Naizgled srećno udata, sredovečna žena, Ana Magdalena Bah, odlazi na godišnje hodočašće, na jedno priobalno ostrvo. Sa sobom nosi gomilu cveća, koje je planirala da položi na majčin grob.
Ona to radi svake godine na isti datum – 16. avgusta. Na ostrvu ostaje samo jednu noć i ima uvek istu rutinu. Sve dok jedne godine ne upozna stranca u hotelskom baru i legne s njim u krevet.
Baš suprotno, to je ono što postaje njena nova rutina, ali sa drugim, nepoznatim muškarcem. Taj ritual, koji je započet kao stvar koju radi jednom godišnje, u početku biva kontrolisan, ali onda, okreće njen život naglavačke.
Ona počinje da shvata da je njen brak održavala „konvencionalna sreća“, jer je uvek izbegavala suglasice koje bi mogle da dovedu i svađa. Dakle, u njenom slučaju važila je ona poslovica „gurati prljavštinu pod tepih“.
Njen muž je takođe bio neveran, što je otkrila, ali ipak, njih dvoje ostaju zajedno.
Iako zvuči kao uobičajena radnja, ova tanka novela je Gabrijela Garsije Markeza, kolumbijskog nobelovca, iz jednog razloga je neuobičajena – objavljena je protivno njegovom izričitom zahtevu, povodom obeležavanja godišnjice od njegove smrti.
Ali da li takav postupak može biti opravdan?
„Vidimo se u avgustu“ svakako je majstorsko delo, piše The Economist. Neuobičajeno za Markesa, smešteno je u sadašnjost. Neidentifikovano mesto su zapravo kolumbijski Karibi, a niko drugi ih ne može dočarati na takav način, uz opise onih plavih čaplji, laguna sa palmama, senzualnosti i mora. To je ujedno i mesto gde se odigravaju radnje njegovih najvećih dela „Sto godina samoće” i „Ljubav u vreme kolere”. To je svet naseljen sedim kicošima u belim platnenim odelima i impresivno lepim ženama koje pevaju bolero.
Muzika zauzima centralno mesto u životu Latinske Amerike.
Garsija Markes vešto opisuje komplikovana saučesništva, prisilne ljubavi i seks, njegove omiljene teme. Svojom preciznom, živopisnom prozom, Garsija Markes stvara atmosferu kakvu malo koji drugi pisac može. Ali ovde on to ne radi na način kako je to mogao u najboljim godinama, piše The Economist.
Garsija Markes je godinama, sa prekidima radio na tekstu „Vidimo se u avgustu“, koji je prvobitno zamišljen kao dugačak roman. Objavio je dva fragmenta u časopisima.
Da li uvek treba poštovati želje mrtvog autora o neobjavljenom delu, to je mučno pitanje. Malo ko bi se danas prepirao sa odlukom Maksa Broda, prijatelja Franca Kafke i književnog egzekutora, da objavi „Suđenje“ i „Zamak“ protivno uputstvima pisca. Upitnije su bile akcije izdavača Ernesta Hemingveja – četiri dela sastavljena od nedovršenog materijala.
Tagovi
