Bio je to Mordor, mesto u koje nisi smeo da zagaziš, ako ti je život mio. Tamo se nismo igrali, iako je bilo šina i železničkih pragova, jer na samom dnu Vodovodske, tako su nam pričali, tamo je kraj grada. Istina, i 55-ica i 88-ica su nekuda dalje išle, ali bilo je bolje nemati bilo kakav kontakt, pa ni onaj očni, sa ljudima koji bi izašli na naredne dve-tri stanice.
Možda su Rupčine, to maleno naselje kojim su nas plašili, a koje je delilo Žarkovo i Železnik, možda su one bile glavni razlog što sam se sa P. toliko retko viđao. I kad smo bili mali, i dok sam studirao, i kasnije, kada sam se zaposlio, tek povremeno bismo se sreli, češće bismo pozdravili jedan drugog preko nekoga, on bi onda pitao kako je moja sestra, ja bih pitao kako je njegova sestra, i sve bi se završilo na tome.
A bliski smo, porodično, zbližili su nas i živi i mrtvi: u nekim krajevima gde živi naš narod neko bi rekao da smo rođaci, ali mi smo sa P. i J. uvek bili braća/sestre, i tek ponekad bih morao da dodam ono od tetke.
Mora da je do te žarkovačke geografije, ponavljam, jer nije bilo razloga da se ne gledamo. Jednom smo, toga se on ne seća, išli do njih u Železnik, sa mamom i tatom – garant smo žmurili dok prođemo kroz Rupčine – i lik je imao Commodore 128, koji je, bio sam ubeđen, bio makar deset puta bolji od mog glupog Commodorea 64. Kasnije ću početi da treniram košarku, dosta rekreativno i nadasve neuspešno, a majka bi mi ponosno govorila da je P. u FMP-u i da igra plejmejkera, i to jako dobrog. (Valjda je htela, između redova, da mi kaže da ja nisam jako dobar plejmejker, mada na kraju ni on ni ja svejedno nismo postali košarkaši.)
Ima tih – i o tome je, ili makar je delom o tome, ovaj tekst – ima tih porodičnih veza koje traju ceo život, ali su zapravo nevažne, a ima i onih drugih, koje samo postoje, sve dok se stvari ne poklope tako da postanu jako važne.
Ne znam ni sam kada smo počeli da se viđamo često, mada sam prilično siguran da znam gde: u „Mornaru“, dok ne bude zadnja tura, a onda bismo prešli prekoputa u rahmetli „Zoru“, pa onda, ako nam ni to ne bi bilo dosta, u onaj ćumez po imenu „Magic Garden“. U retkim trenucima kada smo želeli da se pravimo da smo fini, ili je bilo dovoljno toplo, ili su nam se gledala ženska leđa i cevanice, otišli bismo na krov Doma sindikata. Katkad sami, katkad sa njegovim društvom koje je bilo puno ludih priča sa tribina i predgrađa, katkad sa čitavom bulumentom sportskih i drugih novinara.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 2. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
Tagovi
