“Želeo sam da se udavim. Želeo sam da umrem”: Severnu Irsku i dalje progone Nevolje

0
(Andrew Testa for The New York Times)

LURGAN, Severna Irska – Hladnog februara 2001. godine, dok je Džo Holbak džogirao niz šljunkovitu obalu u Njukaslu u Severnoj Irskoj, zamišljao je kako se diže opasan talas i davi ga. Nekoliko dana kasnije, stajao je na okomitoj litici, pokušavajući da pronađe hrabrost da skoči.

Nije to uradio, ali kao i mnogo drugih koji su preživeli nasilje tokom Nevolja u Severnoj Irskoj, on pati od posttraumatskog stresnog poremećaja. I dan-danas se bori sa demonima koji mu govore da sebi okonča život.

Dvadeset godina pošto su Nevolje okončane sporazumom iz Belfasta, Severna Irska postala je zemlja sa jednom od najviših stopa samoubistva u svetu.

Stručnjaci ukazuju na faktore poput siromaštva, neuređenih službi za mentalno zdravlje i intenziviranje paravojnog nasilja. Vodeći razlog je, međutim, PTSD.

Holbak je jedan od hiljada onih koji su bili uhvaćeni u gerilski rat Severne Irske u kojoj su gotovo tri decenije bombe, snajperi i sakaćenja bili deo svakodnevnog života.

Njegov PTSD manifestuje se u obliku flešbekova, intenzivnog emocionalnog stresa, depresije i anksioznosti, što ga vodi u suicidalno ponašanje.

Drugom prilikom iste godine, Holbak je, kako je rekao, “pukao i otišao pravo do jezera i bacio se”.

“Želeo sam da se udavim. Želeo sam da umrem”, dodao je.

Severna Irska ima najvišu stopu samoubistava u Ujedinjenom Kraljevstvu. U svetu je među prvih petnaest, prema podacima Agencije za statistiku i istraživanje Severne Irske.

Sioban O’Nil, profesor sa Univerziteta Alster, kaže: “Kada su se Nevolje završile, mnogo ljudi je pokušavalo da pronađe smisao borbi koje su se dogodile i da dokuči šta je time postignuto. Tada je stopa samoubistava skočila.”

Neizvesnost oko Bregzita i krah vladajuće koalicije u Severnoj Irskoj prete da ugroze ionako jedva održivi mir u ovom regionu. Pucnjave i prebijanja u paravojnom maniru – prvenstveno da bi se kaznili mladi ljudi za sitne prestupe i dilovanje droge – skočila su 60 odsto u toku prošle godine, a stručnjaci navode da je i ovo značajan faktor koji je doprineo rastu stope samoubistava.

Tog dana 2001. godine, Holbaka je primetio pecaroš koji ga je izvukao na obalu.

Dok se davio, Holbak je imao flešbekove o 8. novembru 1987, danu kada je otišao u Eniskilen na komemoraciju britanskim vojnicima, a onda je pored njega eksplodirala bomba koju je IRA postavila.

“Svi su se skupili – prijatelji, porodica, deca – i onda je odjednom sve eksplodiralo”, priseća se Holbak. “Mislio sam da sam mrtav.”

U napadu je stradalo 12 ljudi, a povređeno je više od 60.

Danas su odgovor na samoubistvo tišina i stoicizam, naročito u katoličkim zajednicama gde se oduzimanje sopstvenog života smatra neoprostivim grehom.

Imona Bejkera koji radi u Fondaciji za izgradnju mira i koji je posvetio život rešavanju konflikata, još uvek progone događaji sa kojima se susreo u svom rodnom gradu Deriju, 30. januara 1972 – na Krvavu nedelju, jedan od najnasilnijih dana dok je sukob trajao.

On se sa svojom traumom nosio tako što se okrenuo alkoholu. Sada, međutim, ima pozitivan pristup, spaja ljude sa obe strane i pokušava da uspostavi dijalog.

Proces pomirenja za mnoge je bio katartičan, mada većina ljudi još uvek pokušava da se izbori sa svojim osećanjima.

“Prošlost sedi sadašnjosti za vratom”, kaže Bejker. “Veliki je izazov živeti u sadašnjosti.”

Piše SEJLAN JEGINSU

© 2019 The New York Times