***
„Sve države koje su ušle u EU 2004. i 2007. godine imale su izrazitu proevropsku većinu, bile su okrenute Briselu i Atlantiku (jedino Malta i Kipar nisu bile članice NATO-a pre ulaska u EU), nisu gledale u pravcu Pekinga, Moskve, Ankare ili Persijskog zaliva, što se ne može reći, pre svih, za Beograd. A Srbija je ključna zemlja Zapadnog Balkana i, ako ona ostane van EU, proširenje, sa geostrateške tačke gledišta, nema mnogo smisla za EU. Zato je ideja o grupnom ulasku država Zapadnog Balkana osuđena na neuspeh jer ključna zemlja, koja je trebalo da bude lokomotiva, ima drugačije ambicije, i pored toga što je bilo ideja koje su išle u tom smeru, ali je otpor u pojedinim državama članicama prevelik da bi bile realizovane“, kaže za Nedeljnik diplomata veoma dobro upućen u proces proširenja i zapadnobalkanski region.
Diplomate i funkcioneri EU, po pravilu, izbegavaju čak i u privatnim razgovorima da daju hipotetičke izjave i prognoze, ali je raširen stav da bi sve bilo drugačije na Zapadnom Balkanu i u procesu proširenja da je u Beogradu proevropska vlast čiji je stvarni prioritet ulazak Srbije u EU.
Francusko-nemački „non paper“, predstavljen u Tivtu na samitu Zapadnog Balkana i EU, pokušaj je kompromisa sa članicama EU koje insistiraju na prioritetnom statusu Zapadnog Balkana u odnosu na Ukrajinu. Još jedan pokušaj da se izbegne imenovanje „slona u sobi“, to jest Srbije koja odbija da krene ka članstvu u EU i povuče sa sobom ceo region.
Postoje problemi i unutar same Unije. Najjači sponzor proširenja EU na Zapadni Balkan, italijanska premijerka Đorđa Meloni, nije prisustvovala samitu u Tivtu jer je želela da svojim izostankom podvuče nezadovoljstvo zbog izbacivanja iz evropske trojke (Nemačka, Francuska i Velika Britanija) koja radi na rešavanju ukrajinskog pitanja. Upravo je Rim najveći protivnik ulaska Ukrajine u EU pre država Zapadnog Balkana i izostanak Melonijeve bio je veliki hendikep. I pored toga što Italija nema specifičnu težinu kao Nemačka i Francuska, njeno pozicioniranje u Tivtu kroz nastup premijerke Meloni bilo bi veoma važno.
Ulazak Ukrajine u EU sa nedefinisanim granicama čak bi stavio ad acta i poziciju EU da više neće primati u svoje članstvo zemlje kao što je Kipar. Samim tim bi i Srbija mogla da postane članica EU bez formalnopravnog priznavanja Kosova. Naravno, potpisivanje sveobuhvatnog sporazuma o odnosima sa Prištinom, odnosno de facto priznanje, ostalo bi conditio sine qua non.
TRI STAVA O SRBIJI U EU
O režimu u Srbiji iskristalisale su se tri pozicije u EU. Prva pozicija bi mogla da se definiše kao „enough is enough“ i nju je praktično prezentovao javno nemački kancelar Fridrih Merc eksplicitnom izjavom nakon susreta sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem da više nije moguće sedeti na četiri stolice.
Druga pozicija je, kolokvijalno rečeno, realistička. Nju zastupa predsednik Evropskog saveta Antonio Košta i ona bi, ukratko, mogla da se sažme kroz poziciju da će Vučić i njegova stranka svakako biti važan faktor u Srbiji čak i ako izgube na sledećim izborima i da zato treba imati realan pristup i održavati odnose sa njim, pokušavajući da se utiče kroz saradnju i razumevanje, a ne kroz pretnje i ucene.
Treću grupu zemalja predstavljaju Italija, Grčka i još par članica EU koje načelno imaju blagonaklon stav prema Srbiji bez obzira na to ko je na vlasti i kad god i gde god mogu pomažu Beogradu. Njihov odnos prema Srbiji nije ni taktički, kao što je bio Viktora Orbana dok je bio premijer Mađarske, ni personalno-interesni kao predsednika Francuske Emanuela Makrona, već geostrateški i zato je duboko pogrešno tumačiti stavove Rima i Atine kao podršku režimu.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDLEJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 11. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
Tagovi
