Pravila koja ograničavaju slobodu žena da žive, rade i studiraju i dalje postoje u zemljama kao što su Saudijska Arabija, Jordan i Izrael, pokazuje izveštaj Human Rights Watch-a.
Iako ima skoro 30 godina, Aja* nema dozvolu da napusti svoj dom u Amanu. Ne može da ruča s prijateljicama i nema zakonsko pravo da odluči gde će živeti, raditi ili studirati, istražuje Gardijan.
Ajin slučaj nije izolovan na Bliskom istoku i u severnoj Africi, gde zemlje poput Jordana, Irana i Saudijske Arabije još uvek imaju zakone koji zahtevaju od žena da “budu poslušne”, da služe svoje muževe, žive sa njima i traže im dozvolu da napuste dom, rade, putuju ili obavljaju uobičajene aktivnosti koje isključuju njihov boravak u kući.
“Ja sam zavorenica u svom domu”, kaže Aja. “Ako izađem bez dozvole, zaključaće me u sobu i pretući. Toliko će jako da me tuku da ću posledice osećati mesecima. Prete mi smrću. I ja nisam jedina, ima mnogo devojaka poput mene.”
Iako većina vlada u regionu tvrdi da dozvoljavaju ženama da dobiju pasoš i putuju u inostranstvo bez saglasnosti roditelja ili staratelja, zakon koji se odnosi na udate žene predviđa sankcije ako to učine.
Zakoni u 15 zemalja širom sveta, uključujući i Izrael, gde verski sudovi imaju nadležnost u vezi sa brakom i razvodom, propisuju da žene mogu da izgube pravo na izdržavanje od strane svojih muževa ako napuste bračni dom, rade ili putuju bez dozovole supruga. Pored toga, u Jordanu i Saudijskoj Arabiji, mogu biti uhapšene, zadržane ili prisiljene da se vrate ukoliko njihovi muževi prijave da su odsutne, a da oni nisu saglasni sa tim.
“Važno je razumeti da nasilje nad ženama ne obuhvata samo fizičko, uključuje, između ostalog, i ograničavanje slobode kretanja”, navodi Rotna Begum, istraživačica Human Rights Watch-a.
“Imate spektar žena koje su pod kontrolom i nadzorom – nekima je uveden policijski čas, dok druge ne mogu ni da odu do kafića sa prijateljima. Nemaju mogućnost za socijalni život. Žene govore i o tome kako ovakva situacija i njihova nemoć vode ka depresiji; neke se osećaju toliko loše da pokušaju da izvrše samoubistvo”.
Lina* ima 24 godine, radi od kuće u Amanu, jer njen otac ne dozvoljava da napusti kuću. Iako zarađuje vise novca od svih u porodici – 2400 dolara mesečno – Lina nema način da ga potroši jer ne sme da napusti dom. Nedavno je odbila unapređenje, jer se ne oseća kvalifikovano za tu poziciju.
“Mislim da nemam dobre socijalne veštine jer ne mogu da izlazim napolje i da se dužim, kao moja braća i ostali muškarci”, rekla je Lina.
Linin otac ne bi dozvolio da fizički pohađa univerzitet na koji idu i muškarci, iako njen mlađi brat uskoro kreće na isti univerzitet.
Ona je molila oca da je pusti da se upiše na onlajn univerzite, na kojima je fizičko prisustvo neophodno samo tokom ispita, dva puta mesečno. Linin otac je pristao uz uslov da je dovozi i odvozi svaki put.
“Ljudi će pokušati da vam kažu da ova praksa ne postoji u Jordanu”, kaže Lina. “Reći će: Pogledajte sve te žene napolju, žive normalno. Ali, ne možete videti žene koje su unutra, ko zna koliko nas je.”
Jordan ima najvišu stopu nepismenosti među ženama u MENA regionu, skoro 98 procenata, a 56 posto žena na univerzitetima u Jordanu čine žene. Pored toga, ima i jednu od najnižnih učešća žena na tržištu rada u svetu.
“Toliko devojaka gleda svoju braću kako izlaze napolje i provode se dok smo mi zarobljene”, kaže dvadesetšestogodišnja devojka iz Amana, koja je želela da ostane anonimna zbog sopstvene sigurnosti. “Osećamo se slomljeno. Kao da nam je oduzeta budućnost. Ja sedim u sobi, a oko mene se ceo svet okreće. Moj život nije normalan.”
*Imena su promenjena zbog zaštite sagovornica
