Amerikanci i Rusi u (zasebnim) pregovorima sa Talibanima: Tri dana koja su zapečatila sudbinu Avganistana

0
Foto: Profimedia

Dvadesetog decembra 2018. godine, Njujork tajms (New York Times) i Volstrit džurnal (Wall Street Journal) objavili su odluku predsednika Donalda Trampa da povuče sedam hiljada vojnika iz Avganistana, nakon što je prethodnog dana najavio povlačenje iz Sirije. Istovremeno, sekretar odbrane Džejms Metis podneo je ostavku. Par sati kasnije, avganistanska vlada i diplomate u Kabulu našli su se u stanju šoka; pojedini među njima plašili su se da će izbiti haos.

Ova odluka tim pre je bila nečuvena što je Tramp 2017. godine prihvatio – istini za volju uz zadršku – da u Avganistan pošalje dodatnih 4.000 vojnika. Uprkos kritikama, on je ostao pri svojoj najnovijoj odluci, koju je na sebi svojstven način opravdao prilikom gostovanja na kanalu Si-Bi-Es (Columbia Broadcasting System – CBS) 23. decembra: „Videćemo šta će biti s talibanima. Oni žele mir; umorni su; ja mislim da je ceo svet umoran. Moramo da se izvučemo iz ovih beskrajnih ratova i da vratimo naše momke kući.“

Ova promena kursa, kojoj je Metis uzalud pokušao da se usprotivi, u roku od tri dana potpuno je promenila prirodu američkog učešća u međunarodnoj koaliciji trideset osam država (1) protiv talibana, kao i sadržaj pregovora koji se sa njima vodili u Dohi od prethodnog leta.

Novonastala situacija takođe ide naruku strategiji Vladimira Putina koji je 2016. pokrenuo sopstveni proces pomirenja sa talibanima smatrajući ih manje opasnim od Islamske države (ISIS). Taj potez obezbedio je talibanima status nezaobilazne političke snage i već im je otvorio mogućnost da se dogovaraju sa određenim predstavnicima avganistanske države.

Nekoliko meseci ranije, u septembru 2018, Tramp je postavio Zalmeja Kalilzada na mesto specijalnog predstavnika za pomirenje u Avganistanu, sa ciljem da oživi dijalog sa talibanima započet u julu. Kalilzad, Amerikanac poreklom iz paštunskog plemena Nurzaj, već je bio poprilično poznat na regionalnoj sceni. Kada je krajem 1990-ih godina bio na mestu direktora jednog ogranka američkog „tink-tenka“ (ustaljeni prevod termina „think tank“ – „trust mozgova“ – postao je, po mom mišljenju, previše arhaičan, a nijedno od alternativnih rešenja ne prenosi na adekvatan način društvenu ulogu ovih tela koja spajaju aspekte istraživačkih centara, konsultantskih agencija i lobija, prim. prev.) Research and Development Corporation (RAND), dogovorio se o bezbednom sprovođenju projekta gasovoda Turkmenistan–Avganistan–Pakistan–Indija (TAPI) sa talibanima koji su tada bili na vlasti.

Od početka američke intervencije, 2001, služio je kao predstavnik Bele kuće u Kabulu u svojstvu specijalnog izaslanika, a potom i ambasadora.

Pregovarač je, dakle, pažljivo odabran; međutim, o čemu je trebalo da pregovara? Tokom prvih razgovora, između jula i decembra, talibani su prihvatili da pričaju isključivo o razmenama zarobljenika i o brisanju imena sa crne liste terorizma. Sve ostale teme uslovili su time da Amerikanci predstave plan o potpunom povlačenju svojih snaga iz zemlje. Deluje kao da je Tramp delimično ispunio upravo taj zahtev, kako bi pokazao dobru volju i ubrzao okončanje procesa.

Talibani očito osećaju slabost svojih protivnika. Prema sopstvenom priznanju, Tramp je umoran, „kao i ceo svet“, a borci Islamskog emirata Avganistana (talibani) neprestano osvajaju nove teritorije.

Teško je utvrditi tačne brojeve, ali poređenjem različitih izvora, među kojima najoptimističniju procenu daju podaci Specijalnog generalnog inspektora za rekonstrukciju Avganistana (Special Inspector General for Afghanistan Reconstruction – SIGAR) (2), a najpesimističniju analize na sajtu Long War Journal (3), možemo zaključiti da talibani kontrolišu najmanje 50 od 407 oblasti i da imaju značajne snage u još bar 200; to ostavlja samo 38% ukupne teritorije zemlje pod direktnom kontrolom državnih vlasti.

Pa opet, vazdušno bombardovanje je 2018. godine premašilo sve rekorde otkako se najveći deo snaga Organizacije Severnoatlantskog sporazuma (NATO) povukao u decembru 2014: prema navodima Centralne komande Američkog ratnog vazduhoplovstva, lansirana su 7.362 vazdušna projektila, spram 4.361 u prethodnoj godini i 947 u 2015. (4).

Američki zamor je neupitan. Između oktobra 2001. i oktobra 2018. poginuo je 2.401 američki vojnik, dok je cena rata u tom periodu porasla na 900 milijardi dolara, što je više od ukupne vrednosti Maršalovog plana. Američka vojska već je provela više od 6.000 dana u Avganistanu – duže od njenog ukupnog angažmana u oba svetska i Korejskom ratu.

Takođe, moral avganistanske nacionalne armije je nizak. Na Davoskom forumu u januaru, predsednik Ašraf Gani obelodanio je podatak koji je doskora bio strogo poverljiv kao vojna tajna: 45.000 pripadnika avganistanskih bezbednosnih snaga poginulo je otkako su one, krajem 2014. godine, preuzele štafetu od NATO-a; u pitanju je eksponencijalni rast broja žrtava, budući da ukupan broj poginulih od 2001. do sada iznosi 58.596 (5). Talibani ne odustaju od zahteva za potpunim povlačenjem američkih snaga. U ovom trenutku, niko ne zna šta Tramp očekuje da će dobiti u zamenu za najavljeno povlačenje 7.000 vojnika.

Stoga se četvrto zasedanje u Dohi, krajem januara 2019, odvijalo u atmosferi relativne neodlučnosti, a zaključeno je pukim izjavama o dobroj volji da se nastave pregovori o četiri teme: prekidu vatre, dogovorenom povlačenju, obećanju da Avganistan nikad neće postati teroristička baza koja bi pretila SAD i nagovaranju talibana da obnove dijalog sa Ganijevom vladom. Kalilzad je uveren da će se to i desiti, zbog čoveka koga su talibani doveli na mesto novog glavnog pregovarača. Radi se o muli Abdulu Ganiju Baradaru, jednom od osnivača pokreta, uz mulu Muhameda Omara. Baradar, duranski Paštun iz plemena Popalzaj – plemena koje ima najviše iskustva u međunarodnim odnosima, kome pripada i bivši predsednik Hamid Karzaj – odavno učestvuje u pregovorima. On je uhapšen 2010. godine u Karačiju i, na zahtev SAD, pušten na slobodu u oktobru 2018. Međutim, i peti sastanak u okviru pregovora, 24. februara, obeležila je ista neodlučnost. Svet je tek četiri dana kasnije čuo za plan povlačenja, i to tek kad ga je objavila američka štampa (6).

Pentagon je predložio brzo povlačenje polovine od četrnaest hiljada vojnika na terenu, dok bi se oni koji ostanu angažovali isključivo u kontraterorističkim akcijama, u trajanju od tri do pet godina. Preostalih osam hiljada vojnika, pripadnika snaga drugih država NATO-a, isključivo bi se bavilo obukom i izgradnjom avganistanske vojske. Niko ne zna da li se Pentagon posavetovao sa svojim partnerima pre nego što je najavio ovaj plan. Što se tiče avganistanske vlade, ona želi da zna hoće li američka godišnja pomoć od 5,2 milijarde dolara biti smanjena, ili čak u potpunosti ukinuta. U tom slučaju, „sadašnji režim neće preživeti“, predviđa istraživač Majkl Sempl (7).

Naravno, talibani su u potpunosti odbacili ovaj plan. Oni zahtevaju potpuno povlačenje svih stranih snaga u razumnom tehničkom roku od šest do osam meseci. Peto zasedanje, produženo za nedelju dana, postajalo je sve napetije do 12. marta… i na kraju nije rezultiralo ni u kakvom konkretnom zaključku. Kalilzad je na Tviteru lakonski izjavio da su ostvareni određeni napreci, kao i „predlog sporazuma o pitanjima antiterorizma i povlačenja“. Portparol talibana, Zabihula Mudžahid, na zvaničnom veb-sajtu organizacije, Voice of Jihad, izjavio je da se „diskutovalo isključivo o vremenu i načinu potpunog povlačenja stranih snaga, kao i o obećanjima da se neće nauditi nikome u Avganistanu; bez rezultata“. Precizirao je da „nije postignut dogovor o prekidu vatre, niti o pregovorima sa vladom u Kabulu“ (8).

Sva ostala pitanja zavise od povlačenja, a, iako ono nije dogovoreno, pregovori su, prema pouzdanim svedočenjima, bili obeleženi talibanskom retorikom. Njihov prvi, jednostavan zahtev tiče se redosleda: najpre povlačenje, a potom će Avganistanci među sobom pričati o prekidu vatre i o legitimnosti postojećeg režima. U zamenu za to, talibani kažu da su spremni da prekinu odnose sa grupama koje bi mogle da budu pretnja po SAD, dok se najteže pitanje tiče definicije terorizma. Problem nije u ISIS-u, protiv kog se talibani bore, već u Al Kaidi sa kojom imaju prisne odnose. Zapravo, glavni vođa Al Kaide, Ajman el Zavahiri, zakleo se na vernost vođi talibana, „zapovedniku vernika“, muli Haibatuli Akundžadi. Član Akundžadinog trijumvirata je i Seradž Hakani. Hakanijeva mreža sarađuje sa međunarodnom mrežom Al Kaide, bilo neposredno, bilo preko grupe Tehrik-e-Taliban Pakistan (TTP, Talibanski pokret Pakistana), čiji su članovi prebegli u Avganistan nakon što ih je pakistanska vojska proterala iz Vaziristana (područja na severozapadu države). Raskidanje ovih veza stoga ne bi bio lak poduhvat. Naposletku, kao što glasovi iz baze pokreta tvrde, Al Kaida nije ugrozila unutrašnju bezbednost Sjedinjenih Američkih Država već više od šesnaest godina.

Ovaj poslednji argument može izazvati bes ili nevericu, ali talibansko vođstvo vodi računa da ne otuđi sopstvenu bazu jer je prolećna ofanziva već otpočela, ranije nego obično – uprkos pregovorima u Dohi. U napadima na dve bitne vojne baze u provincijama Helmand i Bagdis, 28. februara i 11. marta, poginulo je pedesetak osoba, a četrdesetak je zarobljeno. Talibani žele da pokažu svoju vojnu efikasnost, dok su Amerikanci koji žele da se izvuku iz tog pakla saterani leđima uza zid. Oni nemaju bogzna šta da ponude, a kamoli da nametnu, osim povlačenja. Pod ovakvim uslovima, bilo kakav nesrazmeran ustupak naišao bi na nerazumevanje među talibanskom boračkom bazom, što bi moglo dovesti do slabljenja, ili čak cepanja pokreta.

Takođe, talibani ne žele da vojno osvoje celu državu – avganistanska vojska, iako oslabljena gubicima, još uvek postoji, što nije bio slučaj tokom građanskog rata 1994. godine, kada se talibanski pokret prvi put javio. Zaključak dolazi na osnovu izjava samih talibana na poslednjoj konferenciji u Moskvi, 4. i 5. februara. Tamošnji razgovori bili su konkretniji od bilateralnih sastanaka u Dohi. Oni se ne bave toliko mirovnim pregovorima, koliko preduslovima za te pregovore; a, dok preduslovi ne budu postignuti, talibani će nastaviti da napreduju.

Projekat osvajanja vlasti

Dok se između dve sesije u Dohi čekalo na zakasnele zaključke, Putin je odlučio da iskoristi trenutak. Što se tiče Amerikanaca, pošto već nisu pobedili u ratu, oni bi voleli makar da ne budu potpuno poraženi. Takođe, budući da su deo oružanog sukoba na terenu, neprijatelj sa kojim moraju pregovarati da bi mogli da se dostojanstveno povuku očigledno su talibani. Za Rusiju, centralnoazijske republike, Kinu, kao i Iran, glavni neprijatelj je ISIS, što pokazuje postojeće razbacivanje brojevima. Zamir Kabulov, Putinov specijalni izaslanik u Kabulu, navodi podatke o 20.000 do 30.000 boraca ISIS-a u Avganistanu, dok je izveštaj stručnjaka Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija iz 2016. procenio da se njihov broj smanjio sa 3.500 na 1.600 (9). To je verovatno bila posledica ponovnog učvršćivanja talibanskog pokreta oko novog vođe. Situacija se u međuvremenu promenila, ali glavno pitanje ne tiče se brojeva već pokretljivosti malih ćelija.

S Putinove tačke gledišta, talibani predstavljaju projekat osvajanja državne vlasti, dok je ISIS projekat međunarodnog terorizma koji bi mogao da destabilizuje njegovo „dvorište“ (centralnu Aziju, Čečeniju), kao i Kinu. Otud i pokušaji da im priđe od 2016. godine; kako Kabulov objašnjava: „Talibani su postali nezaobilazna politička snaga i odustali su od ideje svetskog džihada (10).“

Kremlj se od početka uzdao u multilateralni proces. Dvadeset devetog decembra 2016. u Moskvi su se okupili predstavnici zemalja koje imaju slično gledište u vezi sa ovim problemom. Konkretno, Rusija, Avganistan, Pakistan, Iran i Kina. Petnaestog februara 2017. pridružile su im se delegacije centralnoazijskih republika. Četrnaestog aprila iste godine konačno je upućen poziv i SAD, ali se one nisu odazvale. Naprotiv, Tramp je istog dana odlučio da baci „majku svih bombi“, zlokobnu GBU-43 sa tovarom od deset tona (najrazornije konvencionalno oružje na svetu, prim. prev.) na Ašin, u provinciji Nangarhar (na istoku Avganistana). Bilo je još slučajnosti. Devetog novembra 2018, dok je Vašington nastojao da obnovi bilateralni dijalog sa talibanima bez drugih sagovornika, Moskva je organizovala prvi susret između talibanske delegacije na putu iz Dohe i Visokog saveta za mir koji ne predstavlja avganistansku vladu u strogom smislu reči, ali jeste njen savetodavni organ.

Ako treba uporediti ova dva mirovna procesa, Putinov je uspešniji. Takođe, kao vrhunski šahista, on je ostao dva poteza ispred protivnika i nakon iznenadne najave o delimičnom povlačenju američkih snaga. Četvrtog i petog februara 2019, dok su pregovori u Dohi tavorili između dva zasedanja, ruski predsednik možda nije nikoga zvanično pozvao, ali je preko avganistanske dijaspore u Moskvi organizovao do sada neviđeni susret između iste talibanske delegacije i avganistanskog tima koji su sačinjavali glavni protivnici predsednika Ganija: brat komandanta Ahmeda Šaha Masuda i njegovi bivši saradnici. Uz njih, prisutan je bio i predsednik šiitske partije Hezb-e-Wahdat (Partija muslimanskog jedinstva), Muhamed Mohakik i četiri „istorijska“ Paštuna: bivši član rojalističke partije Maaz; sin Sibgatule Modžadedija, predsednika privremene vlade iz 1992; bivši talibanski ambasador u Pakistanu, kao i Hanif Atmar, protivkandidat sadašnjem predsedniku Ganiju na predstojećim izborima (Atmar je služio kao Ganijev savetnik za bezbednost do avgusta 2018). Na čelu povorke našao se bivši predsednik Karzaj.

Uvreda na račun aktuelne vlade bila je tim veća što Visoki savet nije dobio pozivnicu za ovaj događaj. Predsednik je odmah osudio „izdaju“ i podsetio sve svoje sagovornike da rešenja ne može biti bez učešća legitimne vlasti. Sve se odigralo kao da je Putin predvideo američko povlačenje, slabljenje avganistanske vojske, napredak talibana u teritorijalnom smislu i klimanje, ako ne i potpuni kolaps trenutnog režima.

U svakom slučaju, Moskovska konferencija pažljivo gradi mostove. Bivši predsednik Karzaj je svom nasledniku Ganiju podneo izveštaj o susretu u Moskvi i podržao ideju o stvaranju intra-avganistanske komisije za pregovore. Četvrtog marta, tokom posede državama Persijskog zaliva, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov iskoristio je svoj susret sa emirom Katara, Tamimom ibn Hamadom, da saopšti da bi u slučaju njenog nastanka bio spreman da posreduje u dijalogu u Dohi. Sa druge strane, uzbekistanski ministar spoljnih poslova Abdulaziz Kamilov takođe je narednog dana otputovao u Dohu kako bi se susreo sa Baradarom, glavnim talibanskim pregovaračem, i uverio ga u svoju nameru da poveća investicije u avganistansku ekonomiju. U povratku se zaustavio u Kabulu kako bi manje-više istu stvar rekao predsedniku Ganiju.

Ipak, uprkos predostrožnostima – koje su katkad trapavo sprovođene – vlada u Kabulu ima valjanih razloga da veruje da je izgurana na marginu. Gani je odgovorio tako što je sazvao veliku savetodavnu skupštinu, Loja Džirgu. Ona će biti oformljena 27. aprila i činiće predstavničko telo svih struja u avganistanskom društvu, kako bi bila prihvatljiv sagovornik za talibane. Određene izjave talibanske delegacije u Moskvi navode na zaključak da scenario pregovora sa tim telom nije isključen.

Zapravo, poslednja konferencija iznedrila je zajedničko saopštenje u kom se, između brojnih opštih mesta, navodi da će se „nastaviti sa redovnim održavanjem unutaravganistanskog dijaloga“ i da će „nakon potpunog povlačenja stranih snaga biti usvojene sistematske reforme (…) potpisan mirovni sporazum (…) poštujući principe islama (…), u čemu će sve etničke grupe u Avganistanu igrati ulogu“. Tekst takođe nalaže „da će ženama biti garantovana društvena, ekonomska, politička i obrazovna prava, u skladu sa principima islama“(11). Treba napomenuti da su se dve žene u delegaciji, Favzija Kufi, potpredsednica Avganistanske narodne skupštine, i Hava Nuristani, članica Visokog saveta za mir, slobodno obratile talibanskoj delegaciji. Takođe, glavešina delegacije iz Dohe, Muhamed Abas Sanikzaj uverio je skup: „Ne želimo da dobijemo monopol nad vlašću, i nije nam namera da osvojimo ceo Avganistan vojnim putem; takvo pokoravanje ne bi dovelo do mira (12).“

Viševekovna rana

Ono što Putin želi da postigne dijalogom sa talibanima nije ništa drugačije u odnosu na ono šta je u prošlosti pokušavala Velika Britanija, a nakon toga i Pakistan: uspostavljanje poslušničkog režima, kontrolisanje Avganistana i njegovo pretvaranje u tampon-zonu sa ciljem odbrane od pobuna i terorizma. U ovom scenariju, cilj je izolovati, a potom i eliminisati ISIS, koji za Rusiju predstavlja značajnu pretnju, kako u okviru njenih granica, tako i širom njene zone uticaja. Pozvavši talibane da se susretnu sa delegacijom avganistanske opozicije, većinski sačinjenom od bivših funkcionera Severne alijanse koja je na vlast došla 2001. godine, ruski predsednik želi da pomogne da se izbegnu njene greške iz 1996. godine, kada je alijansa otuđila celokupno nepaštunsko stanovništvo na severu zemlje i dovela Avganistan u potpunu međunarodnu izolaciju. Ata Muhamed Nur, nekadašnja čvrsta ruka Severne alijanse, saglasan je. Kako je izjavio za Al Džaziru, treba „pronaći put do mira“ stvaranjem prelazne vlade koja bi uključila talibane i postarala se da se sprovedu transparentni izbori (13).

U Avganistanu je u toku nova „velika igra“. Nakon što je izabran za predsednika, Gani je održao govor na konferenciji u Londonu, 4. decembra 2014, u kom je rekao: „Ili ćemo postati raskrsnica integracije u Aziji, jer putevi koji prolaze kroz našu zemlju spajaju centralnu, južnu, zapadnu i istočnu Aziju, ili ćemo postati ćorsokak i istorija će nas zaboraviti.“

Radi se o večitoj dilemi ove države koja je oduvek zauzimala prostor na kom su se sudarale imperije daleko moćnije od nje same, bez obzira na to da li se radilo o srednjovekovnim carstvima, kolonijalnim imperijama Britanije i Rusije, o dva bloka koja su se raspala nakon sovjetske invazije 1979, ili o današnjim velikim ekonomskim silama – onim ustaljenim ili onim u usponu.

Avganistan raspolaže značajnim rudnim bogatstvom, uključujući bakar, kobalt, zlato i skupoceni litijum. Prema proceni Instituta za geološka istraživanja SAD, u južnoj provinciji Helmand leži preko milion tona retkih ruda. Mes Ajnak, južno od Kabula, drugi je po veličini rudnik bakra na svetu, a skorašnja istraživanja pokazuju da su rezerve zemnog gasa na severu zemlje, nadovezujući se na turkmenistanska nalazišta, dvadeset puta veće nego što su to utvrdile sovjetske procene iz doba okupacije (1979–1989).

Njima treba pridružiti i naftna nalazišta u zapadnoj provinciji Herat, južnom Helmandu i istočnoj Paktiki. Procenjuje se da u njima leži pet milijardi barela nafte – radi se o ogromnom resursu, jer Avganistan godišnje ukupno troši jedva dva miliona barela.

Eto šta razgaljuje apetite svih igrača kad je Avganistan u pitanju. Pored toga, on zauzima centralno mesto u kineskim planovima za buduće puteve svile. Postoje nacrti za nove gasovode i železničke veze, u nekim slučajevima – poput TAPI-ja – već više od dvadeset godina, ali se sa njihovom izgradnjom nije počelo iz bezbednosnih razloga. Ovo saznanje obelodanjuje motive država okupljenih oko moskovskog procesa. Sve one, sa izuzetkom Turkmenistana, članice su Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS), dok Iran u njoj ima status posmatrača.

Svakako, u okviru same ŠOS postoji rivalstvo između Kine koja raspolaže ogromnim sredstvima za investicije i Ruske Federacije koja je siromašnija, ali još uvek ima značajan uticaj na bivše sovjetske republike. Da ne pominjemo sukob na liniji Indija–Pakistan – iako su obe države u ŠOS ušle u junu 2017, njihov najskoriji oružani sukob datira iz februara ove godine.

Bez obzira na to, ova grupa država predstavlja 45% svetskog stanovništva, samo 22% svetskog bruto domaćeg proizvoda (BDP), ali više od 30% poznatih svetskih rezervi fosilnih goriva, te okuplja četiri nuklearne sile. Njen privlačni uticaj dodatno je osnažen utiskom da Zapad posustaje – bez obzira na to da li je reč o SAD pod nepredvidivim mandatom Donalda Trampa, Velikoj Britaniji zaglavljenoj u procesu Bregzita ili krizom zahvaćenoj Evropi čiji je politički uticaj izgubio svoj pređašnji domet.

Čak i da do povlačenja američkih trupa dođe, niko još uvek ne zna koliko će ono biti široko, kako će se sprovesti, niti u kom vremenskom okviru. Treba se nadati da Tramp neće povući nekakav agresivan i nepromišljen potez koji bi gurnuo Avganistan u novi krug haosa i osigurao povratak talibana na vlast.

Indijska štampa već prenosi zabrinutost da bi Indija mogla da izgubi sve svoje resurse na terenu, dok je Pakistan više zainteresovan za proces u Dohi, iako ne odbacuje ni moskovske pregovore koji su u daleko poodmaklijoj fazi, iako se zasnivaju na opasnom, gotovo pokeraškom riziku zbacivanja Ganijevog režima. Iran priželjkuje politički poraz Amerike, ali nikako po cenu povratka nestabilnosti u svoje susedstvo.

Kina ima interes u Avganistanu, centralnoj Aziji i Pakistanu – državama u čiju pomoć bi priskočila u slučaju sukoba sa Indijom. Ekonomski i strateški interesi zemalja uključenih u ovu novu „veliku igru“ daleko su od kompatibilnih. To svakako objašnjava zašto međunarodnim i regionalnim konferencijama ne polazi za rukom da nakon sedamnaest godina rata pronađu rešenje za mir.

Kako se došlo dovde? Kako je ovaj beskrajni rat uspeo da dovede do tačke u kojoj je povratak talibana na vlast izgledan scenario, a Kabul, Vašington i Moskva sada moraju da ih mole da pristanu na mirovne pregovore? Dovoljno je upoznati se sa političkom antropologijom talibana i pogledati mapu njihovih uporišta u paštunskim predelima između Pakistana i Avganistana, da bismo shvatili da na tom prostoru leži viševekovna rana koja se nikad nije zacelila i na kojoj su se namnožile klice međunarodnog terorizma (14).

Kabul i Islamabad, žrtve istog otrovnog nasleđa kolonijalne prošlosti, moraju hitno da sednu za pregovarački sto i da ponude nekakvo rešenje za stanovništvo sa obe strane granice.

ŽORŽ LEFEVR je antropolog, bivši savetnik Evropske unije u Pakistanu, istraživač na Institutu za međunarodne i strateške odnose (Institut de relations internationales et stratégiques – IRIS).

PREVOD: Pavle Ilić