Šinejd O’Konor je sama, što joj se baš dopada. Čekala je da pandemija prođe u malenom selu na vrhu jedne planine u Irskoj, gledajući krimi-serije i kupujući sitnice za svoju baštu preko interneta. Kada smo se nedavno dogovorile da se čujemo, bilo je oblačno, a ona je imala hidžab preko ćelave glave i cigaretu koja joj je stalno gorela između prstiju. Kada se nagla iznad ajpeda, izgledalo je kao da je hermetički zatvorena u sopstvenom svetu.

“Imam sreće”, rekla je. “Imam sreće jer uživam u sopstvenom društvu.”

Početkom devedesetih, Šinejd O’Konor (54) bila je toliko poznata da su dimenzije njene lobanje bile maltene utisnute u kolektivno nesvesno. Stigla je do vrhunca slave uz pomoć onog krupnog plana u spotu za njenu verziju pesme “Nothing Compares 2 U” – a potom je pogledala u kameru tokom emisije “Saturday Night Live”, pocepala fotografiju pape Jovana Pavla Drugog, i ubila svoju karijeru.

Samo što Šinejd ne misli da je to bilo tako. Zapravo, ona misli da je sve bilo suprotno. A sada je napisala i memoare, po imenu “Rememberings”, u kojima napokon priča sve iz sopstvene perspektive.

“Mislim da je to što sam imala pesme na prvom broju top-liste poremetilo moju karijeru”, kaže ona. “A to što sam pocepala tu fotografiju me je vratilo tamo gde je i trebalo da budem.”

Ona je za sebe uvek mislila da je pankerka koja peva protestne pesme. Kada se odjednom obrela na vrhu muzičke industrije, osećala se zatočenom. “Mediji su pisali da sam luda, samo zato što se nisam ponašala onako kako je, po njima, jedna pop zvezda trebalo da se ponaša”, rekla mi je ona. “A meni se čini da je to kada si pop zvezda umnogome nalik boravku u zatvoru. Moraš da budeš dobra devojčica.”

To jednostavno nije bila Šinejd O’Konor. Do trenutka kada se pojavila u čuvenoj emisiji SNL u oktobru 1992, uveliko se pisalo da je luda – između ostalog, zato što je bojkotovala nagrade “Gremi”, uprkos tome što je bila nominovana za album godine (“njima je bila bitna samo materijalna dobit”, rekla je) i što je odbijala da peva američku himnu pre koncerata (jer, objašnjava, nijedna nacionalna himna nema nikakve veze sa muzikom). No tada joj je reputacija bila ugrožena zauvek.

“Nije mi žao što sam to uradila. Bilo je to sjajno”, priseća se danas svog protesta zbog zlostavljanja u Rimokatoličkoj crkvi.

“Ali jeste bilo traumatično”, dodaje. “Kao da je odjednom otvorena sezona lova na ludu kučku.”

Nedugo posle te emisije, pojavila se na tribjut koncertu Boba Dilana, a kada su počeli zvižduci, bila je toliko šokirana da je isprva pomislila da se rugaju samo njenoj odeći. Osudila ju je Antidefamacijska liga, kao i nešto po imenu Nacionalna etnička koalicija organizacija, koja je angažovala i parni valjak da pregazi na stotine njenih albuma ispred sedišta diskografske kuće za koju je snimala.

Njeni memoari pojavljuju se u trenutku kada je čitava kultura voljna da ponovo pogleda unatrag i vidi da li se o nekoga ogrešila. Malo je izgnanika iz vrhuške pop kulture koje je toliko optužbi oslobodio samo protok vremena: zlostavljanje dece i prikrivanje zločina u Katoličkoj crkvi nije više javna tajna. Jovan Pavle Drugi je priznao ulogu crkve u svemu tek 2001, skoro deceniju nakon što je Šinejd uradila to što je uradila.

“Šinejd nije neko ko ima strpljenja”, kaže njen prijatelj Bob Geldof, muzičar i aktivista. “U ovom pogledu, ona je prava Irkinja.”

Da bismo shvatili zašto ona danas govori o tome da je stavljanje na crnu listu bilo oslobađajuće, moramo da razumemo i koliko je duboko bila neshvaćena tokom čitave karijere. Bila je još tinejdžerka kada je počela da snima svoju prvu ploču, “The Lion and the Cobra”, i kada ju je pozvao jedan direktor, s naredbom da pod hitno pusti kosu, koja je i tada bila kratka. Odmah je otrčala kod frizera i obrijala se na ćelavo.

“Izgledala sam kao vanzemaljac”, napisala je ona u knjizi.

Kada je, u jeku snimanja, zatrudnela, taj isti direktor je pozvao doktora i pokušao da je natera da abortira, što je odbila. Njen prvi sin, Džejk, stigao je neposredno pre izlaska albuma.

Kasnije, kada ju je “Nothing Compares 2 U” učinio zvezdom, ispričala je da ju je tvorac pesme, Prins, terorisao. Piše kako ju je pozvao u svoj holivudski dvorac, izgrdio zbog psovanja u intervjuima, a potom nevino predložio da se tuku jastucima, samo da bi je nokautirao nečim tvrdim što je stavio u svoj jastuk. Kada je pobegla, pešice, usred noći, jurio je za njom kolima po auto-putu.

Njen nastup na SNL-u bio je takođe mnogo ličniji nego što su ljudi mislili. U knjizi je detaljno opisala kako ju je majka fizički zlostavljala tokom čitavog detinjstva. Imala je 18 godina kada joj je majka preminula, i na dan njene sahrane je skinula jednu jedinu fotografiju koju je ova držala na zidu – sliku pape.

Pažljivo je čuvala tu sliku, čekajući pravi trenutak da je pocepa.

“Zlostavljanje dece predstavlja krizu identiteta i slava takođe predstavlja krizu identiteta, tako da sam ja iz jedne krize odmah uskočila u drugu”, kaže ona. A kada je zahvaljujući svojoj slavi želela da skrene pažnju na sudbinu brojne dece, omalovažavali su je.

Zato se osetila oslobođenom.

“Mogla sam da budem ja. Da radim šta želim. Da budem nesavršena. Da budem čak i luda”, piše ona u knjizi. “Ja nisam pop zvezda. Ja sam samo mučena duša kojoj je povremeno potrebno da malo vrisne u mikrofon.”

Ona danas smatra da ju je zazor odgurnuo od pogrešnog života, od mejnstrim popa, i naterao ju je da preživljava od koncerata, što je uvek najviše volela.

“Rememberings” je svedočanstvo o jednom teškom životu, ali je često i urnebesna knjiga. Krcata je šarmantnim pričama sa vrhunca njene slave. Odbacuje navode pevača grupe Red Hot Chili Peppers Entonija Kidisa da su nešto petljali (“Samo u njegovoj glavi”), ali potvrđuje da se muvala sa Piterom Gabrijelom.

No u ovoj knjizi nema urednih opravdanja. Ovi trenuci više deluju kao utešna nagrada, kao podsetnik da neke stvari iz prošlosti nikada ne mogu da se vrate. Šinejd O’Konor vidi malo i sebe u ženama koje su došle kasnije. Nije joj promaklo da je, u noći u kojoj su je proglasili ludom, i Britni Spirs obrijala svoju glavu.

“Jesu li pričali da je luda što se oćelavila? Ja nisam”, kaže ona.

Kad smo kod frizure, ona i dalje brije svoju glavu. Sama, na svakih deset dana.

“Ne osećam se kao da sam svoja kada imam kosu”, kaže. Uglavnom nosi hidžab preko glave; postala je muslimanka pre nekoliko godina i sada se predstavlja kao Šuhada Sadakat, mada se i dalje odaziva na Šinejd O’Konor. Napisala je prvi deo svojih memoara 2015, ali nakon što se podvrgla histerektomiji i doživela “totalni slom”, kako svedoči u knjizi, trebalo joj je vremena da se vrati pisanju.

Provela je šest meseci u raznim ustanovama za mentalno zdravlje i sada joj je jasnije kako joj funkcioniše um: pre svega, ima zamršeni posttraumatski stres sindrom i granični poremećaj ličnosti. Poteškoće u prisećanju događaja nakon SNL-a posledica su traume.

“Bilo je to vrlo samotnih, samotnih deset godina”, kaže ona, a onda dodaje: “Sada znam da verujem podsvesnom. Ako podsvesno ne želi da se nečega setiš, onda za to postoji i opravdani razlog.”

Prija joj da bude sama, sa svojom baštom, cigaretama, ajpedom i “imaginarnim dečkom”, Tejom Digsom, koji joj pravi društvo preko epizoda serije “Murder in the First”.

“Nisam bila previše uspešna kao devojka ili supruga”, kaže. “Da se ne lažemo, nisam baš jednostavna za izdržavanje.”

No pre nekoliko meseci, kada se preselila u svoju zabačenu kolibu, shvatila je da oko nje živi još nekoliko singl žena. Uskoro su počele da razmenjuju recepte, da donose jedna drugoj kolače i hlepčiće, pa je prvi put još od tinejdžerskih godina shvatila da ima prijateljice.

Kada je počela da završava memoare, morala je ponovo da proživi neke delove iz svoje prošlosti, što može da bude traumatično iskustvo.

“Tamo dole, ispod planine, niko ne može da zaboravi na Šinejd O’Konor. Ali gore, u mom selu, nikoga nije briga. A to mi baš prija. I divno je imati prijatelje.”

Tekst je objavljen u novom broju Njujork tajmsa na srpskom, koji se dobija uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 10. juna

Svim čitaocima darujemo i drugu knjigu iz edicije “Velike ličnosti”, biografiju Nikole Tesle koju potpisuje Dejan Stojiljković

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime