Le Monde diplomatique

Afrika ambivalentna prema Izraelu

Pozivajući se na tzv. „zajednicu patnje“, izraelska diplomatija se posebno okreće ka podsaharskoj Africi

Mond Diplomatik

27. februara 2024. 0

Teritorijalne posledice arapsko-izraelskih ratova 1967. i 1973. godine navele su većinu afričkih zemalja da se zauzmu za palestinsku stvar. Međutim, Tel Aviv je u 21. veku uspeo da sklopi brojne ekonomske i bezbednosne sporazume na ovom kontinentu. Najnoviji sukob, koji je otpočeo 7. oktobra prošle godine, mogao bi da uspori ovo izraelsko zbližavanje s Afrikom.

Nakon napada Hamasa 7. oktobra 2023. i posledičnog izraelskog vojnog odgovora u Gazi, od pedeset četiri afričke kancelarije, većina se nije oglašavala. Četiri ekonomska i bezbednosna partnera Tel Aviva – Togo, Kenija, Demokratska Republika Kongo i Senegal – osudili su na mreži X (nekadašnji Tviter) masakre koje su počinile islamistička partija i njeni saveznici. Gana je pružila snažnu podršku Izraelu (12. oktobra 2023), dok je Kamerun uputio zvanično pismo saučešća (8. oktobra). S druge strane, Džibuti, Komori, Somalija, Mali, Niger, Alžir, Tunis i Mauritanija – jedine afričke zemlje koje ne priznaju Izrael – iznova su potvrdile svoju podršku palestinskoj strani. Kako se humanitarna situacija u Gazi pogoršavala, Čad, koji je 2019. godine normalizovao svoje veze sa Tel Avivom, bio je prva afrička zemlja koja je 4. novembra 2023. godine povukla svog ambasadora – radi „konsultacija“. „Obnavljanje diplomatskih odnosa (…) ni na koji način ne utiče na poziciju Čada po pitanju Palestine i okupiranih arapskih teritorija“, pažljivo je pojasnio ministar spoljnih poslova ove zemlje, Šerif Mahamat Zene, 2020. godine. Južnoafrička Republika se jasno pozvala na Međunarodni krivični sud i Međunarodni sud pravde.

Ova razlika u reakcijama ilustruje kretanja na ovom kontinentu, tradicionalno vezanom za palestinsku stvar, ka normalizaciji odnosa sa Izraelom. Šest afričkih država (Egipat, Gana, Etiopija, Liberija, Somalija i Sudan) učestvovalo je na konferenciji u Bandungu (Indonezija) 1955. godine, iz koje je Izrael bio isključen. Naglašavala se dekolonizacija, borba protiv aparthejda i podrška „pravima arapskog naroda Palestine“. Povezanost ova tri cilja zabetonirala je diplomatske pozicije na dugi rok.

Nakon proglašavanja nezavisnosti i uspostavljanja novih režima u Africi ranih 1960-ih godina, vlasti u Tel Avivu prepoznale su u njima nove potencijalne partnere. Pozivajući se na tzv. „zajednicu patnje“, izraelska diplomatija se posebno okreće ka podsaharskoj Africi. Istovremeno, potpisano je nekoliko sporazuma o saradnji sa Etiopijom, Ugandom, Zairom (buduća DRK), Kenijom, Ruandom, Čadom i Centralnoafričkom Republikom. Izraelski kibuci su tada postali popularna destinacija za brojna studijska putovanja državljana nabrojanih zemalja.

U međuvremenu je „palestinska strana“ pozivana na sve samite Organizacije afričkog jedinstva, a zatim i Afričke unije (počev od 2002. godine). Tako su, tokom samita u Dakaru (Senegal) 1971. godine, države ovog kontinenta žalile zbog neuspeha misije predstavnika Ujedinjenih nacija Gunara Jaringa za mirno rešenje izraelsko-arapskog sukoba na osnovu rezolucije 242. Rezolucija je izglasana 22. novembra 1967. godine, nakon Šestodnevnog rata, i podvlačila je neprihvatljivost ratnog sticanja teritorija. Prilikom osnivanja komiteta deset šefova država (Kamerun, Etiopija, Obala Slonovače, Kenija, Liberija, Mauritanija, Nigerija, Senegal, Tanzanija i Zair), na inicijativu senegalskog predsednika Leopolda Sedara Sengora i s ciljem da se pronađe rešenje za ove dve države, izraelska premijerka Golda Meir uputila je pismo upozorenja predsedniku Zaira Mobutu Sese Sekou 12. novembra 1971. godine, u kome smatra „da je od prvenstvene važnosti da se ni od jedne strane ne zahteva da unapred prihvati poziciju one druge“.

Posle oktobarskog rata 1973. godine, skoro sve afričke države (osim Malavija, Bocvane, Svazilenda, Lesota i Južnoafričke republike, u kojoj je i dalje vladao aparthejd) odlučile su da prekinu diplomatske odnose sa Tel Avivom. Nakon što je Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO) proterana iz Libana, tadašnji predsednik Tunisa Habib Burgiba, pristalica faznog pristupa, odobrio je premeštanje sedišta ove organizacije u grad Hamam Šot (1983-1994). Kada je Izrael 1985. godine bombardovao sedište PLO i pritom ubio Abu Ijada, drugog najvažnijeg čoveka u ovoj organizaciji, propalestinski sentiment je znatno ojačao među lokalnim stanovništvom. Čak i danas, za tuniskog predsednika Kaisa Saida, normalizacija odnosa sa Izraelom predstavljala bi „veleizdaju“.