Desnica sa mikrofonom: Priča o Rašu Limbou, Foks njuzu i modelu koji prepoznajemo

0
Credit line: Admedia, Inc / ddp USA / Profimedia

Taj čovek svaku priliku koristi da se sa nekim zakači, a nema za to bolje prilike od njegove emisije. On je i uređuje, i vodi, i bira teme, i sam sebe prekida. Emisija je gledana, iako se emituje na televiziji koja nema veliku pokrivenost. Tu dovodi svoje prijatelje, sagovornike koji su neuobičajeno radikalni, ili su ostali zaglavljeni u prošlosti, a skloni su lovačkim pričama. Ili sva tri. On tvrdi da poznaje ljude. Bitne ljude, o kojima “zna svašta” i spreman je da propeva. Onaj ko je u današnjoj emisiji “sposoban menadžer”, već za nekoliko nedelja može postati “lopuža” i “vucibatina”. On zna ko sa kim “šuruje” i ko koga zove na svadbu. Na početku svake emisije je kilometarski “uvodnik” o svemu i svakome. Tokom emisije u program se javljaju slušaoci. Sinonim za slušaoca je birač. 

Neko je shvatio da bi taj koga neki slušaju, mogao da priča i na malo veći mikrofon. Kada se slave pobede, on najjače tapše; kada je potrebno da se pronađe topovsko meso, on kida svoje, glumi kritičnost, veruje da radi važan posao za svoju stranu, ali je svestan da ga posmatraju kao nosača vode. Malo mu je i muka od svega, ali na šta bi to ličilo da sad pred svima sve ostavi i počne da radi kao advokat. Lepo su mu govorili da se okane politike, da je za njega pravo. 

***

Da nema ove slike iznad teksta, pitali biste se samo zašto se još uvek nije pojavio neki taksista preko kog čovek iz uvoda Patriotsima sređuje igrače, a Bil Beličik mu ni hvala nije rekao. Da u naslovnom bloku ne piše masnim slovima Amerika, prstom biste mogli da pokažete o kome je reč.

Svaka slučajnost je namerna i za nju je kriv samo Raš Limbo, koji je i svojom smrću, koja je nastupila prošle nedelje, od posledica raka pluća, podsetio koliko je bio važan i koliko je važan i dalje. Životni put “glasa američkog konzervativizma” je modus operandi za sve medijske “zvezde” istog opredeljenja, koje žele da se dokopaju velike pozornice i još veće moći. Nije važno da li se to događa u Misuriju, na Floridi ili u Beogradu.

I kada je bio klinac, Limbo je sanjao da će njegov glas da se čuje daleko. Njegovi koreni duboko su usađeni u američki pravosudni sistem, a oni preci koji nisu bili advokati, bili su sudije. Od svih prava, njega je ipak zanimalo samo pravo na to da svoje ideje širi po čitavoj zemlji. 

“Voleo bih da postoji konzervativna medijska infrastruktura koja bi mogla da se takmiči sa mejnstrim medijima. Voleo bih da desnica ostavlja jači otisak u kulturi i u javnoj sferi, da se ne svodi sve na kolumne Džordža Vila i “National Review”, govorio je kada je postao tinejdžer i prvi put zaseo pred mikrofon.

Njegov idol bio je Ronald Regan. Bivši glumac i radio-voditelj, koji je postao deo Republikanske partije. Prošlo je gotovo 15 godina od tada, do trenutka kada je Regan izabran za predsednika Amerike, a Limboova priča se nije promenila. On je i dalje želeo više prostora za konzervativne ideje koje je propagirao.

Kada je Savezna komisija za komunikacije 1987. godine odlučila da ukine “doktrinu pravičnosti”, po kojoj je svaki medij morao prilikom svog izveštavanja da dâ priliku da se čuju obe strane, jedan čovek je bio spreman da ostvari svoj san. Limbo je nogom razvalio vrata javne scene, iako je bio daleko od šanka gde su sedela samo velika imena. Počeo je skromno, na radiju AM, koristeći svaki detalj koji se pred njim pružio. Čak je i loš zvuk radio-programa uključio u svoj sistem vrednosti, okarakterisavši ga kao dobar primer, potpunu kontru “levoj hegemoniji u mejnstrim medijima”. “Oni tamo nemaju smetnje, sve čuju glasno, a vama ton krči. Tako i živimo.”

Govorio je jednostavno, mereći svaku reč tako da običan narod lako može da ga razume. Na mestima u raspravi sa kojih su konzervativci do tada slali poruke fakultetski obrazovanim Amerikancima, Limbo je slao poruke onima koji nisu otišli dalje od srednje škole. Njega su u kolima bez erkondišna slušali i studenti politikologije, i penzioneri kada krenu na izlet, i teški radnici umorni od posla. Već 1994. godine njegov se program emituje na 650 lokalnih radio-stanica i ima publiku od 20 miliona ljudi. 

U to vreme dobio je priznanje koje je njemu bilo najznačajnije. Rodžer Ejls, vlasnik Foks njuza, pružio mu je priliku da četiri godine radi polučasovnu emisiju, koja je bila poput televizijske dopune njegove radijske emisije. Nikada u potpunosti nije prešao na televiziju jer za tim nije bilo potrebe. Imao je autoritet, bogatstvo i komfor na radiju, a Foks njuz je svakako usvojio njegov način. Samo ga je malo pojačao.

“Jedan čovek je uspostavio kulturu za 1.700 ljudi, koji u nju veruju i koji su joj u potpunosti odani”, objasnio je Limbo. “Rodžer Ejls se ne pojavljuje na televiziji, ali su svi ljudi koji rade na Foks njuzu njegov odraz.”

Ejls je bio poput negativca iz holivudskih filmova – ćelav, gojazan, bogat, sa nežnim rukama, nezgrapnog hoda. Za sebe je govorio da u njegovom životu postoje samo “prijatelji i spržena zemlja”. Ili kako je za njega govorio Merdok: “Taj čovek je potpuni ludak. On stvarno veruje u to što priča.”

Limboova radijska ideja, putem televizije, dospela je do Ovalnog kabineta, predsedničkih brifinga i mejnstrima. Neko bi rekao, filmska priča. I jeste, ali za njene glavne aktere nema srećnog kraja.

Još od kada je Limbo svoju emisiju počeo da emituje na radiju AM, oni predstavnici Republikanske partije koji dospeju u Belu kuću, sve su manji i manji konzervativci. Tramp je valjda najmanji još od Niksona.

Kako vreme prolazi, sve veći broj konzervativaca nezadovoljno ističe: “Dobijamo Happy Meal konzervativizam: jeftin, detinjast, predvidiv.” I sve je veći broj njih za to krivio upravo Limboa.

Samo su teške reči ostale skupe, a Donald Tramp i Raš Limbo imaju para za bacanje. Tako je radijski gigant, kako ga nazivaju u SAD, tek sa Trampom dobio predsednika po svojoj meri – jednog koji ne pazi šta priča, mizogin je preko svake mere, koristi glupe fore na račun ugroženih grupa, radikalan je prema manjinama…

Čitav je svet – eto još jedne potvrde da je Srbija svet – pratio Limboov trend i svuda se ranije nego u Americi dogodilo da na vlast dođu ljudi koji će od lokalnih radijskih i televizijskih zvezda, intrigantnih stavova i biografija, napraviti političare i mejnstrim face. Samo je Limbo prvo napravio sve drugo, zaradio novac i postao velika faca, pa tek nakon decenija rada, u potpunosti ispunio svoj san. Konzervativci su imali svoj glas u Beloj kući, uz svu medijsku infrastrukturu i “značajan otisak u kulturi i javnoj sferi”. I sve što je posle toga ostalo jesu još jedni izgubljeni izbori, nivo podrške za GOP koji je pao 10 odsto u odnosu na početak emitovanja emisije na radiju AM pre 35 godina i najavljeno cepanje stranke.

Tako je konzervativac sa najvećim darom, za sobom ostavio nasleđe koje se ogleda u porazu njegove ideje, po njegovim pravilima. I putokaz za sve one koji su pišući uvodnike za emisiju od tri i po slušaoca, pred ogledalom glumili da drže važne govore.