***
U Crnoj Gori je premijer Milojko Spajić koji nema previše jasan ideološki portret – što samo dokazuje da je pitanje nacionalnog identiteta u Crnoj Gori apsolutno i isključivo političko, jer činjenica da je etnički Srbin može i ne mora da znači baš ništa (imao je i „tajno“ srpsko državljanstvo), kao što može prilično da znači što je predsednik države Jakov Milatović etnički Crnogorac koji govori srpskim jezikom. I zato kada se u političkom smislu govori o „Srbima“, misli se pre svega na srpske stranke. A u predvorju EU, koje posle samita u Tivtu izgleda sve otvorenije za Crnu Goru (na stranu ovog puta, čisto da ne kvarimo zabavu, uslovi koje postavlja hrvatski premijer Plenković), sve te razlike na Roršahovoj mrlji crnogorske sadašnjosti deluju gotovo nevidljive.
Sve to čini da je ovo vađenje iz ormana istorijskih kostura iz 1918. mnogo tenzičnije prošlo u Beogradu nego u samoj Crnoj Gori.
Srpsko-crnogorsko pitanje je proteklih stotinak godina ipak suštinski bilo unutrašnje crnogorsko pitanje. Kada su jednog podržavaoca nezavisnosti iz javnog života pitali, ako je trebalo Crna Gora da bude nezavisna zašto to nije učinjeno 1991, ovaj je rekao, da bi se izbegao rat. Na potpitanje da li bi Srbija i Crna Gora zaista ratovale, on je rekao: ma ne, bio bi građanski rat u Crnoj Gori.
Već je pomalo opšte mesto da je Aleksandar Vučić za Evropsku uniju bio neka vrsta čuvara stabilnosti u regionu, s jedne strane i kao neko ko može da generiše nestabilnost, što čini sada, i to u situaciji kada su identitetske tenzije u Crnoj Gori relaksiranije nego ikada, i kada je Crna Gora „lider Zapadnog Balkana u evropskim integracijama“.
Tek, sve uzimajući u obzir, nema države u kojoj bi srpski predsednik trebalo više da se oseća kao domaći nego što je to Crna Gora.
Ipak, na kraju, deluje apsurdno da je predsednik Srbije u poseti Crnoj Gori slao takvu energiju kao da želi što pre da napusti taj skup i po povratku u Srbiju, po društvenim mrežama slao poruke kako je jedva čekao da se vrati, da jede ko čovek, da se u Crnoj Gori „jede samo evropska hrana…“. Što je prilično brzo demantovano od organizatora samita, pošto su na meniju bili balkanski specijaliteti. Naši izvori kažu i da je tokom samita Vučić spustio loptu i da je komunikacija sa crnogorskim državnim vrhom bila korektna.
Zanimljivo je i da je iz Crne Gore brže stigla reakcija na kritiku menija nego što je to bilo kada se desio incident na tivatskom aerodromu. Prema našim izborima, vlasti u Crnoj Gori – iako su kritikovane zbog ćutanja u tamošnjoj javnosti – nisu želele da se upliću u ovaj slučaj, kako ne bi skrenule pažnju sa samog samita koji je veoma važan za evropski put, čiji cilj bi mogao da bude ulazak koliko 2028. godine (opet, na stranu sada uslovljavanje iz Zagreba).
I kada Crna Gora postane članica EU, biće to novi Roršahov test, ali ovog puta ne za one u Crnoj Gori, već za one u Srbiji.
Da li će to biti konačno i definitivno „odrođenje“ Crne Gore od Srbije ili će Srbi i srpska država postati deo evropske porodice, biće to ono pitanje koje zavisi samo od podsvesti posmatrača.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 11. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
Tagovi
