Dobrica Ćosić je pričao da u Londonu postoji semafor. “Pa ti si blesav čovek. Zar ti da se pokoravaš jednoj najobičnijoj lampi?”, odgovorio mu je Mihiz

2
Arhiva Darka Hudelista

Novinar Darko Hudelist do najsitinijih detalja je istraživao dubinske odnose značajne intelektualne grupe koje nazivamo siminovcima, a među njima posebno se izdvajao Borislav Mihajlović Mihiz. Rasvetljujući slobodarsku strast mladog Mihiza, Hudelist je zabeležio jednu anegdotu koju mu je 2009. godine preneo Dobrica Ćosić.

Reč je o jednom dužem razgovoru koji se među siminovcima vodio 1952, nakon što se Ćosić, kao već afirmisani mladi pisac (1951. objavio je svoj debitantski roman “Daleko je sunce”), uz to i vrlo blizak partijskom vrhu SR Srbije, vratio sa svog prvog službenog puta po Zapadnoj Evropi. Vrhunac te ekskurzije bio je glavni grad visokorazvijene kapitalističke Velike Britanije — London.

Ćosić je na tom putovanju bio neka vrsta političkog komesara KUD-a “Ivo Lola Ribar”, koji je imao turneju, dugu dva meseca, po Velikoj Britaniji, Holandiji i Belgiji.

Po povratku u Beograd, Ćosić je svoje utiske detaljno ispričao svojim najbližim saradnicima i prijateljima, uključujući, naravno, i Mihiza.

Svi su, logično, bili vrlo radoznali kako je Dobrica doživio London i Zapadnu Evropu uopšte, jer niko od njih tada još nije bio na Zapadu.

“Naša je zajednica bila je, pored svega ostaloga, i forum unutar kojega je svako od nas, kad bi se vratio s bilo kojeg puta, do najsitnijeg detalja prepričavao šta je sve video i doživeo, i mi bismo onda svi o tome žustro raspravljali”, pričao je Ćosić. “I sad se ja vratim iz Londona i referišem svojim prijateljima kako sam na londonskim ulicama prvi put u životu video semafore i njihovu upotrebu u regulisanju javnog saobraćaja. U to vreme u Beogradu semafori još nisu postojali, pa je za moje prijatelje, a naročito za Mihiza, to bila prvorazredna senzacija.

Pa kažem: ‘Zamisli, Mihize, ti u Londonu ne možeš da pređeš ulicu kako ti hoćeš i na onome mestu koje se tebi sviđa, nego za to postoje posebno obeleženi pešački prelazi i na njima semafori, tako da ulicu možeš da pređeš samo onda kad se na semaforu upali zeleno svetlo. A kad je upaljeno crveno, prelaz je zabranjen.’

Mihiz me je gledao širom otvorenih očiju, nije mogao da poveruje.

‘I?’ – kaže on meni.

‘Ništa’, kažem, ‘ne možeš da ideš dok je na semaforu crveno, moraš da čekaš da ti se upali zeleno. Tako semafor funkcioniše.’

‘Čekaj’, pita mene Mihiz sumnjičavo, ‘hoćeš da kažeš da nisi prelazio ulicu tako dugo dok je na tom uređaju svetlilo crveno?’

‘Nisam’, kažem, ‘takav je u Londonu propis, morao sam da čekam dok se na semaforu ne upali zeleno.’

Mihiz onda kaže: ‘Pa ti si, Dobrice, stvarno blesav čovek!’

Kažem: ‘Kako, misliš, blesav?’

Kaže: ‘Pa ko tebi može da naređuje kad možeš, a kad ne možeš da prelaziš preko ulice? Zar ti da se pokoravaš jednoj najobičnijoj lampi? O čemu to govoriš, čoveče?’

Dugo Mihiza nisam mogao da ubedim da je to zaista tako i da za regulisanje javnog prometa u Londonu postoje električne naprave koje se zovu semafori.

U nedoumici je vrteo glavom: ‘Čekaj, Dobrice, ti to mene zezaš ili je stvarno bilo tako?’

Kažem: ‘Ne zezam se, Mihize, imaš tamo te semafore i ne možeš da ideš preko ulice sve dok ti semafor to ne signalizira.’

Reče na kraju Mihiz: ‘Ma ti si, Dobrice, najobičnija budala! Sad si me stvarno razočarao, ja to sebi nikada ne bih dopustio. Meni jedna lampa da naređuje kako ću ja da se ponašam i kako ću da se krećem po gradu? Taman posla!'”, pričao je Dobrica Ćosić.

2 KOMENTARA

  1. @Boris

    Tako je, kod Glavne pošte. Ali, posle rata ga nije bilo nijednog, do negde druge polovine pedesetih, i to baš – kod ‘Londona’:)

  2. Ne znam kako oni 1952 godine pricaju o semaforima kao o saobraćajnom čudu,kad je prvi semafor u Beogradu instaliran 4.12.1939 godine.

Comments are closed.