Njujork tajms: U Srbiji nije kao u vreme Miloševića, sada se koriste mekše (i veoma efikasne) metode za cenzuru

0
EPA/KOCA SULEJMANOVIC

Kada je kovid19 stigao u istočnu Evropu u proleće 2020. godine, jedna srpska novinarka je izvestila o ozbiljnim nestašicama maski i zaštitne opreme. Ona je potom uhapšena, smeštena u ćeliju bez prozora i optužena za podsticanje panike.

Novinarka Ana Lalić je brzo oslobođena i čak je dobila javno izvinjenje od vlade u nečemu što je zaličilo na malu pobedu protiv staromodne represije, autoritarnog predsednika Srbije Aleksandra Vučića, piše Endrju Higins u tekstu za Njujork tajms koji je objavljen sa naslovom “U istočnoj Evropi testiraju nove oblike cenzure”.

Ana Lalić je, međutim, nedeljama bila okrakterisana  kao izdajnik od velikog broja medija u Srbiji, koji su pod sve  snažnijom kontrolom Vučića i njegovih saveznika, dok Srbija usvaja taktiku koja se primenjuje u Mađarskoj i drugim državama u kojima se je demokratija u nazadovanju, širom nekadašnjeg komunističkog istočnog krila Evrope

“Za celu naciju ja postala sam državni neprijatelj”,  prisetila se Ana Lalić.

U Srbiji se više ne zatvoraju niti ubijaju kritički nastrojeni novinari, kako se dešavalo u vreme vladavine Slobodana Miloševića devedesetih godina. Sada se pokušava urušavanje njihovog kredibiliteta i nastoji se da njihovi izveštaji dođu do što manje ljudi.

Gušenje kritičkih glasova u velikoj meri je pomoglo Vučiću – a takođe i najpoznatijem sportisti iz ove zemlje, teniskoj zvezdi Novaku Đokoviću čija je saga sa vizom u Australiji prikazana kao neprihvatljiv napad na srpsku naciju. Malobrojni nezavisni mediji uglavnom ga podržavaju, ali imaju izbalansiraniji pristup.

Širom regiona, od Poljske na severu do Srbije na jugu, istočna Evropa je postala plodno tle za nove oblike cenzure koji uglavnom izbegavaju brutalnu silu, već koriste mekše i uglavnom efikasnije alate za suzbijanje pristupa kritičkim glasovima i oblikovanje javnog mnjenja – a posledično i izbora – u korist onih na vlasti.

Televizija je postala toliko pristrasna u podršci Vučiću, prema rečima Zorana Gavrilovića, izvršnog direktora Birodija, nezavisne posmatračke grupe, da je Srbija “postala veliki sociološki eksperiment da se vidi koliko mediji određuju javno mnjenje i izbore”.

U Srbiji i Mađarskoj – zemlje koje predvode ono što je Institut V-Dem, švedska istraživačka grupa, prošle godine opisala kao “globalni talas autokratizacije” – u obe se održavaju opšti izbori u aprilu, a to je glasanje koji će testirati da li kontrola medija funkcioniše.

Nedavno istraživanje Birodija o izveštavanju na srpskoj televiziji pokazalo je da je u tromesečnom periodu od septembra Vučiću dato više od 44 sati prostora, od čega je 87 odsto pozitivno,  u poređenju sa tri sata za glavnu opozicionu stranku, od čega je 83 odsto bilo negativno.

Skoro svi negativni medijski izveštaji o Vučiću pojavili su se na N1, nezavisnom informativnom kanalu koji je emitovao priloge Ane Lalić o kovidu19. Međutim, žestoki rat za tržišni udeo vodi se između kablovskog provajdera koji prikazuje N1 – Serbian Broadband ili SBB – i državne telekomunikacione kompanije Telekom Srbija.

Telekom Srbija je nedavno načinio potez koji su mnogi okarakterisali  kao nedozvoljeni pokušaj da SBB učini manje atraktivnim za gledaoce, kada je od SBB-a preteo prava na emitovanje engleskog fudbala, ponudivši 700 odsto više novca.

Ponuda Telekoma Srbija, skoro 700 miliona dolara za šest sezona, astronomski je iznos za zemlju sa samo sedam miliona stanovnika — i skoro četiri puta više od onoga što je jedna medijska kuća u Rusiji, na daleko većem tržištu, pristala da plaća Premijer ligi svake sezone za prava emitovanja.

“Veoma je teško takmičiti se ako imate konkurenta koji zapravo ne brine o profitu”, izjavio je u intervjuu glavni izvršni direktor SBB-a Milija Zeković.

U Telekomu Srbije su odbili da neko od rukovodilaca iznese komentar, ali je u javnim nastupima  kompanija opisala svoje investicije u engleski fudbal i druge  kao komercijalno motivisanim, a ne politički.

“Njihov cilj je da ubiju SBB”, rekao je Dragan Šolak, predsednik matične kompanije SBB-a Junajted Grupe, u intervjuu u Londonu. “Na Balkanu”, dodao je on, “ne smete da dozvolite da protivnici nanjuše vašu slabost”.

Željan da ostane u igri, Šolak je ovog meseca objavio da je privatna investiciona kompanija koju on kontroliše, kupila Sautempton, fudbalski tim engleske Premijer lige. Prava na emitovanje lige ostaće kod njegovog rivala Telekoma, ali deo ogromne sume koju je državni operater pristao da plati sada će se preliti Šolaku.

Pet glavnih televizijskih stanica u Srbiji sa nacionalnom frekvencijom vode ljudi lojalni vladi, uključujući navodno neutralni javni servis RTS. Jedine televizije u Srbiji koje daju prostor opoziciji i izbegavaju hagiografsko praćenje Vučića su Šolakov kablovski kanal N1, koji je partner CNN-a, i njegova TV Nova. Bez njih, izjavio je Šolak, Srbija će “skliznuti u mračno doba kao Severna Koreja”.

Prostor za kritičke medije smanjuje se širom regiona, a Institut V-Dem, švedska istraživačka grupa, svrstava Srbiju, Poljsku i Mađarsku u “top 10 zemalja koje se autokratizuju”, navodeći kao razlog “napade na pravosuđe i ograničenja za medije i civilno društvo”.

Fridom Haus klasifikuje Srbiju kao “delimično slobodnu”.

U svakoj zemlji, snage bezbednosti – koji su služili za represiju kritičkih glasova za vreme komunizma – zamenile su u toj ulozi kompanije koje su pod kontrolom ili su zavisne od države, a koje često vrše pritisak na medije.

Poljska vladajuća stranka Pravo i pravda pretvorila je javni servis zemlje TVP u propaganda alat, dok je državna naftna kompanija preuzela niz lokalnih novina, mada neke nacionalne novine i dalje redovno napadaju vlast.

Pravo i pravda je u decembru progurala zakon kojim je trebalo da se dovede u tešku situaciju jedini nezavisni televizijski informativni kanal, TVN24 koji je u američkom vlasništvu, ali je poljski predsednik, zabrinut zbog mogućeg sukoba sa Vašingtonom, stavio veto.

Mađarska je otišla dalje, okupivši stotine novinskih kuća u holding kompaniju koju kontrolišu saveznici  premijera Viktora Orbana. Samo jedna televizijska stanica sa nacionalnom pokrivenošću kritikuje Orbana i finansijski je nezavisna od njegove vlade.

Prethodno podeljeni politički protivnici Viktora Orbana formirali su ujedinjeni front za nastup na izborima u aprilu, ali nisu uspeli da poljuljaju njegovu kontrolu nad informativnim medijima.

U Srbiji se medijski prostor za kritičke glasove toliko smanjio, rekao je Zoran Sekulić, osnivač i urednik jedne nezavisne novinske agencije, da je “nivo kontrole, direktan i indirektan, kao devedesetih” pod Miloševićem, kome je Vučić bio ministar informisanja.

Novinare, dodao je Sekulić, više ne ubijaju, ali sistem kontrole je još uvek tu, samo što je „unapređen i usavršen“, kako bi se obezbedila manipulacija, bez upotrebe sile.

Kada je Junajted grupa prošle godine pokrenula novine relativno naklonjene opoziciji, nije mogla da pronađe štampariju u Srbiji koja bi ih štampala. Te novine se štampaju u susednoj Hrvatskoj i šalju u Srbiju.

Dragan Đilas, lider glavne srpske opozicione stranke i nekada čovek iz medija, požalio se da, dok Vučić satima može da priča bez upadica na glavnim srpskim televizijskim kanalima, opozicioni političari su se uglavnom pojavljivali samo kao mete za napade. “Ja sam kao glumac u nemom filmu”, rekao je on.

N1, jedini kanal koji mu nekada daje prostor, naširoko se gleda u Beogradu, glavnom gradu, ali je blokiran u mnogim gradovima i mestima gde su gradonačelnici članovi Vučićeve stranke. Čak i u Beogradu, kablovska kompanija koja emituje kanal ima problem da uđe u nove stambene zgrade koje su izgradili investitori sa bliskim vezama sa vlašću. U velikom novom stambenom kompleksu u izgradnji za pripadnike službi bezbednosti u blizini Beograda, na primer, odbili su da postave infrastrukturu SBB kablovske televizije, saopštila je ta kompanija

.

Gledaoci provladinih kanala “žive u paralelnom svetu”, kaže Željko Bodrožić, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Kanali poput TV Pink, najpopularnije nacionalne stanice, na kojoj se emituju seksualno eksplicitni rijaliti emisije, kao i dugačke Vučićeve izjave, kako kaže on, “ne samo da indoktriniraju, već zaglupljuju ljude”.

Evropska unija i SAD su više puta kritikovale Vučića zbog nedostatka medijskog pluralizma, ali nisu na tome insistirale, željni da da sprele okretanje Srbija prema Rusiji, ili izazivanje problema u susednoj Bosni i Hercegovini.

To je Vučiću dalo odrešene ruke da proširi kontrolu medija koju je Raša Nedeljkov, programski direktor u Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost u Beogradu, opisao kao “kostur celokupnog njegovog sistema”. Na neki način, dodao je on, prostor za kritičke medije sada je manji nego što je bio pod Miloševićem, koga “zapravo nije bilo briga da li će imati potpunu kontrolu” i ostavljao je na miru razne regionalne medije.

“Vučić sada uči iz te Miloševićeve greške”, kaže Nedeljkov. Vučić i njegovi saveznici, ističe on, “ne tolerišu ništa što je drugačije”.

Nekada moćni nezavisni mediji postepeno su bivali kooptirani. Radio stanica B92, koja je redovno kritikovala Miloševića tokom ratova na Balkanu u devedesetim godinama, na primer, sada je u vlasništvu Vučićevog pristalicei uglavnom prati liniju vlade.

Novinari i drugi koji se suprotstave Vučiću bivaju žrtve napada tabloida lojalnih vlastima. Šolak, predsednik Junajted grupe, na primer, proglašen je “najvećim srpskim prevarantom”, koji se grebe o Srbiju i i izdajnikom koji radi za inostrane neprijatelje.

Šolak, koji živi van Srbije zbog opasnosti po svoju bezbednost, rekao je da je toliko često napadan da ga, kada to nije slučaj, prijatelji zovu i pitaju: Šta se desilo? Jesi li dobro?”