Jutro, doručak, a doručak prati Rok radio, jutarnji program. Sveže budan ali spavam i dalje. Ipak, razaznajem, voditeljka priča o Sex Pistolsima. Treba mi pola sata da se upalim, kao oni folderi koji se polako grupišu na ekranu po uključenju kompjutera, tako se i ja polako palim ujutru.
Za nešto više od mesec dana stiže mini-serija „Pistol“, šest epizoda o Sex Pistolsima na osnovu priče gitariste Stiva Džonsa a u režiji velikog Denija Bojla (“Trejnspoting”). A baš juče, o Stivu Džonsu, o malom druženju s njim, priča mi junak budućeg životnog intervjua u Nedeljniku. Posle tog razgovora, te kafe, trebalo je ustati, a ja od petka ukočen. Sagovornik i junak budućeg životnog intervjua upita: „Je l’ smo ti i ja isto godište? A ne, ti si dve godine mlađi.“
I od tog rastanka razmišljam o toj percepciji, godinama. Prepadne me recimo kad je M. pisao u prošlom broju o seriji „The Full Monty“. Dvadeset i pet godina je prošlo od tada a ja se sećam premijere filma na FEST-u. Stalno se zaluđujem u tom zadržavanju vremena i zabludi da ono sporo ide. Prošle nedelje paparaco fotka Pola Makartnija sa cigaretom u ustima. Kao da se skriva sa pljugom od porodice. Kaže i ona „I dalje dobro izgleda“. Dodam „I još puši“.
Te stvari oko filmova i muzike me nateraju da mislim kako je sve i dalje sveže, a onda me jubileji rasture kada shvatim koliko je prošlo. Sećam se filmskih žurnala u najranijem detinjstvu i kada bi prikazivali Hitlera, Staljina, De Gola, Tita… meni je to delovalo kao da je malo prošlo godina između njih i Napoleona. Između Hitlera i pojave Elvisa je prošlo mnogo manje vremena nego od njegovog prvog singla do danas. A opet deluje nezamislivo da je pre njegovog prvog singla prošlo tek desetak godina od Aušvica i još manje godina od Golog otoka. Nespojivo je. Ljudi u vagonima smrti a deset godina kasnije on njiše kukovima.
Ali Sex Pistolsi. Prošlo je već četrdeset i pet godina otkako su potpisali ugovor u onom čuvenom kadru ispred Bakingemske palate. A četrdeset i pet godina pre toga, 1932, papa se sastao sa Musolinijem, leteo je cepelin, Ruzvelt je postao predsednik Amerike, ako nisam nešto pogrešio. A četrdeset i pet godina od Sex Pistolsa, meni se čini da se vozim istim avionom kao i oni, da pijem pivo iz iste konzerve sa njihovih fotografija.
Sve mislim da se ništa nije promenilo i da sam ja nekako ostao mlad. A onda me prepadne godišnjica, ukočenje leđa, slika Garija Oldmana iz serije na stranici pre, iako Gari uvek odlično izgleda. Ali on je bio mladi Sid u filmu, a danas je ostareli špijun u seriji. Šta lupam, Sid je ostao zauvek mlad (nažalost?!).
