmovi bili su „Orfej“ Žana Koktoa i „Žil i Džim“ Fransoa Trifoa. To zvuči blesavo, ali je istinito. Kako sam odrastala, krenula sam sama u bioskope. Gledala sam sve što sam mogla, često bez ikakvog predznanja.
Toliko mojih sećanja je neraskidivo vezano sa odlascima u bioskop; neki su o tome da sam sama, iako okružena ljudima, što je metafora mog života, mada i metafora toga šta znači biti živ. Volim da se smejem i da plačem i da podvriskujem sa entuzijastičnom publikom. I mada mi je posao da idem u bioskop, to radim i iz zadovoljstva. To radim jer sam radoznala, ili jer mi se sviđaju režiser ili glavna zvezda. To radim kada sam srećna, anksiozna ili depresivna. Idem jer su mi filmovi predstavljali utehu čitavog života, nudeći mi eskapizam iz sopstvene stvarnosti, ali i način da je bolje spoznam.
Kada pišem o filmovima, često ih stavljam u neke estetske ili kulturne okvire. Ono o čemu ne pišem su ljudi sa kojima sam te filmove gledala i čija prisutnost – njihova tela odmah do mene – može da postane važna kada razmišljam o pojedinim filmovima. Volim „Pobesnelog Maksa“ iz mnogo razloga, ali neki od tih razloga su i prijatelji sa kojima sam ga gledala, a koji su sada razbacani po svetu. Kad god ponovo gledam „Kad jaganjci utihnu“, mislim na drugaricu Ejmi i kako smo držale jedna drugu prvi put kada smo ga videle. Ne mogu da mislim na „Novi svet“ a da mi kroz glavu ne prođe flešbek kako sedim u kolima sa suprugom i jecam, preplavljena emocijama koje mi je taj film usmerio ka životu i ka njemu.
Filmofilija se umnogome promenila otkako su se pojavili prvi video-klubovi. Pre toga ste morali da izađete iz kuće i da prilagodite svoje gledalačke želje onome što je bilo u ponudi bioskopa. Da biste odgledali neki film, bila vam je potrebna određena odlučnost. Morali ste da žonglirate kalendarima, da prevrćete novine i da iz njih isecate repertoare i lepite ih na frižider. Oni bolji bioskopi imali su sopstvene repertoare, a u nekima su štampali i recenzije. Kao dete, listala sam i ocene u televizijskim vodičima, a moja omiljena kritika bila je ona koja se često pojavljivala u Njujork tajmsu i koja je glasila, u jednoj rečenici: „Ovaj pas ima buve.“ (Pa kako onda da ne postanem filmski kritičar?)
Danas ima više načina da se gledaju filmovi nego što je bilo ikada ranije, ali i dalje najviše volim to veliko platno, čak i ako ću zato morati da se probijam kroz Los Anđeles u špicu. Posvećena sam ritualima odlaska u bioskop: proučavanje novih postera, prolazak pored štanda sa kokicama i pićem, zveranje u publiku, pronalazak savršenog mesta i uživanje u onom preukusnom trenutku kada se prostor zamrači, tik pre nego što će ekran zasvetleti. U tom trenutku, uvek se nadam da će stvari biti dobre. Nekada stvarno i budu.
Naravno da mi se ne dopadne svaki film. Ali uvek mi se sviđa da mislim o njima, o tome kako funkcionišu i o tome šta nam rade. Lako je razumeti zašto će nas drama o roditelju koji umire toliko izmestiti iz ležišta (ili naterati da prevrćemo očima na njene jeftine trikove).
Ona mala starica na platnu možda je vaš lični prustovski medenjak, koji vam vraća sećanja na vašu majku. A ako makar malo nagazite na gas nakon gledanja „Fast & Furious“ (da, radila sam i to), možda je posredi ono što italijanski neuronaučnik Vitorio Galeze naziva „neuroni u ogledalu“, mehanizam koji se pali u našem mozgu kada nešto radimo, ili kada gledamo nekoga kako nešto radi. To znači da kada Vin Dizel turira svoj motor, naš mozak reaguje kao da ćemo i mi to raditi.
Galeze navodi da živimo u „mi-centričnom prostoru“, što je savršena metafora za bioskop i gledanje filmova. Kako god da filmovi stvaraju svoju magiju, oni u tome uspevaju zbog drugih ljudi: snimanje filmova je društveni akt, baš kao i odlazak u bioskop. I iako je istina da možete da ih gledate zavaljeni u fotelju, postoji kvalitativna razlika kada odete na mesto koje je namenski pravljeno za gledanje filmova i sednete u mrak sa drugim ljudima. Čudesna je stvar sedeti sa tim drugim dušama, biti sami u društvu.
Sa društvenim distanciranjem, karantinom i samoizolacijom, mnogi od nas su sada fizički sami. Kada nam napokon bude dozvoljeno da izađemo vani, nadam se da ćemo preplaviti bioskope, da ćemo gledati svaki bogovetni film, od nekog najređeg umetničarenja do najluckastijih stvari koje Holivud ima u ponudi. Filmovi mogu da budu razdražujući, pa mogu da budu i veoma loši, ali bili su tu uz nas kada smo prolazili kroz mnoge faze, uključujući posrtanje privrede i ratove.
Ne postoji ništa kao osećaj da ste napustili ovaj svet dok sedite u bioskopu sa prijateljima, porodicom i svim drugim ljudima. Nedostaje mi to. Nedostajete mi svi vi.
Tagovi
