Kakva sreća da je najbolja muzika u istoriji pravljena baš kada si ti imao petnaest godina! I kakva sreća da se najbolji fudbal u istoriji igrao baš na prvom Svetskom prvenstvu koje si ikada odgledao celo, od početka do kraja.
Sve posle toga bilo je samo imitacija, zar ne? Nekada bolja, nekada malo dosadnija, ali zakleo bi se da je taj Mundijal u Sjedinjenim Američkim Državama, te 1994, bio za koplje iznad svih.
I onog prethodnog se sećaš, naravno, ali više po iscepkanim fragmentima: kako su nas na početku tukli Nemci i kako su te tešili da to ne znači da je kraj, i kako ga je Jozić dao grudima i kako savezni kapiten nije voleo Deja, i crnobelog televizora na terasi u Sutomoru na kojem gledaš penale protiv Argentine i posle toga te ujak, vlasnik crvenog renoa pet, opet teši da nije kraj.
„Nemoj da plačeš, osvajamo Evropsko, brzo će to“, rekao je Dragan Mišić, pamtiš kao danas, a za dve godine nije bilo ni Evropskog, ni te zemlje, ni zajedničkog gledanja utakmica, a onda više nije bilo ni Maradone, što ćeš, u perspektivi, osetiti kao najveću tugu od svega pobrojanog.
Dve godine nakon našeg osvajanja Evropskog, prvi put ti se činilo da razumeš fudbal. Tek je počelo leto, imao si 11 godina i mogao si da ostaneš do kasno da gledaš utakmice; opet si bio na moru, samo ovog puta sa drugarom, i opet ste gledali sve na debelom televizoru koji je hvatao samo dva kanala.
I celo Crnogorsko primorje, stavio bi ruku na vreli pesak, celo primorje navijalo je za Bugarsku. Bugari su bili idealni surogat, i možda će to biti poslednja godina kada su igrali fudbal – u ovom veku su polako postali grozomorni antitalenti – ali će se makar oprostiti u stilu.
(Dobro, bilo je i onih koji su navijali za Rumuniju, i za našeg Belodedića što će promašiti presudni penal, i za još više našeg Hadžija. A tvoja sestra je, zamisli ti to, navijala za Švabe, što je manir koji je počeo sa Lotarom Mateusom i koji će, svemu uprkos, zadržati i u narednih trideset godina.)
Ti si pomalo navijao i za Nigeriju, i najlepše najružnije dresove koje je planeta ikada videla; Pele je navijao za Kolumbiju, koja je imala Valderamu, koja je imala i Andresa Eskobara.
Još je trajalo prvenstvo kada su ga ubili, danas je Andres Eskobar samo fusnota u istorijatu svetskih prvenstava, tada si se mučio da objasniš sebi da fudbal nije toliko važan da zbog njega izgubiš život, i intuitivno osećao da je baš toliko važan.
I da bi se dalo umreti zarad gola, taman koliko i zbog autogola.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVTRKA, 11. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP.RS
Tagovi
