Meni je rođendan 13. jula, zbog čega su mnogi kad sam bio klinac mislili da sam Crnogorac, što je meni bilo nejasno, dok nisam shvatio da je Srbija jedina zemlja koja ne slavi dan nezavisnosti, Berlinski kongres, kada su i Crna Gora i Rumunija dobile nezavisnost, 1878. godine.
No, ne pozivam vas da mi čestitate rođendan, pošto sam letnje dete, i retko sam bio tu za rođendan (mislim da neću ni sada), ali kako smo sad slavili rođendane starijih drugara, i podsećali se odrastanja uz „Tvin Piks“, „Beverli Hils 90210“ (jedini broj koji i dalje znam napamet), NBA koja se tek pojavila na našim ekranima, bila je tema našeg antizapadnjaštva. Da li je Beograd zaista bio takav? Ili ga samo tako pamtimo. To imitiranje Londona, novi talas, Oliver Mandić koji našminkan peva gej pesmu „Bobane“, što bi u današnjoj Srbiji bio šok. I kod vlasti koja se odavno vratila na Šešeljeva podešavanja, ali i kod delova studenata koji samo da ne stignu do još jednog Vidovdanskog protesta.
I da se razumemo, mene tu ništa nije iznerviralo, niti verujem u popovanje mladim ljudima. Naročito generacije koja nije naučila ni kako se glasa na izborima. Nisu to tvoji stavovi, već odluka ko će da upravlja zemljom. U demokratijama najbolje funkcioniše dvopartijski sistem, sa prajmarisima, propuštanjem ljudi u politiku, stalnim izborima, do finalnih koji su uvek referendumski. Naravno da se glasa protiv. Kao što se i priča. Na primer, bio sam protiv Tita, kako pričaju ovi moderni boljševici, makar se tako ponašaju. Ili kao što će za deset godina svi da pričaju da su bili za studente. I protiv Vučića.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 2. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
Tagovi
