“Imala sam kul momke”: Putovanje kroz snove i prošlost Peti Smit

1
(Andre D. Wagner for The New York Times)

PARIZ – Što više Peti Smit kori svoju publiku u Francuskoj, to je više vole.

Kaže im da bi trebalo da više cene svog predsednika pošto on makar mari za životnu sredinu.

Ponegde se čulo “ua” na pomen Makronovog imena, ali Peti Smit ne naseda.

“Trebalo bi vam dati Trampa da vam bude predsednik”, kaže grupi Parižana. “Onda biste znali kako je buditi se svakog jutra sa predsednikom koga boli” – i onda Peti izgovara vulgarnosti.

Uzbuđena je što se nalazi u zemlji svojih književnih heroja – Bodlera i Remboa. Sa 16, kada je već radila u fabrici na kontroli ručki za tricikle, a to iskustvo obesmrtila u protopank pesmi “Piss Factory”, ukrala je knjigu o Rembou i uzela ga za imaginarnog momka pošto je mislila da nije dovoljno privlačna da pronađe pravog. (Otac ju je upozorio da bi joj bilo bolje da izgradi karijeru, pošto muža naći neće.)

Džimi Jovin koji je producirao njen najveći hit 1977. godine, “Because the Night” u saradnji sa Brusom Springstinom, kaže da njena vatra i dalje gori, iako ima 72 godine.

“Peti je magična, magična, magična žena”, kaže. “Ono što muzici danas nedostaje je upravo ono što je njen glas doneo svetu; na sceni je gorela kao mlađa savremenica Boba Dilana.”

“Prava renesansna žena”, kako je Jovin naziva, objavljuje i knjigu: Godina majmuna, slikovito putovanje kroz njene snove i život u suočavanju sa 70. godinom i odblescima “vrtoglave tuge” dok se priseća ljubavi i prijatelja kojih više nema.

Ona veruje da kada umre neko ko vam je blizak, upijate ono čemu ste se kod njega najviše divili.

“To je kao da vam ostave mali poklon”, kaže Peti.

O starenju piše: “Sedamdeset. Običan broj, ali onaj koji ukazuje na to da je značajna količina peska već procurila kroz peščani sat. Zrna cure i shvatam da mi mrtvi sve više nedostaju.”

Piše o tome kako je videla svoj odraz na tosteru. “Izgledala sam mlado i staro u isto vreme.”

Peti Smit u ovoj knjizi meša fikciju i stvarnost, izmišljene i stvarne likove. Nije uvek jasno da li ste u njenoj mašti ili izvan nje. Pronicljiva je kada piše o svom “osećaju da su svi otišli” i svojim putovanjima u posetu Semu Šepardu u Kentaki i Kaliforniju kada se on još uvek borio sa Lu Gerigovom bolešću. Spavala je na kauču i pomagala mu u uređivanju njegove poslednje dve knjige.

Pitao sam je zašto su se rastali.

“Pa, on je bio oženjen i imao je dete, i bilo je tužno ali je to jednostavno bilo ispravno uraditi”, odgovara.

Pitam se da li je bila iznenađena kada je Šepard postao jedan od glavnih ljudi u Holivudu.

“Ne, zato što je on pre svega bio sjajan pozorišni glumac”, kaže. “Imao je magnetsku privlačnost.”

Primetio sam da je i Robert Mejpltorp bio harizmatičan.

“Robert je bio potpuno drugačiji”, kaže. “Bio je veoma stidljiv. Upoznala sam ga kada je imao 20 i oboje smo bili introvertni, ali je on bio još uvrnutiji od mene. Divna stvar u našoj vezi zbog koje je i opstala toliko godina je što se više zasnivala na tome da smo verovali jedno u drugo kad niko drugi nije – imali smo poverenja jedno u drugo i poštovali smo se.”

Njena prethodna knjiga, memoari Just Kids ili Samo klinci, predstavlja blistavo sećanje na Petinu romansu sa Mejpltorpom u Njujorku šezdesetih, a M Train na period kada se iz Njujorka vratila u Detroit pošto je šokirala muzički svet i uvredila neke feministkinje.

Preselila se u gradić severno od Detroita kada se udala za muzičara Freda Smita, poznatog kao Sonik, provevši tamo 16 godina u odgajanju dvoje dece i pisanju neobjavljenih romana. Snimili su jedan zajednički album, “Dream of Life”. Živeli su jednostavno.

“Bila je 1979, i sve što sam videla kao svoju budućnost bile su turneje, koncerti, intervjui, spotovi, fensi automobili”, prisetila se. “Nisam stvarala umetnost. Nisam pisala.”

Slava i bogatstvo su rasli, ali je to bio “toliko stresan život i onda shvatite da ste sve zahtevniji u pogledu stvari koje vas nikada nisu zanimale, poput: ‘Zašto moj auto nije ovde?’”

Pitam je za feminističke kritike.

“Da, stvarno sam ih uznemirila, kao da sam prekršila neki pakt”, kaže Peti. “Napustila sam svoju takozvanu karijeru, znate, slavu i novac. Ali zapravo sam spasla sebe kao radnika, pisca i ljudsko biće u razvoju.”

Razgovaramo još malo o muškarcima koje je volela, koji više nisu tu, i ona se odjednom nasmeje, zračeći, i kaže: “Imala sam kul momke.”

Piše Morin Daud

Ovaj tekst objavljen je u jubilarnom, 50. broju Njujork tajmsa na srpskom jeziku, koji se dobija na poklon uz svaki primerak aktuelnog Nedeljnika

© 2019 The New York Times

1 KOMENTAR

Comments are closed.